Сањам ноћ сребрну

у којој дрхти месечина,

у којој трепере влати и светло лишће

и стрепи бреза међу длановима.

Ноћ сребрна ћути без даха,

и ћути реч, и глас, и песма,

и бије само заробљено срце земље.

Нема је рука пред лицем Анђела.

Све је на крају света

и све на крају времена.

Учини се да Бог опрости грех

и рече – нек се деси лепота.

И догоди се лепота у ноћи сребрној.

Пуче светлост небеска

и просу се месечина,

узнеше се траве и лишће светло

и споји се жудња неба и земље.

У ноћи сребрној

заплака ми рука на лицу Анђела,

и твоја душа прими моју,

и примих те ко божју светлост

после Голготе и рана.

У ноћи сребрној деси се лепота

која никад није и никад неће.

Усних само ноћ сребрну,

а руком не дирнух лице Анђела.

Усних ноћ сребрну

што се не да животу,

а могла је бити, бар једном,

на крају света или на крају времена.

И шуме у сутон

Шуме од пурпура

Сури Сварун

.

Извинио сам се

Свим бићима свију светова,

За све грехе икад почињене, –

Свесно и без свести.

.

А потом се извинуо

Ка висинама тишине,

И, узвинувши се, полетео

Пут Неба Свесности.

.

На светим водама Истера, 30. липањ, 2011. године.

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

По васцели дан не могу да се придигнем

И  научим како се откључавају врата ћелије.

У куту посматрам месец-уломер.

што зид од зида одваја

и чини ми се слобода

од кута таванице да прави штап,

чујем звуке, видим боје

удишем речи издишем стихове

напољу траје још увек обред од хлеба и вина.

Намештам се најсвечаније

и са пуно пажње улазе и дају ми столицу

ону готованску “мушицу“ стару

и осећам се као на вечери богаташа.

По васцели дан ауре из мене излазе

из кућа одлазе ови празнични дани

прибор свој вретена, корпе, ћилиме, игле

са вазама сада посматрам пажљиво

трипут обилазим око ломаче

заливам уљем пепео

остатке покојника пробам копљем

пењем се до јавне говорнице

и читам ближњима подужи текст

своје одбране.

Као члана породице користе ме

за пољске радове у Коринту и Делу,

по васцели дан на сунцу

по васцели дан од месецом.

Знам, никада ме неће продати на Киклос тргу.

Х.Ш: “Ритуал детета“

Сунца сјај у очима
Звезде на небу орлова
Трепери радошћу душа твоја!
.
Додир лептира на рукама
срце моје спава на њима!
.
Капи воде живе на уснама
Гле, огледам се у њима!

Велом свете тајне покривена,

где се склонити, а да нисам жена?

.

Стргох тајну стадох обнажена,

гледајте, ја сам жена!

.

Полетеше камењем понижења,

удрите, крива сам, јер сам жена!

.

Затрпаше хумку цвећем жаљења,

китите, ја рађам, ја сам Жена!

Заплесаше двје спирале

Уз дуж кичме

Вјенчава се вода с ватром

Лавље срце

Крила змаја

Вид сокола

И успеће змије

Што изгна нас из Раја

Чу-до-чу-до-чу-до

Ај развежи појасеве

Хаљине те много стежу

Морском пјеном огрни се

И покидај  ланце што те вежу

Чу-до-чу-до-чу-до

Раскрили сад царске двери

Усковитлај све вјетрове

Зраком Сунца огањ испиј

Кривицу и таму спали

Па расточи лице звјери

Златно класје,сунцокрети

Небо љубе

Чу-до-чу-до-чу-до

Међу морима, иако нијесам риба,
Међу зорама иако нијесам птица,
у бродцкој лађи, иако не умијем да пловим,
на мору живота бићу ловац што од живота само мало среће,
тражи, наћи ћеш ме и на дну празног стиха, што у гаражи ћути,
зато, ајде ме мало потражи, ајде ме мало наслути.
.
Ако само тражити будеш знао,
наћи ћеш ме у улици старог праскозорја,
иако тражењу само мало наговјештаја будеш дао,
наћи ћеш ме тамо гдје изгубљени ћуте,
и на вео среће мирисом слуте,
наћи ћеш ме ако све забулде под тепих скријеш,
наћи ћеш, само ме потражи и на зеленој стражи,
само ми траг покажи, и кад на тражење заборавиш,
ја ћу доћи и бићу твој мјесец у пола ноћи.
Само ми покажи како се жели?
Како се сања?
И наћи ћеш ме чак иако не зовем се Вања.

Прва зима кад наиђе немо,
Док лутамо Невом у том часу,
Ми сјај лета упоређујемо
С лишћем што се дуж обале расу.
.
Ал ја волим те старе тополе,
Што се све до вејавица дана
Још упињу да не збаце доле
Свој сух оклоп, зарђали, с грана.
.
Ко тополу мене време свија.
Нашу сличност да опишем хоћу?
Требало би да с оклопом и ја
Чекам зиме самртну хлсдноћу.

Веђе чекињасте им

Надкриљују браздасто дубно

Гледељке свевидеће

У привид видика бежног

.

Мигом на миг милосевни

Намигушин левооки

Као рахиље неутешни

Деснокрилно све у четри

.

У безнађе распасано

Дугобојно јуре зевом

Насатице безоблични

Хуче спевно

.

Брује грлно у осињаку

Благостању милолажном

Да’л на земљи ил’ на небу

Ил’ у Рају

.

Неком негде.

“Добро јутро!“ рече трава и наклони се

“Добро јутро!“, рече човек, “а ко си ти?“

“Ја сам твоја лечитељка и пријатељ твој

Видиш ли ме најзад?“

“Да.“ И загрли душом својом цео њен свет

.

“Добро јутро“, рече Дуб, “видиш ли ме сад?

Ја сам сећање твоје и твој мирис

и твој учитељ и страдалник“

.

Пусти човек сузе покајнице-радоснице

Те загрли душом својом и земљу и небо

Пољуби стопала непокретна-покретна Дуба

Пријатеља свога и учитеља

.

Пуче нешто у пупку његовом

Те породи себе сама

Развеже се језик његов и уши отворише

Све разуме и све чује

.

Зверчице га опколише

Мане се његове напојише

И све опростише

Плаче човек сузама чистим

Покајничким – љубовничким