Лирски записи

Истина налази оног ко тражи Истину.

Ко год тражи Истину – наћи ће га Истина!

Сваки Србин зна Истину о Србима.

Сваки Србин зна србску повесницу.

Историја Срба исписана је у свакоме Србину.

Онај ко није Србин, а има србско име, никада неће открити Истину о Србима.

Само Србин открива Истину о Србима.

Само Србин може да распозна и разлучи истиниту повесницу о Србима од лажне историје о Србима.

Лажна историја о Србима хтела је да замагли и скрије истиниту историју о Србима, али није успела у томе, будући да су Срби племе повезано са Вишим световима.

Само Србин верује Србину, а лажљива туђина презире до скота.

Само Србин чита књиге које су Срби писали, јер зна да ће у њима наћи и открити Истину.

Лирски записи

Није Србин свако онај ко има србско име.

Србско име ништа не значи, ако ниси Србин у срцу и души, Србин у духу и свести.

Србско име је често привид и варка, омаја и опсена.

Србин се осећа и препознаје!

Већ при првом сусрету, Србин се осећа и препознаје.

Осећа се и препознаје по мирису душе и духа, по очима и лику, по говору и изговору, по језику и боји гласа.

Некад се Србин и по ходу препознаје.

Као што Буда препознаје Буду, тако и Србин препознаје Србина!

При сусрету са сваким човеком, има нешто невидљиво и тајинствено у сваком човеку, па и око њега, што само наше унутарње биће – повезано Акашом, са Вишим световима – осећа и препознаје.

То нешто се не може описати, не може научити, не може стећи у овоме свету.

То нешто се доноси рођењем.

То нешто је из Виших светова, из Акаше, из језгра звезданих јата, из Васељене.

Онај ко није Србин у срцу и души, у духу и свести, не може да разликује истинитог Србина од лажног Србина.

За њега је сваки Србин – Србин.

А није!

Само је истинити Србин – Србин, и другачије не може бити.

Само истинити Србин, Србин Вертикале, може бити господин, може бити племенит и узвишен, може бити посвећеник и мистик, може бити Хиперборејац и Аријевац.

Само истинити Србин може бити повезан са Вишим световима, са Акашом, са језгром звезданих јата, са Васељеном, са Духом Стварања.

То је моје овострано и онострано исксутво, мистично искуство из ранијих живота, из далеких светова и звезданих јата.

Лирски записи

Данас сам изишао на Дунав – на Истер, како су наши Древни звали ову велику и свету реку.

Пет месеци ме није било овде, а све је исто као негда.

Док сам корачао стазом између врба и топола, између трске, шаша и шевара, имао сам осећај да сам ушао у један древан, тајинствен и мистичан (паралелни) свет наших словенских и хиперборејских предака.

Са Дунава је дувао источни ветар.

Нада мном су кружиле вране, галебови, чапље и орлови рибари.

Скупљао сам суварке, да бих, с вечери, запалио ватру у пећи.

Нисам једини који скупља и бере дрва на Истеру.

Ту је и мој исписник и стари садруг Василије, са мачетом оштром попут самурајског мача.

Овде се не иде без оружја, друже мој! – каже ми Василије уз благонаклон осмех. – Свака ти фукара данас, без дозволе, улази у Србију, а ми морамо бити будни и наоружани! Набавићу и теби једну мачету од Кинеза, да је имаш, за сваки случај – злу не требало!

Василије је један од оних Срба који Русију доживљава као своју отаџбину, а руског цара као својег цара.

Опљачкаше нас и ојадише ови наши изроди – жали ми се мој сабрат и садруг са Дунава. – Јад и беда већ куца на врата Србије. Радио сам четдесет година, а пензија ми дође као социјална помоћ, као милостиња! Ова наша фукара, у спрези са западњачком фукаром, жели да у нама, Србима, убије сваки понос, свако достојанство, свако човештво.

Ето, ти си песник и књижевник, објавио си толико књига, а заједно са мном, као и са другом сиротињом из Крњаче, скупљаш суварке на Дунаву, јер немаш новца, као и ја, да достојанствено – и како доликује – купиш дрва на дрвари. Све што данас нечему вреди у Србији, све што је честито,  паметно и родољубиво, то живи у сиромаштву и беди. А на другој страни, фукара је све богатија и богатија, из дана у дан!

Пошто испратих Василија који са великим нарамком дрва настави свој ход кроз шибље и шевар, седох на врбов пањ, загледавши се у таласе Истера.

Седео сам, не знам колико, зурећи у воду, тихујући и сневајући.

Из свог унутањег бића отпочех разговор са самим собом.

 Не пада ми тешко сиромаштво, јер су сви моји преци вековима живели у сиромаштву – скромно, смирено, поносно и достојанствено – али ме душа боли што је мој Род, што је моје Племе, што је моје Србство опљачкано, ојађено, расејано по туђему свету и, надасве, сатанизовано и понижено до скота.

Ми смо древан и, већ – од непрестаних ратова – уморан и сатрт народ.

Ко зна, да ли ћемо имати снаге, да се, и овога пута – као негда кроз столећа и тисућлећа – одбранимо, како од белосветског, тако и од домаћег зла!

(У јесен, жуту и румену, лета 7524.)

Лирски записи

Ништа ми, Срби, не можемо да учинимо без тајних друштава, без тајних обавештајних служби, без тајних културних установа, без тајне војске родољуба и патриота, без тајне владе у дубокој позадини, далеко од очију јавности.

Све што је јавно у Србству и Србији, то ветрови наших душмана развеју и распрше.

Ми смо окружени србомрсцима људождерима, србомрсцима канибалима, србомрсцима зверовима, јакерипима и змијама.

Ми, Срби, морамо тајно да сатиремо и затиремо наше душмане, дивље зверове, што урлају и завијају: Убиј Србина! Закољи Србина!

Према њима не смемо имати милости, а још мање бисмо смели бити болећиви према тој васељенској погани.

То су човеколики људождери и зверови што ничег људског, човечанског и божанског у себи немају.

Срби морају тајно да делају и дејствују у свету човеколиких зверова, змија и јакрепа.

Тајна је спасила и сачувала Русију; тајна ће и Србију спасити и сачувати.

Бити рођен као Србин

то је велики благослов Васељене.

Само велике и посвећене душе,

надзиране и вођене

 од духовних бића из Виших светова,

бивају оваплоћене у Србству.

У Србском Роду

 могу да се појаве само оне душе

 које су прошле

највише галактичке и космичке Мистерије;

 душе које су откриле и истражиле

 многе овостране и оностране Тајне –

Тајне живота и смрти,

 смртности и бесмртности,

Простора и Времена,

 Вечности и Бесконачности.

Бити Србин, значи:

бити Аватар,

бити Онај

Који Је Сишао Одозго.

Сада се јасно види, да је Империја Зла посве немоћна пред Галактичком Русијом.

Зло не може да ратује против Галактичке Русије, јер Света (Галактичка) Русија има своју Мисију у Новоме добу.

У Вишим световима је одлучено – и то је Закон! – да заувек са лица Земље нестане Империја Зла.

Они који су на страни Светлости, нека буду мирни и спокојни.

Страдаће само они који су пристали уз Таму.

Ма какав рат да се буде водио на Земљи, они који су бићем и душом, умом и духом опредељени за Светлост, у њему неће пострадати.

И ако буду страдали – неће пострадати!

(Они који осећају србски језик, знаду која је разлика између страдати и пострадати.)

Све војске Зла биће у трену сатрте пред Светим Ратницима Русије.

После овог Светог Рата, Земља ће бити изнова рођена.

Нова Земља под Новим Небом у Новоме добу које долази и, које је већ дошло.

Да је Ново доба већ дошло, то у овоме трену виде само посвећени и видовити, а они други – видеће ускоро!

СрБи говоре срБски.

Не могу СрБи да говоре срПски, зато што тај језик не постоји.

Постоји само срБски!

Када је корен именице у питању, тада нема једначења сугласника по звучности.

Зато што би се једначењем корена именице по звучности изгубила суштина, суштаство и смисао самог корена именице.

Тада би СрБ постао СрП.

А СрБ је увек СрБ!

Србима је наметнут туђински језик – а то је срПски.

Преко језика воде се сви ратови против једног народа.

Поништењем језика – затире се и народ.

Тамо где нема језика, нема ни народа.

Језик је битан!

Религија, вера, предање и култура једнога народа јесу важни, али битни постају тек са језиком тог народа.

Без језика, и религија и вера и предање и култура једног народа губе сваки виши и божански смисао.

Расрбљавање Срба почело је из језика и све време је вршено и спровођено преко језика.

Ако су се Срби одрекли срБског, а прихватили од туђина им наметнут срПски, онда ће они надаље пристати и на свако друго одрицање и порицање Бића СрБства.

Из именице Срб изведена је именица Србин.

Ако је у мушком роду од именице Срб – Србин, онда ће и у женском роду од именице Срб бити – Србкиња.

Не може у једном случају бити СрБин, а другом СрПкиња, кад су обоје – и мушко и женско – припадници једног те истог народа.

Ако се СрБин жени СрПкињом, онда он узима за жену припадницу из неког туђинског племена!

Вековима се, и тусућима година у Древности, сваки расни СрБин женио превасходно (и искључиво!) – расном СрБкињом, и ниједном расном СрБину није ни на ум падало да се жени туђинком – СрПкињом, из племена СрПа или СрПова.

Дакле, Србе и Србине, говори и пиши срБски и, жени се СрБкињом!

Не дозволите

да било ко

одлучује у ваше име.

Свој живот

и своју судбину

преузмите у своје руке.

Будите дични

 и достојанствени.

Забраните бесловесним политичарима

 да вас представљају игде у свету,

да наступају и преговарају,

са било ким,

 у ваше име.

Само ви имате право

да преговарате у своје име,

јер је ваш живот –

само ваш!

Драган Симовић: ЗАВЕТ РАТНИКА ДУХОВНОГ СУНЦА

Наратор: Стари Словен

Највиши ступањ стваралаштва јесте не-стваралаштво: када престаје свако стваралаштво, а остају чисти снови, чисте визије, чиста јасновиђења самог стваралаштва.

То је стваралаштво из снова.

Стваралаштво без икаквог напора и труда; стваралаштво из сневајућег бића и суштаства.

Свако истинско стваралаштво води ка највишем просветљењу и освешћењу: када стваралац дође до спознаје и познања, да је сваралаштво све у свим световима, да је стваралаштво већ остварено на самом почетку свих почетака, те да нема никаквог новог стваралаштва; јер је све ново истовремено и старо, старије од свега старог и новије од свега новог, у исти мах.

Стваралаштво је незамисливо без сневања!

Ум, разум, свест и свесност и јесу и нису стваралаштво по себи, будући да је суштина самог стваралаштва надилажење и превазилажење ума, разума, свести и свесности.

Стваралаштво је Бог!

Сваки стваралац ствара из Бога у себи; ствара кроз Бога у себи; ствара Богом у себи.

Стваралаштво је сан и сневање.

Стваралаштво није стварност, пошто надилази и превазилази сваку стварност: то је стварност која се не може видети, опитати, спознати и познати.

Стварност с ону страну света и светова; стварност с ону страну свих познатих и спознатљивих ствари и појава; стварност која је само Божанство, сам Дух, сама Свест и сама Свесност.

То је Етар Духа који обједињује све духовне светове у свим духовним пространствима.