Лирски записи

 

(Парк у Великом Гају, лето 7522.)

Нисмо савршени, али тежимо ка савршенству.

Нисмо идеални, али је идеал наше стремљење.

Саздани смо подједнако и од врлина и од мана.

Али је наша света дужност да мане преводимо у врлине.

Зло, некада, има и своју добру страну: подстиче нас, бодри нас и соколи у борби против зла.

Зло нас некада убија, али нас некада и јача!

Зло није увек изван нас, већ је често и у нама.

Некада нас спољно зло подсети на зло у нама.

Само онај ко не жели душевно и духовно да се развија, да напредује и узраста, може да види зло у другима, а да, истовремено, превиди зло у себи.

Древни су говорили, да и богови теже ка савршенству.

Ниједно биће, па ни оно најдуховније, није толико савршено да не би могло бити још савршеније.

Тежња ка савршенству , ка идеалу, јесте покретачка снага у сваком бићу, у свакој твари, у свакој творевини.

Све што постоји стреми ка вишем и бољем, тежи и стреми ка највишем и најбољем.

Па, зашто онда и ми, овакви какви јесмо, не бисмо тежили ка највишем и најбољем у нама?

Јер, то нам је, уистини, света дужност!