Увек има неки трен

када желим да сам сама.

Увек има неки трен

када желим побећи од свега.

Увек има неки трен

када желим бити своја

разоткривена, изворна, спонтана, искрена…

.

Увек има неки кутак

куда желим да се сакријем.

Увек има неки кутак

који чува моје тајне.

Увек има неки кутак

који само на ме чека.

Увек има неки кутак

само мени знан

Топао, нежан, скривен, срећан

.

У том кутку И том трену

ја сам ја.

У том кутку И том трену

осећам сваки део себе.

У том кутку И том трену

има таман толико колико мени треба.

У том кутку и том трену

Ја сам срећна.

.

Како да чешће спојим

кутак И трен?

Како да чешће

У том кутку топлом, нежном, скривеном

будем срећна, разоткривена, изворна.

.

Нови Сад, кутак у стану, феб. 2003

ДТ: “Латице булке“

Тихо ноћи…
Тихо, тихо, тихо…

Јер ја нећу
да нас чује
ико…
Тихо ноћи…
Само тише, тише…
Дал’ то неко
покрај мене
дише?
Тихо ноћи,
Срца нек’ се гласе…
Док се звезде
зором не погасе.
Тихо ноћи.
моја савезнице,
моја надо,
моја узданице…
Месец, звезде,
на нашој су
страни;
ноћас има неко
да нас брани…
* * *
Тихо ноћи,
јер ја те се бојим,
не чујем те
и не знам ти лице;
тихо ноћи,
јер уздахе бројим,
моје боли за тебе су трице…
Тихо ноћи,
хоћу да се надам,
да још могу
да победим себе…
Тихо ноћи,
јер већ доста страдам,
нови јецај
у грлу ме гребе.
Тихо ноћи,
савезника хоћу,
за све сузе, радости и боли…
Тихо, тихо…
Јер теже је ноћу:
сам пред собом,
с’ оним коте воли.
Тихо ноћи,
сад те се не бојим,
јер те чујем
и видим ти лице;
тихо ноћи,
јер пољубце бројим,
гледам твоје звезде
луталице.
Тихо ноћи,
искрадај се зори,
она, увек, после тебе стиже;
и, запамти, са њом се
не бори!
Рођена је да победе ниже!
.
С.М.Л: Збирка – Између јаве и сна

*
Владан Пантелић : Снежана Лекан – чудесно јединство унутарњег и спољашњег бића

.
Одувек сам говорио: човека ћеш много боље и потпуније упознати ако читаш његову поезију. Поезија је откривачица нашег правог света, суштаства нашег бића. Откривање је лепота, откривање је дивота!

.
Упознао сам Снежану, њену породицу, и посао којим се бави. Она је отресита, професорски јасна и разумљива, лака за комуникацију, коректна у свему, пословно и организационо способна и ефикасна.Тако, у најкраћем, изгледа у спољашњем свету, свету искуства, свету одраза и пројекција.

.
Док сам читао Снежанину поезију, у мом бићу и у мом поимању, мењале су се контуре Снежане коју сам познавао и Снежане коју упознајем кроз њену другу природу, праву природу, коју откривају и приказују њене песме. Одједном су нестале оштре ивице пословне особе, одједном су постале заобљене, мекане, танане и препуне љубави и препуне знања и разумевања.

.
Унутарњи космос је поприште нашег правог живота. И љубав, та умилна скривачица која се угнездила у нашим срцима, и која се у нашим срцима често потпуно забарикадирала, често и потпуно очврсла, почиње кроз поезију да таласа, најпре скоро нечујно и неосетно, а затим снажно и свима видљиво. Онда сам угледао Снежану – професорку који просветљује, бизнисменку која ради хумани посао, нежну супругу, нежну и стрпљиву мајку, и стрпљиву баку, заљубљену у Постојање, које се испољава на милионе начина, што се лакашно види кроз њену поетику. Снежана – тихо, тихо… тише, тише…

По свету, у магли, сеоба настаде:
Ево тумарају ноћном земљом – кладе,
Ево златно вино гре у гроздовима,
Ево сад путују звезде домовима
И реке почињу ево назад – лити!
И ја бих ка твојим грудима сад – снити.

Тијање праискони је граница овосвета и оносвета. На месту Поглед понад родитељске куће и у Радичевом долу, укорачи се у оносвет. Када смо били деца ишли смо толико пута тамо-амо, амо-тамо, да понекад нисмо знали да ли смо у овосвету или оносвету.
.
Моја храбра баба, праискона Обренија, врло лако је ишла у оносвет. Није морала ни корак малени да искорачи, али је морала да затвори очи, и да неколико пута затрепери. Намах би била дубоко у оносвету. Тамо су јој Д р е в н и отварали двери. У оносвету је научила многе, многе исцелитељске занате, и речице – силнице, против сваке обољенице. Научила је силнице против сваке обољенице.
.
Од деце старије учио и научио сам лаке, за оносвет, искораке, а од бабе Обреније танани одлазак са треперењем. Научио сам Искорак и Трептај за оносвет.
У јасновиђењу својему, научио сам да одлазим силином намере и са сва три отворена ока. То је врхунски угођај.
.
Када н е  в и д и ш, оба света су стварни, само се разликују по количини опсенодејства. Када прогледаваш, овосвет и оносвет су као дан и сумрак, као зора и јутро, као сунчан дан и месечина. Што више в и д и ш, све је мања светлосна разлика, слика титра, губи се, понекад сасвим нестаје.

Када је душ а  о т и ј а њ е н а, када  в и д и ш, разлике између оносвета и овосвета нема! Када је душа  о т и ј а њ е н а  разлике међу световима нема, чак нема ни светова. Када је душа отијањена – нема светова, нема светова.

Отијањена душа, пева Аранђел Румених Облака – Певач јасновиди, ј е с т е  и  б и в а, јесте и бива. Отијањена душа б и в а  и  ј е с т е, бива и јесте.

Ј е с т е  и  б и в а је једина стварност, сушта суштаствена стварност. То је Љубав праискона. То је Душа Васељене, То је Душа  о т и ј а њ е н а.

– Ооој, Тијање! Ооооој, Тииијање!
Ооооооој, Тииииијааааањеееее!
*
Ж и ж а
.
У  ж и ж у
ж и ж а
ж и ж е ж и ж е
с в е  м о ј е   с в е  м о ј е
ж и ж е ж и ж е

Испод вечери глуве звонаре

Гласом смрзнутим у беле месечине

Понављамо један дан

.

Ту запаљену гриву вранца пропетог

О облак са чијих смо висина

Челом о камен досезали укус света

.

Док љубави семенке у плоду

Играју се сунца

Изнад испружене руке

.

За малу кап светла стопарац

У мртвом оку

Слепца

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Ко вуге у шуми, самогласничке дужи

У тонским стиховима једина су мера.

Но само се једном у години тек пружи

Дужина у природи, као у Хомера.

.

Као да је цезура – овај ми дан зија:

Тешка се дужина и мир из јутра оте;

Волови на паши; и леност најзлатнија

Из трске извлачи богатство целе ноте.

Научио сам од своје мајке
да слушам и причам бајке,
и како растем све боље знам
без бајки је човек сам.
.
Било је једно време златно,
време детињства неповратно,
дуго је требало па да схватим:
бајкама могу да се вратим.
.
Кад дођу туге и самоће,
када се не зна шта се хоће,
ја опет читам старе бајке
и као да сам у крилу мајке.
.
Јер како растем све боље знам:
без бајки је човек сам.П.З: ‘

‘Лет изнад детињства

Потражићу негде друде своје речи,
јер сада им ту место није.
Од када престах мислити на свакодневницу
попримам другачији одјек,
смирујем се са капи росе
удишем боје свежих јутара
измаглица пролази мимо мене,
а ја остајем у срећи
и буђењу новог свитања.
У таквом окружењу увек постоји спас
и нека друга питања самоће небитна су
јер вечност је дуг корак пролазности,
а остајем окружена лепотом.
Тихе су ноћи у овом минуту,
а само мали делић мира
поново је нашао свој спас.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Црне снове вековима снева

Лети, пада, гаврани га кљују

Крв му липти – у њој божур пева

Обесне птице на божур му пљују.

..

Он завапи: Боже, зар су јаче

Зар ће светлост да се плаши таме

Где је снага – само око плаче

Зар без наде и мисли су саме

.

И буди се у телу без главе

Али види – божури су никли

Чудно плешу баш као да славе

То што су се на невоље свикли

Tишина окорела

У мени крвари

.

Играм се латима

Боли

.

Не опрах на време

Додир његов

.

Па зато пијем

Гутљаје немира

–

Губим време

У наручју успомена

М.В.Р: “Разоткривена неосећања“