Лабуд Н. Лончар: Заболи јутро


Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука дјевојачка

На прозор,тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња –

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Фото: Дуња; Википедија

Милорад Максимовић: Бог у пракси


Ходати исправно. Живети право.

Бити у праву. Право је кад…

.

Све ово смо чули од малена. Свуда. Међутим шта то истински значи?

Најкраће речено Прав (одакле и реч право, исправно, из права) је суштина света богова или Свет који је направио Бог, изворни Ствараоц. То је стање постојања живота у својој савршеној причи, облику, изразу.

.

Чак и друштво данашње на Земљи овакво какво је често има одлике прав-а. 

.

Бити у праву значи суштински живети у најсветлијој разини или димензији постојања.

Колико је нас у Прав-у?

Бити исправан значи долазити из Прав-а са својим понашањем, знањем, увидима и уверењима. Начелима и моралним вредностима. 

.

Ходати право значи ићи путем који кроји свој дух и душа по најсветијем узору.

.

Колико то нас стално ради? Велико је питање јер људима је све релативно. Сад овако, сад онако. Данас једно сутра друго. Све је то део нестабилности човека који се развија и расте у пунину. Дете које одраста. Човек који постаје Бог. 

.

Зашто толико звезда, галаксија и ко зна чега у Свемиру? Зашто свет без краја?

Зато што кад један човек постане Бог, одмах крене у стварање новог света, јер се обожио и знање да је једно са изворним Творцем – Богом га покреће на Љубав и стваралаштво одмах и сада. Небројено звезда…небројено светова, димензија, свега.

.

Бог у пракси је Бог. 

.

Чак и док није освестио Бога у себи и од себе, човек стално ствара. То је непорецива стварност и природа човечија – бог који расте. 

Чак и у несвести и хаосу, човек и тада ствара. Непрестано.

.

У нама дубоко постоји осећај покрета. Осећај, инстинкт или једноставно бивање које се мрда гиба, помера, које зна.

.

Осећај шта је шта и ко је ко и кад је ко и где је ко. Осећај који је тиха ватра која покреће. Моћ која зна увек шта треба бити и шта се радити. На вољи је да то и спроведе.

.

У пракси, док још ниси дошао до нивоа да створиш Звезду, ти ради са оним шта Можеш са великим М. 

.

Ако видиш неправду то јест, нешто што није из света Прав-а, по- Прав-и. Уведи у Прав. Уведи себе у Прав. 

.

Буди Бог у пракси. Бог у делу.

.

Оплемени све у себи и око себе.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (10)


Исцељујуће дејство
Непрестанце струји
Из дубоке тишине
Божанског бића
У нама.
.
Из Велике Мааје
Ждрака Сваруном жди
У ждрелу трпње и шутње
Где Дух Стварања бди

.

Ждраком Сварунов Сврдл
У жрвањ стрпљиве трпње
Иза Великог Ужди-праска
Док жртва жртву жње
.
Умиљење

За Анђелку
.
Љубав једна,
У коју се
Све љубави
Слише.
.
Љубав једна, гле,
Већа од света! .
.На светим водама Истера, 30. липањ, 2011. године.

Борис Пастернак: ***


О, да сам знао да је тако,

Још на почетку свом раније:

Да стих са крвљу гуши лако,

Навре на грло и – убије

.

Ја бих се шала тих одреко –

С том позадином – истог маха.

Почетак беше још далеко,

А радозналост пуна страха

.

Али та старост, попут Рима,

У замену за лаж водвиљску,

Неће од глумца текст што има,

Но погибију пуну, збиљску.

..

Кад осећање песму даје

Оно на сцену роба шаље.

И сва уметност ту тад стаје.

А гле, судбина – дишу даље.

Фото: Борис Леонидович Пастернак; Википедија

Милорад Куљић: Видовдански достојници


Светим Витом у канон ушао

бог што свет кроз четир’ главе глед’о.

Свесловенству моћи он давао.

Жртвом народ дарив’о га радо.

.

На дан свети нас су нападали.

Црвенили крвљу Видовдана.

Умирасмо па се занављали.

Врцала омладак колевка родна.

Дан радости тугом нам црнише

да нас мучно потлаче под собом.

Победа неба часни пораз брише

смерне душе здружујућ’ с Богом.

.

Видовдан је олтар жртве наше

који вага пролазно од вечног.

Змајеви се рају узнесоше

семенећ’ крвљу божура косовског.

.

Самодрежом причешће појано

крстолико небо отворило

да пропусти у царство небесно

достојне којим земно се угасло.

.

Јахача су чет’ри узјахала.

Опет јашу пут апокалипсе.

Из гојимства раја прогледала.

Сад ратује за сопствене спасе.

Фото: Видовдан; Википедија

Илија Зипевски: Балада земљи  


Унутар челичних одаја
Болног механизма
Тешко време насукава дане
И светлост сву иза хоризонта
.
Још један пут
Изнутра боде
Још једном ум
Са нама доле
Закључава небо
.
И пред кога да сручим терет што носим
Ако су речи све што чујеш ?
Са киме да поделим мистику зоре
Ако је ум све што умеш ?
.
Одавно као никада
Заборављени
У гету космоса
Скоро као увек
Чека на нас,
Она чека на нас
.
..Изван механизма
Мистична обала
На којој жубори шапат анђела
Најлепших стихова
Божанска поезија..
*
И пред кога да снесеш тело што боли
Ако су тврђаве све што знам ?
Са киме да откриваш, делиш и волиш
Када је страх све што осећам ?
.
Бескрајном милошћу
Благог срца,
Вечерас скупићу снаге
И пред собом стати да признам:
.
Ја уствари не знам ништа
.
Из дубина њеног невиног сна
На површину избија
Преклињање душа:
.
На површину избија:
.
Ослободи се
Под теретом твог тешког срца
Земља тоне
.
Напусти све
Што мислиш да јеси
И у тишини поново роди се.

Милан Миљанић: Разумеш ти мој…


Разумеш? Разумеш ти мој ….
кад овде ниси свој
заведен си под број
чује се само јој јој јој јој
ал не смеш да кажеш стој
немаш утицај на развој
плашиш се да чека те само још јачи зној
такав је њихов сој
а ако нећеш такав крој
јави се за овај бој
сад се врши разброј
скупља се правих рој
једемо и маст и лој
ал не волимо виши слој
попијемо душама за покој
али нема спаса свакој
већ само некој за спомен њој

Николај Велимировић: Када се човек мора сетити Бога?


И најгори човек мора се три пута у животу сетити Бога:

када види праведника да страда због његове кривице;

када он сам страда од туђе кривице, и

када му дође час смртни.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Михаило Миљанић: Узвишени град


Опет би да уђеш

у мој узвишени град

ко црна утегнута коција

бела богињо

доносиш ми само

тугу празнину и сузе

не, нећу отворити

капије града

док не затвориш врата

од тајних вртова

.

Лепотице ноћи

Док ти дивља река

Не спере корита греха

И све твоје друмове љубави

Да могу да корачам

Према жени мога смеха

Знаш добро

Ти не можеш да сањас о Богу

Док не упалиш свећу

Не расплачеш душу

Док ти молитва не да благост

Нећеш видети ни град ни мене

Знам да не желиш

Да те гледам такву

Знам да желиш вољена бити…

.

Сама си

Узалуд ме тражиш

А хтео сам ти дати усне

Да на њима заспиш

.

Не, нећу ти отворити капије града

Док се не окуаш кајањем

Док мараму не напуниш сузама

Да њоме можеш опрати своје лице,

Душу уморну над собом

И образ мој

.

Окрени кочију и разнеси

Небом децу мога огњишта

И разапећу сунце твога осмеха

По хоризонтима мојим

Љубави моја