На нашу сте њиву, кућу
ваше бомбе црне слали.
На мостове, на болнице
томахавке нам бацали.

На наше сте дуге косе,
црн шалове повезали.
У наше сте српске вене,
метом вашом Зли циљали.

На наше сте небо снова,
метал – птице, ви послали…
И уз ватру ту из пакла,
у Рај нашу рају слали!

Сад хоћете да опростим,
вама тамо – црна куго…
Да погазим све те кости,
д’ учиним вас нашим другом.

Далеко вам лепа кућа,
арам су вам наше сузе.
За опроштај немогућа,
мисија што срца узе.

Опростила ја бих вама,
бомбе црне у мом телу.
Ту смрт да сте мени дали,
узрок били мом опелу.

Опростила ја бих вама,
сто меткова у свом челу…
Али нећу и не могу,
сву ту чељад неумрелу.

Црн анђеле, тамних крила
западу си можда „сила“,
али овде у мом крају
у мом Светом завичају…

Ти си само кост у грлу,
убица си, злотвор прави.
Ти крвниче са запада,
шта ће теби опроштаји?!

Пакао си нама слао,
огањ нек ти груди смрви.
Бог нек ‘прости мени грешној…
Не опраштам, ни кап крви!

Фото: Европски лицемери; Википедија