У овој ноћи
У студеној тишини
Крадеш ми сан
Знаш да бол тишти
.
Покупио си јато лампиона
Уместо Месеца тмина
.
Тражим те
Врати ми Звездана поља
Моја су завештана тајна
.
Пусти их да се врате
Да умију лице
Сјај у коси да заблиста
.
Самоћа је нема
Проспи јато можда зашуми
Јер у тмини другачије не видим

Фото: Лампиони; Википедија

Код баке у соби ноћу када спавам
Неизмерно страшно сат лупа и чука!
За мене то болна, бесана је бука,
Извадим му срце па могу да сањам!
.
Тика-така-тика, прегласно он кречи,
Терорише умну опажања кору!
Устанем и брзо том немирном створу
Прекинем чукање уз пар ружних речи!
.
Док он својих типки изврши шездесет
Кунем вам се право, полудећу трипут!
Ко га нави тако пољубим му мајку?
.
Уз музику мира и тишине пресек
Полагачко бићем упадам у кунт.
Сада мирно спавам, јоште сањам бајку!

Фото: Зидни сат; Википедија

Jато жутокљунаца чепрка посејану ораницу.
Преврће трпезу на којој је гозбено дочекано.
.
На њиви рупа до рупе,
а из ње вриште корени:
„Спаси, спаси…!“
.
Сејмо поново жито –
Од кише да се бокори
Од сунца да се раствори
Каменом у прах да се претвори
Да опет миришем на врућ хлеб…
.
Ииииш, не поганите ми летину!
Бог мени, ја вама.
Коме ћете ви, штеточине?

Фото: Врана на посејаној њиви; Википедија

Слободан, смео, вештак у лову,
вере се мачак по стрму крову,
вечити ноћник, без топла гнезда,
у сваком оку блиста му звезда,
или му видиш, по неки пут,
у оба ока по месец жут.
.
Над мачком небо под модрим црепом,
комета лута са златним репом,
а месец-рибар пучином плови,
у сјајну мрежу шишмише лови.
Скита се мачак, није га страх,
са крзна стреса звездани прах.
.
А нека госпа, препуна пара,
чула за мачка, за слободара,
чула да очи звездане има
ил некад златне, са месецима,
па брзо смисли лукави план:
доћи ће мачак и у мој стан.
.
Мамила госпа ноћника смела
на меки лежај, на слатка јела,
и најзад мачак изгуби главу,
даде слободу за машну плаву,
за чанак млека и топли кут,
сави се лено под свилен скут.
.
Сад мачак баби умилно преде,
очи му жуте поспано гледе,
блиставих звезда у њима нема,
умро и месец. Поваздан дрема.
А и кад гледа и зене шири
из оба ока — чанак му вири.

Фото: Мачак; Википедија

Сто од ораха и мапа урезана,
Девет венаца планина,
И река срцем уписана.
Пише се древна историја,
Са облака будућности сишла.
На трен су врата отворена,
Ветар севера долази,
На рамену човека одмара.
Под прозором снежним птица скривена.
И гле,
Очи у планински, пети венац упрте,
Небо отворише.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не дозволите да зло око вас
пробуди зло у вама,
та мисао ми се непрестано
намеће сама.
Стално стражарим на капији душе.
Не дам да ово мало што је од ње остало
демони угуше.
Покушавају на разне начине
бедеме вере да ми сруше.
Онако су одлучни кад се нарогуше,
али ја ипак чувам
то нетакнуто парче своје детиње душе
и гледам стално у Небеса…
Знам да горе моја је адреса
и борићу се док у мени даха има.
Знам да Господ разбојнике
за веру честите, у своју одају прима.
Била сам на корак до амбиса,
али осетих тада дах Божанског мириса.
Баш кад сам хтела паклу да се предам,
Мајка Божија ми гласно рече –
Не дам те њима! Не дам!
И у том часу,
и у том трену
повратила ми је у љубав изгубљену веру.
И од тог часа
и од тог трена,
ја сам Њена!
Само Њена.

Фото: Богородица; Википедија

Тијанија – округло гумно Лакаче Шајкаче
Поноћ – утихнули људи и ветрови и керови
Нечуј – на мртвој стражи совице мудрице
Тих – шум лаких возила метлица летилица
.
Витка седа оштроока и строга Мајка-Најка
Првослетиља одмах избудила Пајка – Рајка
Окопоноћног чувара капије бочне – источне
У први круг уређала све цветише – плетише
.
А у дуг други круг – играчице Игре – игрише
Коловођа Марица – ватроока – моја миљеница
Лежим на половини – сламе – да ме не омаме
Ја дугоцрвеноушни – вилан – ратник поглавар
.
Лаконого скокну Мара – за Богоигру има дара
Плетиље лепе девише – игле конце заплетоше
Играју плету певају – јаку магију Мари спремају
Сад је ора тренутак!!! – за мој пантерски скок!!!
.
Затечена цикну Мара – небо Тијаније распара
Цветише игрише плетише – на возила скочише
Стиснух Мару око струка – у десници оба лука
Прескочисмо преко жице – намигују звездице …
.
Тијанија рајски цветна – цврчци и попићи певају
Ојутрује роса и зора – Марино око и срце сневају
Жарко Сјајко поранио – Мари милуцка чарне очи
Пробуди је – насмеши се – загрли ме – па поскочи

Фото: Вилинско коло; Википедија

…
Гладан сам Бога и једем:
Његово зелено биљно тело,
Његово орашасто тело,
Његово воћно тело,
Његово животињско тело,
Његово тело Светлости…
.
Жедан сам Бога и пијем:
Његово свето водено тело
Његово опојно алкохолно тело
Његово сочно биљно тело
Његову крв – црвену и белу…
.
Гладан сам тишине и мира Божијег
и храним се звуком, музиком и буком:
ветра, воде, улице, гласова, разговора,
гитара и машина…
.
Гладан сам додира
и загрљаја Бога
и грабим сваки облик
што у мени изазове жељу
и чежњу за имањем недостижног…
.
Погледам ове руке што све то грабе –
па оне су чудо!
Погледам уста и уши и нос и очи
што прождиру Стварност
упијају ју је и варе
– и оне су чудо!
.
Чије је све то?
Чије су ове руке?
Чије су ове очи?
Чије су ове уши?
Чији је овај нос?
Чија је ова остељива кожа?
Чија ако не Божија?
.
Ја сам Бог
што у самозабораву,
у очају чежње
за самом собом,
граби и прождире себе
својим рукама
својим очима
својим ушима
својим чулом мириса
својом осетљивом кожом
својом неутаживом жељом
да БУДЕ!
.
То сам ја!
То сам ја !
То сам ја!
.
Глад је Божији самозаборав.
Глад је мој самозаборав.
.
Зато је тишина прогнана.
Зато је мир учињен недостижним.
Зато су чула пренадражена
информацијама, сликама, звуцима,
бојама, мирисима и укусима…
.
Јер све то буди глад
буди жељу и одводи
сваког Бога од куће,
од Дома,
у потрагу за испуњењем
у свет неутаживих жеља
у свет чула,
у илузију поседовања
и постигнућа…
.
Ништа што зависи
од било чега споља
не може трајно утолити
глад која је унутра
– глад за собом –
и донети испуњење.
.
Довољо је само БИТИ
па да се све жеље и тежње
врате своме Извору –
испуњене у себи.
.
Јер шта је жеља?
Мисао да нам нешто недостаје.
Мисао послата од куће
да послује у свету.
.
Када жеља престаје?
Када се врати кући –
на сопствени Извор.
Ту је њено испуњење.
Ту је њено смирење.
Ту је дом сваке жеље.
.
Нисмо гладни Света.
Гладни смо Бога.
Гладни смо себе на Извору.
.
Само сит може дати другима.
Гладан увек узима.
.
Шта је Бог на свом Извору?
Бескрајни давалац…

Фото: Фототека Србског Журнала

Бескрајна комето, звездани ти двори,
пета димензијо, галаксије зброји.
Немирна тишино временских полета,
прошло је будуће, све до краја света.
.
Замах снажних крила птице рајских башта,
песмо са небеса, исписа те машта.
Месечино сјајна, ти поноћно Сунце…
Црну таму гања узбуркано срце!
.
Поларна светлости, опрост за магнете.
Вуку ме, привуку и тад… Збогом, свете!
Незнана плането љубављу створена,
орбита је твоја, његова рамена.
.
Kристалу скривени изнад седмог неба,
облачаста магло световид погледа.
Господару сата, секунда и трена…
Разведри се око, нановорођена!
.
Уз дашак лахора и прах старог стабла,
ветрићу дивоте благородних нада.
Шумовито куца под ребрима бубањ,
срећа, осмех, туга… И суза је љубав!

Фото: Месечина; Википедија

Раније нисам разумела зашто људи, где год да оду, носе у срцу слику завичаја. Нисам размишљала да је баш на том месту, драги Бог одлучио да ми удахне живот. Нисам увиђала да су завичајна вода и ваздух, кодирали сваку моју ћелију. Нисам слутила да су звуци родног краја најприроднија и најлепша музика душе.
Нисам схватала да су тамошњи путеви већ били утрти за мене. Нисам примећивала да ме успављује увек исто небо, са другачијом причом.
Нисам појмила да су сви људи у завичају неком вишом промисли повезани, и слични на овај, или онај начин. Зато је вероватно, како време одмиче, а зов природе мајке да јој се дете врати, све јачи, љубав према завичају, све већа. Вероватно завичајни ваздух и вода, једини могу попунити крхотине у телу,настале током живота, газећи туђе путеве. Вероватно, само звуци завичаја могу допунити неиспуњену лепоту душе.
Вероватно, само завичајно небо, са лакоћом може успавати своје чедо и испричати му исту причу, по ко зна који пут. Вероватно је због недовршених путева и љубави родног краја, тамо у завичају, најлепши излазак сунца. Вероватно, тамо у завичају и кад звезда падне са неба, знаш да је твоја и да је пала само за тебе.
Вероватно, да у завичају можеш истовремено да живиш прошлост у садашњости, и лењо чекаш будућност. Нигде не мораш да журиш, јер све што треба да те нађе, зна где си. Зато се у завичају корача лагано, без журбе. Јер она сила која ти је удахнула живот, са лакоћом те прати. Јер, ти си дете које није мењало код.

Фото: Црна Гора, природа; Википедија