БОГ КОЛЕДО – Числобог, код Грка преименован у Крона, храм, идол из друге половине 4. миленијума п.н.е., Сегвар-Тиквеш код Сентоша

БОГИЊА НАНА – Маја, кућни олтар, Слатина, Дреновац, Винчанска култура

Наговорих себе све ово насликати, од Бога обдарен и показати вам на овој изложби, ради користи добре духу и за умиљење онима који је буду гледали.

Као састављач и хагиограф овога кратког житија, ради истине га лично списах да се не би приповедало као сказка или гатка, јер истинито житије доноси добро, умиљење и корист.

Ја умиљени Љубивој од оца Милана и мајке – Нане Радине Милчановић из Рупељева, ђеда Миливоја и бабе Злате Ојданић из Равни, прађеда Милосава и прабабе Перке Радојевић из Северова, чукунђеда Мића и чукунбабе Милосаве, наврнђеда Јована по коме и презиме носим, сина кунђела Јевђенија Маслара из Крушчице, дођох са врха Небеске у Северову.

Последњи пут бејах рођен месеца сечка, дана 22. по новом а 4. љутња по старом календару 7458 лета од када је последњи пут Бог Коледо Сварожић, син Дајбога и Маје Златогорке, кћерке Светогора (Световида) првог кнеза на земљи, из рода Велесовог, подарио учење сорабским мудрацима, који ће овај дар Коледа (Звездану књигу) преточити у календар.

Родих се као обичан човек и не сећам се претходних грехова, него као искушеник ходам Стазом Права и тражим свој Пут. Обдарен од Господа 7481 обрех се у сенци храма Световидовог чији Праг подигоше Чеси, унуци Дајбога, и са овима шест година ходах Стромовком – Светим Гајем Световида, те напојих се учењем Господа. Са унуком Параскеве, кћерком Маријином Хеленом родих сина Немању. Тада он прохода Стромовком и започе Пут Права.

Идући Путем Права, Матер Слава ме води, Свевишњем свесно служим и славим, јер ја сам Србин, као и Марко Краљевић што сунчеве атрибуте носи, јашући свога шарца као Хорс што небом језди, светог Ђорђа Змајевића што уби аждају и спаси Ладу Богомајку.

Рођен у дану Стрибоговог Подаге, 4. љутња у ери Свевишњег Рода, ери Риба, времену свирепости и зла, када је Велес највећи Бог, трећи лик Триглава, а Дајбог, унук Велеса, спутан мађијама Моране, бива разапет и када снаге Велеса живе и супротстављају се Црном Касчеју само снагом љубави, мудрости, поезије и уметности, супротстављам се Дијевој (Деус – овој) деци, коју у лику Јарца препознајемо.

Под заштитом Рода – Риба, јединог Бога разапетог Дајбога Белојара, Исуса Христа, који спашава човечанство, спроводећи нас кроз понор и таму Црнобога Касчеја и ратиште Велесово, када је снага разапетог Дајбога уминула а снага подивљалог Касчеја, сојузника Дијевића оснажила и безуман се обрушава на човечанство тамом и злом човека, ја именом Љубивој потомак Белог орла и унука Дајбогових, потчињен Праву – закону Коледа, истини која управља судбином људи, борим се љубављу и страшћу уметника.

Сура – Ра, у којој је снага Сунца – Световида, који је трећи лик Триглава, Бог Јава и Права и Коледо што носи знање и истину ми дају снаге да издржим злодела Дијевића. Откако се 30. љутња 5139 године, 20. марта 368 по новом, на дан Црнобога 2156 године Тројанових векова и у поноћ четвртка на петак 1. белојара (21.марта) 368 године, када је започео нови дан великог кола Сварога, на трновом крсту, вољом Гота под вођством Германорекса и сојузника му Амала Венда би разапет Бус Белојар, утешитељ и спаситељ наш са својом осморицом браће и 70 Антских кнезова. Тада се помрачи пун месец и затресе се земља и наступи ноћ Сварога, епоха свирепости, епоха Рибе, злочини Дијевића не престају. Ја рођен у последњем веку ове епохе, у знаку Рибе, 4. љутња 7458 године (22.фебруара 1950. по новом), што је данас међународни дан жртава, на чисти понедељак, први дан великог поста, сведочим, да и у ово време као и у времену о коме паметаристи сведоче, Дијевићи као звери на лешеве кидишу на Сварозиће рушећи храмове и престоле прађедовске. Удружена готска, галска, угарска, американска и друга поган, победнички јуриша на Хиперборејску земљу, разбацујући снопље, вршидбу челичним ланцима обављају, док живот на гумну остаје засејан златом по сербској земљи. У лику „Милосрдног анђела“ српска поља у бојна претварају, преоравају их и сеју и косе и вршу и умножавају жртве.

Па зар потомци оних што Сварога са Земљом венчаше на свадби Благотинској, на чијим пољанама Световидови коњи вршидбу чинише, а Перунови око стожера звездано небо још и данас покрећу што јесте суштина Права, закона о Право-слављу нашему коме су подчињени и небо и земља што је Закон Рода, родитеља нашега одрекоше се? Зар ми, који смо дужни њему, јер смо ми деца његова, одбацујемо пут Права, јер пут Права је пут ка Богу а Род је суштина његова? Он је Свевишњи у тројству Јава, Права и Нава – Оца, Духа светога и Сина.

Дију жртве приносимо, хлеб и вод, који нама требају а Он нам и данак у деци узима, сланом руком мамећи их ко стадо на своје пољане. Биће тако до Судњег дана јер Он, свргнути са неба, што само материјалне ствари и златнике прибира, ко робље води нас путу Нава. А Он благоглагољиви, сладкоречиви Деус и дијевићи а с њима и помућени сварожићи, пошто добише обећано, постадоше бич народа.

А Сварог, наш духовни отац, што нашим молитвама удовољава, стрпљиво чека да се Дијева војска и плаћени сварожићи, поново заглаве у Уралским планинама, као и много пута до сада, да сварожићи очарани Дијевим царством вештачких светлости, сјаја драгокама, његовом децом лепотана и заводница, што сваки дан мењају одећу, модом и дрогом што мути разум, те од тога настају невоље, престану проклињати своје неспокојство, већ да своје скромно и телесно одухове у духу Свароговог царства, где је све скромно обливено мирисом земље наше и млеком Краве Земун, мајке Маје Златогорке.

Створен од праха земаљског, коме се лагано враћам, син и унук творца вишњег Дајбога разапетог и Перуна спутаног у Наву, призивам савете дедова и прадедова својих, јер очеви и ратници сербски постадоше слуге многоглагољивости сладкоречивих, лишени јунаштва постадоше слуге и за шаку златника предадоше се непријатељима својим, сликама што гледате поручујем: „Људи моји, препознајте род свој, будите људи, послушајте савете Творца и поново будите народ сербски“.

Преци којима одајем почаст, обавезују ме да живопишем и изображавам ликове богова отаца и дедова наших. Свестан да из мртвих нас деца узносе, те тако сведоци бивамо о вековима прошлим као што ћемо и о будућим сведочити. Исто, као што је Вишњи син Сварога, он је и син онога који одређује овоземаљско и оноземаљско име свога оца. Сам одређује коме ће бити отац а коме син. Као што Лада, Богомајка за нашу васељену, роди Злату Мају Богомајку свих васељена које су створене и које ће се тек створити, те је тако Злата Маја у духовном смислу изнад Ладе.

Зато и стадох пред вас са својим радом, не страха ради, већ спаса ради, јер путеви су Богу различити, не само ради себе већ и друге спасити хоћу јер многи које славимо лажно сведочише о нама, ко у намери за какву награду или у завери незнања својега.

Зато је тешко, много, јавно о свему зборити због Милосрдних анђела и Ала што са страна, где Сунце залази, излазе и што сварожићи јутарњу Суру не пију, јер ноћима Луну испраћају одимљени мирисима Дија.

* * *

Љубивоје Јовановић је рођен 1950 год. у Северову код Ариља. Ликовну академију је завршио 1978 год. у Прагу. Бавио се педагошким радом до 1987. год. а затим у статусу слободног уметника. Био је директор Културног центра у Ариљу од 1996- 2002 год.
Досада излагао самостално 35 пута и колективно око 25 пута.
Значајни циклуси слика : „Улице“, „Маслине“, „Време сумрака“ и сада ради богове Словена. Учествује на бројним ликовним колонијама.
мр. сликар Љубивој Јовановић
Вране – 31230 Ариље
031 / 892 – 946, 063 / 82-76 – 142

Извор: СВЕВЛАД