У рукама голуб мио, драг, ћути!

Та, сам си ми стигао,

Над руком ми крила раширио!

Зар могах друго, но да узмем те тад?

 

 

 

 

То перје дивно, што још

Не обасја зрачни сунца сјај,

Те очи што гледају умилно,

Са поља душа дођоше  успаваних.

 

 

 

 

Не бој се мили, гледам ти око

И једно и друго и слободу

дајем за поглед твој дуг!

Лети  дубоко, далеко, високо!

 

 

 

 

Нема ропства за душе крилате!

Љубав је та, што води на пут!

Кад затреба  ти одмориште,

Ти опет, на дланове наше, врати се!