…
Гладан сам Бога и једем:
Његово зелено биљно тело,
Његово орашасто тело,
Његово воћно тело,
Његово животињско тело,
Његово тело Светлости…
.
Жедан сам Бога и пијем:
Његово свето водено тело
Његово опојно алкохолно тело
Његово сочно биљно тело
Његову крв – црвену и белу…
.
Гладан сам тишине и мира Божијег
и храним се звуком, музиком и буком:
ветра, воде, улице, гласова, разговора,
гитара и машина…
.
Гладан сам додира
и загрљаја Бога
и грабим сваки облик
што у мени изазове жељу
и чежњу за имањем недостижног…
.
Погледам ове руке што све то грабе –
па оне су чудо!
Погледам уста и уши и нос и очи
што прождиру Стварност
упијају ју је и варе
– и оне су чудо!
.
Чије је све то?
Чије су ове руке?
Чије су ове очи?
Чије су ове уши?
Чији је овај нос?
Чија је ова остељива кожа?
Чија ако не Божија?
.
Ја сам Бог
што у самозабораву,
у очају чежње
за самом собом,
граби и прождире себе
својим рукама
својим очима
својим ушима
својим чулом мириса
својом осетљивом кожом
својом неутаживом жељом
да БУДЕ!
.
То сам ја!
То сам ја !
То сам ја!
.
Глад је Божији самозаборав.
Глад је мој самозаборав.
.
Зато је тишина прогнана.
Зато је мир учињен недостижним.
Зато су чула пренадражена
информацијама, сликама, звуцима,
бојама, мирисима и укусима…
.
Јер све то буди глад
буди жељу и одводи
сваког Бога од куће,
од Дома,
у потрагу за испуњењем
у свет неутаживих жеља
у свет чула,
у илузију поседовања
и постигнућа…
.
Ништа што зависи
од било чега споља
не може трајно утолити
глад која је унутра
– глад за собом –
и донети испуњење.
.
Довољо је само БИТИ
па да се све жеље и тежње
врате своме Извору –
испуњене у себи.
.
Јер шта је жеља?
Мисао да нам нешто недостаје.
Мисао послата од куће
да послује у свету.
.
Када жеља престаје?
Када се врати кући –
на сопствени Извор.
Ту је њено испуњење.
Ту је њено смирење.
Ту је дом сваке жеље.
.
Нисмо гладни Света.
Гладни смо Бога.
Гладни смо себе на Извору.
.
Само сит може дати другима.
Гладан увек узима.
.
Шта је Бог на свом Извору?
Бескрајни давалац…

Фото: Фототека Србског Журнала