У сновиђењима
Видео сам врт свог Вољеног
.
У вртоглавици
У збуњености
У магли пијанства
Док сам се вртео и плесао
Попут точка на преслици
Видео сам себе на извору постојања
.
Био сам ту кад је све почело
И био сам дух љубави
.
Сада када сам трезан
Само је бунило ту
И успомена на љубав
И туга само
.
Стремим ка срећи
И тражим спас
Милост хоћу
.
А моја љубав каже
.
Поледај ме и чуј ме
Јер само сам зато ту
.
Месец сам твој
И твоја месечина
Твој сам цветни врт

Можда потонем

сањајући сан

од кога се не оздрављује.

.

Можда ме експлозија јутра

затекне у бунилу

дубоког самозаборава…

..

Можда ме разнесу речи

неког кормилара света

са срцем на доживотном одсуству…

..

Можда ме пепео надања

упије у себе

као свету воду…

..

Можда ме ватра

прихвати у коначној нагости

као брата…

.

Можда ме воде опколе

као последње острво

на чијим обалама стоји Човек

а не питање

без одговора.

Неухватни тонови битисања дрхте на усни

Наши јауци ћуте дуго у души смеха

Са сваким новим даном руше се најлепши сни

Недоумицом разлике чедности и греха

.

Живот љубави украде најдубљу суштину

Док питамо се зашто неке границе нисмо

Прескочили као недостојну нам висину

Сакривши наде у ником написано писмо

.

И тек кад све крај нас мине тихо, неосетно

Спознамо ко зна кога у свему што смо хтели

Поглед нам залута у сећање туђе, сетно

Јер за наше нисмо марили и нисмо смели

Дођи мени, мацо мала! Нешто лепо бих ти дала!
Дођи стварно, није шала!
.
-Њушку брискам, нокте грицкам, очи трљам, крзно лицкам:
не треба ми ништа, хвала!
.
-Боље дођи да се не би покајала!?
Дођи мени, мацо мила! Нешто сам ти наменила
весела ми била!
.
Њушку брискам, нокте грицкам, очи трљам, крзно лицкам
да буде кo свила
да будем ко вила…
.
-Дођи мацо мијао мијао, после ће ти бити жао:
онај ко предуго чека остаје без млека!
.
Имала сам литар цео, ал’ попићу и твој део
ута-та!
.
Мијау мја

Шта је љубав?
.
У праскозорје света,
Кренуо сам на пут,
Далек,
Да учим
И познам љубав;
.
Након векова
Лутања и трагања,
У сумрак вечерњи света,
Гле, још сазнао
Нисам
Шта је љубав!
.
Заиста,
Шта је љубав?

У Петропољу зрачном наш је смак –

Де влада нама Прозерпина сама.

Ми пијемо уз дах и смртни зрак

И сваки час је смртна ура мана.

.

Боињо мора (та розна Атина!)

Скини свој моћни и камени шлем.

У Петропољу зрачном ћу да мрем –

Овде не владаш ти, већ Прозерпина.

Залеђена сузо

На дну душе

Како да те исплачем

Кад сијаш као дијамант

Ах та проклета глад

И та света бол

Многа прољећа видим

Опрости ми сузо

Ал морам да те пустим

Чека младо Сунце

Плаво небо

Први цвјетови  багрема

Мирис тамјана

Чека мирис мора,липа

Загрљај вјетра

Можда те једног дана препознам

У капи росе

На хајдучкој трави

И заједно ћемо сијати

На младом Сунцу

О залеђена сузо

Пусти ме да испостим ту проклету глад

Да загрлим ту свету бол

И онда испијем ту Свету Љубав.

Воли ме

Воли ме кад јутром очи отвориш

Кад сунцем се умијеш

И птици у лету махнеш

Кад цвет руменке милујеш

И чело на грозд наслониш..

..

Воли ме

Воли ме кад у сну те дозивам

Кад песму ти запевам

И руке пружим да те загрлим

Кад цвет жути љубим

И влати траве  у косу уплићем.

..

Воли ме

Воли ме кад плачем

Кад посрнем, паднем

И не могу да устанем

Кад на ветру се заљуљам

И од света бежим.

Кад букну сунцу

брда зеленокоса,

песма ми клекне

.

Кад шикну траве,

бљесну росе и воде,

песма ми занеми.

.

Кад заори глас

кликом земље и сунца,

песма је ништа.

.

С.М: Збирка – “Пејзажи у огледалима“ 

Нема недостатака у другима

С тога – не печати усне!

Људи траже … то што има Пут

Не прави од Живота рмбу над рмбовима

Сваки човек  је Откровење Божије

.

Потка је плетеница до плетенице,

Ћилимица до ћилимице

Потка је свест потка – то су светови

Его је рам у који се урамљујемо

Уместо да путујемо дуж плетеница –

Из места у место – из света у свет

.

Буди чист-а – не губи снагу на извињења

Када људи гњаве као не….не могу … мрзи ме

 Када скоро никада немају акцију

Већ скупљају духовне мрве без реда

Да би се показали пред другима

Посебно необавештенима- то је таштина

То је гордост то је духовна мастурба

.

Не живи по уштогљеном сценарију

 Писаном за “гомилу“, за “овце“!

Пиши сам-а сопствени живот

Слушај пажљиво срце и слушај душу

Лутај скакутајући са планине на планину

..

Не ушушкавај се!

Баци свилене пелене, душеке, јоргане, јастуке!

Изађи на снег проби лед и окали се у води леденој!

Не брини о било чему!

Чувај чело од бора водоравница!

Нема ничега, на овом свету

и свим вишим световима,

 о чему би требало бринути!

.

Протљај очи – једном, два пута, десет пута, сто пута …

и гледај – кроз масиве високих планина,

кроз облаке, кроз Васељене!

Непознато, тајновито – висине, дубине – ту је вредност,

ту је иза-зов.Тамо тражи, тамо скочи!

.

Понекад пусти крв и призивај звери

Чувај се тих дана да не прекардашиш!

Баци луткице које скупљаш,

баци каменчиће, сличице, књижице.

Иди слободан-а и неустрашив-а,

 иди иди иди… иди у Светлост

.

Свакодневница – уштогљена и уштројена,

То је пакао, другог нема!

Њега сами стварамо!

То је духовни аутизам…

Ман’те ме се Тугољуби!

Тражим Глас захукталих!

.

Шта радиш? – питају ме

Одговарам свима заувек:

Ја се непрекидно одушодухосвестолицетворујем!

.

Ми смо вечна бића.

На нама је дуго била копрена незнања.

Пливајмо радосно кроз Вечност тражимо Безкрај…

Ми јесмо Вечност ми јесмо Безкрај!!!