Када село обуче недељу
и Цвети изненаде капију,
мој брат на леђа пригрне пролеће,
за шајкачу задене свитање,
па оседла прашњаве друмове
да ми на крсно име донесе весеље.

.

Прва га угледам како изгрева иза брега:
главу наслонио на облаке,
раменима обрао видике,
па га пуна кућа, авлија и село.

.

Смањило се за леђима пола Србије,
задрхти пут и покривач авлије
кад кораком поцепа ћутање:
– Срећна слава, домаћине!
Сејо, ево за децу и тебе
комад детињства и успаванке мајчине!
Здравица и благослов за тебе, зете!

.

Па у врх софре отпочне беседу
од које намах процветају воћњаци,
разлистају барјаци по зидовима,
поздрављају новог Христа
што седи сред мог Јерусалима,
а воштаница замирише медовином
док се окреће колач поливен вином.

.

А када на одласку за брег зађе,
одвуче за собом детињства лађе,
остави оне дебеле конопце,
што их зову пупчане врпце,
да од њих испредам чекање
до неке друге Цветне недеље.