Фото: Човек звер; Википедија

Постоје људи који увек и изнова траже од вас доказе оданости, привржености, љубави, шта год.

Такав однос може трајати читав живот. Кад упаднете у то коло, тешко излазите.
Довољно је да им једном не учините, не само што се наљуте, већ су у стању, што зависи од њиховог положаја у друштву и њиховог интелекта, да вас униште.

У модерној психологији именују их “нападачима”, а у алтетнативи их зову “енергетским вампирима”. А та врста незахвалних људи, су заправо лоши људи – нељуди.
Не знам зашто се бежи од употребе правих речи за одређене појаве, стања, радње.
Песник би вероватно рекао да су то људи звери. Увек незасити. И кад спавају, они преже, чекају, лове.

Кренула сам далеко
Миришем на хладно лишће
и сочну необрану крушку.
Живот је стар
и у троскоку орикса преко пустиње
и у шуњању тигра поред багрема.
Слон посадио сурлу у своју реку.
Ужива док га сунце греје,
А она хлади док му слећу глодалице.
Часте се гозбом крпеља са главе.
Обешено уво му ко стена
ко вода кад тече.
Слива се у своје корито након водопада
довољно је природи .
Доста је лептиру један дан.
Довољна је мајмуну украдена банана туристе.
Птицама да гракћу супарничком тиму
И све пролазило је и опет једанко ко велики сан.

Фото: Мајмун једе банану; Википедија

Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.

Фото: Сутон; Википедија

Кад поноћ се звезданим шаром ојави
кад сећања бљесну ликом мајке
и небо се пупом љубави рацвета
животи многи у плаве сени мину
Пред разбојем празним
ту сневана је јава
и варка ткања
сплетена од влати минулих трава
С годинама које трагом нашим цвату
ветрови су развејали загрљаје
и руке празне што у плавет роне
и у кише плаве што се оком неба јаве
А јесени шуморе
шуморе
Јер проси, мајко
Просјакиња која верује
у пурпурне снове
у напор љубави
у реч која се љубав зове
Да године залече
тугу што се маховином дана
оплодила
у капи свемира
И да душом птице
кроз тишину облака
у лет се к светлости вине
и заметке плаве разбокора
И капљу месечевог сјаја
јоште да капне
блаженим сном
на очи своје

Фото: Фототека Србског Журнала

Месец на небу ноћас пуног сјаја
Зове зраке да му дотакнем
Уплићу се нити око прстију саме
И клупко меког сребра нараста
.
Нит свака заплиће по сан
Сан по сан, живот по живот, стваран
.
Звезде заћутале рашириле очи
Заборавиле на треперави сјај
Сестрице миле, запевајте
Гласове у предиво уткајте
.
Данице Сунца чуварко, чувај му сан
А ти другарице Зоренице најави раздан
.
Клупко сребра предиво је којим
Срцем душом својом плетем
Кошуљу на рођењу јутром Сунцу
Да дам и док снено још је
Од зрака његових златних
Вез љубавни на њој да осликам

Фото: Фототека Србског Журнала

Пустињски кактус. Мало воде.
Сув песак шиба ветром,
цијук, вриска демона. Жарка,
огањска врућина. Нема речи,
свака мисао може бити употребљена
против тебе. Надилажење
реалности, заправо,
надилажење заблудног погледа на стварност!
.
Отворене очи! Живо небо,
жив песак, жив кактус, жива вода,
цела пустиња бајковито жива!
Дан траје три дана. Страх ту,
а нема места за страх. Вишегласје
воденим огледалом додирује лудило!
Границе чула дубоко прекорачене,
или, коначно, у правом светлу употребљене?
.
Пресек логике, надумна играрија,
ослањање једино на здрав лет пчеле.
Небо пева под корацима, облак у
унутрашњости земље броји старе душе!
.
Восак. Огањ, мало воде. И напросто
на сред пустиње запаљена гори
неугасива свећа вечности!

Фото: Пустињски кактус; Википедија

Држи ме тачно тако
Како ме држиш сада
Ни преблизу ни предалеко
Намоташ ли уже ближе
Изгорећу
Размоташ ли га
У прах ћу се расути
.
Кажеш – проблем ти је давање
И кажеш – давање ти је жеља
.
Зашто ми онда крадеш дан?
Зашто ми крадеш сан?
Зашто ми корак бежиш?
Зашто ми косу мрсиш?
Зашто ми прсте ломиш?
Зашто ми очи вежеш?
.
И зашто ме тако лепом чиниш?

Фото: Фототека Србског Журнала

Слава да је печат оставила,

по ком лоза из камена расте!

Кад нарасте довољно велика ,

поче звезде да скида с небеса,

месецу се отраг замерила ,

јаче сија од сунчеве сенке

сребро сипа на Мидгард пропланке!

Слава јесте печат оставила,

печати се све што живо јесте!

Срби су небески народ. Знамо. Чули смо. Међутим које је право значење ове истине, ове максиме која стоји подржана Богом?

Нас уопште не занима шта мисле о нама други који не разумеју. Разум је Рас Ум. Раз као разина, посебно подручје, ниво, битисање душе сваког правог Србина. 

Ко се спрда са овим и не зна у својој муци шта чини.  Србина не занима ко хоће да му умањи звање. Ако ти је Небо дало печат и звање, ко може да ти то оспори?

Зар ће лажна елита моћи то?
Неуки духовни просјаци и кријумчари светла?

Не.

Небески народ то зна у свом срцу а оно је на небу код Бога. Изнад религије, нација, држава и којекаквих система знања. Највише знање је Божије. Оно ствара лако. Песма и стих. Наука је у повоју пред овом моћи. Наука оних који мисле да знају а нису свесни своје несвести.

Небески Срби имају само једног Цара – Бога. Сви остали су испод по важности и титулама. Србин одмах душом и духом непогрешиво препозна ко стоји испред њега са некаквом тврдњом. Ако је од Бога послан, Србин ће то препознати и примити срцу свом.
Ако ли није, Србин ће га одбацити јер се дрско ставља изнад Цара – Бога.

Сваки осветљени и освешћени Србин је по знању и титули и природи изнад сваког светског или Космичког Управитеља како год да се називао.

Небеско у Србину му то даје за право.
Ако ли нема небескога у себи, Србин пада. Њега развлачи свака будала, непријатељ и зликовац.

Када видиш Небеског Србина ти стани мирно. Испоштуј искру у њему и њој – знај да то Бог у њима светли.

Ни у црном лудилу се немој никад поспрдно према Србину Небеском јер Небо никада не заборавља. У милости или немилости биваш тада, кроз сва покољења. Ти и не знаш колико светова има и њихових нивоа, не знаш где све постојиш и биваш али ако на било ком нивоу покушаш да унизиш Небо у Србину, огњем ће се забележити у потку Времена. Све што дође у додир са тобом или је твоје ће страдати или бити додирнуто Светим Огњем.

Бог те једини може спасити.

Ако у себи пронађеш љубав и поштовање.

А Србин те неће казнити. Не. Само ће те погледати…а кроз њега Очи Божије севају.

Зато Србине, ако ниси осетио Небо у себи још, стани. Упитај своје срце зашто је то тако. Бога душом призови. Нека ти Огањ свети ватре духа распали. 

Стани и на страшном месту постоји.

Светло у нама пише своје песме 

стога ми стојимо и тамо где се не сме!

Извор-Звезда Род

Са­мо­по­што­ва­ње је основ сва­ког ва­ља­ног са­мо­по­у­зда­ња.

.

 Ми­сли и де­лај не­у­сло­вљив од прет­њи по­ра­за или обе­ћа­ња по­бе­де. Не­ма по­бе­де вред­ни­је од вер­но­сти се­би у по­ра­зу, ни­ти има ве­ћег по­ра­за од из­дај­ства се­бе због по­бе­де.

.

Под уда­ри­ма не­при­ја­тељ­ства, ка­да те об­у­зи­ма­ју те­ско­ба и ма­ло­ду­шност, осе­ћај без­на­ђа и уса­мље­но­сти — по­глед упу­ти ка зве­зда­ним ка­те­дра­ма ко­је нас на­дах­њу­ју лек­ци­ја­ма су­ве­ре­ног спо­кој­ства и не­бе­ске ве­дри­не. Та­мо је наш дом.

 .

Раз­ви­јај у се­би мо­ћи гип­ко­сти и чвр­сти­не би­ћа, као да је у пи­та­њу из­ра­да ван­ред­ног ма­ча у нај­ви­шим ра­ди­о­ни­ца­ма уме­ћа. Са­ма гип­кост је по­во­дљи­ва, а са­ма кру­тост ло­мљи­ва. Нео­п­ход­но је по­се­до­ва­ти обе осо­би­не: гип­кост ко­ја слу­жи чвр­сти­ни, оне­мо­гу­ћа­ва­ју­ћи пре­ло­ме — и чвр­сти­ну ко­ја слу­жи гип­ко­сти, су­зби­ја­ју­ћи под­ви­ја­ња.

По сред­стви­ма пре­по­знај и про­це­њуј ци­ље­ве. Са­мо сред­ства оправ­да­ва­ју ци­ље­ве.

  .

Не сле­ди пу­те­ве ак­ци­је због до­бит­ка ни­ти од­сту­пај од пу­те­ва ак­ци­је због гу­бит­ка: ако си ве­ран се­би, ако пот­пу­но је­си — ти ни­шта ви­ше не мо­жеш до­би­ти, ни­ти из­гу­би­ти.

 Извор: Србска деца царства-