181
У јесен, позну,
И сетну,
Гле! у месецу гаврана,
Силазим у пра-биће своје;

Где ни простора,
Ни времена,
Уистини,
Никада било
Није.

182
Од људи ми само –
Туга, сета
И боли душе!

183
Да ли да узлетим,
Или,
Да се – суновратим?

184
Неке будуће зоре,
У мојим песмама –
Свићу!

185
Туга је у свету, гле,
Бескрајна и вечна!

186
У трену овом, у вечности,
Сви преци моји, гле,
У помоћ ми притекоше!

187
Велики преци моји,
У сваком трену, гле,
Нада мном бдију.

188
Бдију нада мном, бдију,
Сви они, сушти,
Што су од мене већи.

189
Роду људскоме
Више,
Гле!
Потребан нисам!

190
И будан,
Већма,
У сну бивам.

191
Ја сам стварнији од сна
Великог сневача у пра-сну!

192
Свет овај, гле,
Вазда снова стварам,
У песмама својим!

193
Свеколики бесмисао овај,
Можда, ипак, бива
Са неким вишим
Смислом!

194
Понад вилин-горја,
Гле, родина вечна!

Лепша од свитања, –
У тишини века!

195
И бејах, и бивам, –
Једном, и гле,
Заувек!

196
Велик сам онолико,
Колико си Ти –
Велик у мени,
И ја у Теби!

197
Изађи из тамнице света
Усправном осом
Духовног Сунца!

198
Понад снежних врхова
Тишина од века
Низ пурпур-облаке
У освит се слива

199
Бескрајни светови
И векови таме;
И само Ти –
Једино Ти –
Светлиш у тами!

200
Презрео си ме, Боже,
И понизио до скота!

И даље Те славим,
Мада не знам што!?

Фото: Фототека Србског Журнала