И гле!

Чуда се вазда дешавају.

Јутрос ме Радмила пробуди својом Васкршњом песмом благодарном.

Песма је посвећена Брани и Ани.

Посвета песнику Браниславу Брани Петровићу и његовој Ани, вили дивотници.

Бранину вилу Ану никада нисам упознао, али Брану јесам.

Давно!

Чини ми се, негда, да то бејаше у једном ранијем животу.

И, гле чуда! ова Радмилина Васкршња песма посвећена Брани и Ани стиже ми у прави час.

На самоме почетку, када сам био млад и зелен песник, и када моја песничка звездана крила још не бејаху тако снажна и моћна, мене, младог и зеленог песника, Брана Петровић је међу првима прихватио, бодрио и соколио.

Тада је он био уредник поезије у Фронту, илустрованом листу Југословенске народне армије.

Њему се толико свидела моја поезија, да је моје песме редовно награђивао, проглашавајући их час за песме недеље а час за песме месеца.

Када смо се први пут срели – не сећам се више да ли Под липом или у Шуматовцу – рекао ми је својим дубоким гласом, гласом који долази из Срца Васељене: Симовићу, ти си рођени расни песник! Ти си чиста раса! Не слушај књижевне критичаре, књишке мољце, јер они ништа не знају! Они су медиокритети и идиоти, и, ако будеш слушао њих, свршено је с тобом! Убиће песника у теби! Слушај само свој унутарњи глас, свој песнички глас, и, следи своју звезду водиљу!

Брана је давно напустио овај свет, и сада – то осећам и знам – у Златном Свароговом Ирију ствара, пише и пева најлепшу љубавну и родољубиву лирику на ведсрбском а божанском језику.

Благодарим Радмили, песничкој вили, што ме, у рани час, подсети на Брану, иако ме јутрос, онако успаваног и скоро мртвог – у тренуцима кад не знам ни ко сам ни где сам – подиже из постеље!