Фото: Фототека СЖ

Да л’ видиш на мом прозирном лицу
бриге, патње и сузе јадиковке моје,
где се понос гаси, где се мука збира
и слободно расте у пределу немира.

Мрачна ноћ ме гуши грубо и нехајно,
великим будним оком ме вреба,
гладни облак шири се на обе стране,
смртоносну сласт сипа са неба.

Усамљена душа пуна гробне зиме,
од сивила и мраза већ тешко дише,
с пратњом сена и оловним неба зраком,
пролази кроз црну ноћ, издише.

Ужасан бол ми по телу рије,
без престанка, до мог уништења,
у крви газим, час дубље час плиће,
да га ублажим сад лека немам.

Крваве хаљине, отворене ране,
с врелим сузама се плету у недоглед,
док ми шкрипе уморне кости, од Бога
тражим спас, у небу заденут невин поглед.

Фото: Фототека СЖ

Ево, стојим пред тобом
потпуно огољена,
као дете које сања.
Ништа није сакривено.
Нема преграда.
Не постоји ниједна тајна.
Све је огољено до најситнијег детаља.
То ме и боли.
Све моје те воли.
Додала сам свесно
на моје ране соли,
а сада све моје Господа моли –
Сачувај ме Пресвети!
У Царству своме
грешне ме се сети.
Више немам разлог да се кријем.
Пред Тобом лице сузама мијем.
Чашу жучи паралелно пијем.
Колико бола, толико и радости.
Целу себе сам Ти дала
без трунке пакости.
Спале су маске гордости
и нестало је корење моје охолости.
Господе, молим Те, опрости.
Тужно је, у свему томе,
моја суза против Твоје тачке гледишта.
Болна истина не значи ништа.
Никако да научим лекцију –
Не постоје сигурна склоништа.
Све Ти дајем и не хајем.
Ни не мислим како ћу од смутње
ове мисли да разбистрим,
да канал божанске светлости прочистим.
Не разумем себе потпуно,
па Тебе користим.

Фото: Планинска стаза за шетњу; Википедија

Мир у души, тишина у кретању,
Мој свакодневни живот постају.
Речи одмерене, тихе и благе,
Све више постају срцу драге.
.
Полако и сигурно освајам стазу мира,
Која, вероватно, сродне душе бира,
Да по њој ходају они који желе
На тој стази своја искуства да деле.
.
Када око нас љубав као река тече,
Диван је дан а још лепше вече.
Задовољни, одлазимо на спавање,
Није нам битно никакво дешавање.
.
Леп је осећај и прећутно разговарати,
Задовољство и мир у души стварати.
Тада смо у миру са собом и светом,
Радујемо се животу, као делу пресветом.

Вероватно знате за оне сурете, који се “заледе” и памте до краја живота.  Не знам, зашто бих писала о томе, али поглед, најзеленијих очију, спржио ме је у тренутку и више никада нисам могла да се опоравим.То је било одсецање ногу, кидање даха, помрачење памети, масакр мисли.

Он је то све приметио и сачекао, са стране, да дођем к себи. Био је витез, сунцем окупан. Витез који зна да ћути и да посматра. Витез који погледом исказује бригу, питање, нежност, заљубљеност. Био је витез дана и витез снова.

А, ја? Стидела сам се. Било ме је срамота од ужарених погледа, од немоћи, од руменила, које би ме сваки пут издало у његовом присуству. Било ме је стид и бежала сам. Бежећи од њега, тако наивног и чистог, бежала сам од себе, своје наивности и чистоте. Бежећи од њега , молила сам се да потрчи, да ме сустигне.

Никад ме није стигао. Никад се нисмо пољубили, ни загрлили се нисмо. Неки неми погледи чекања и патње. Само сета и травка наде која вене, и бол који прашина времена прекрива.

Никад се и нећемо под овим сунцем срести, ни једно другом рећи, све што смо имали и хтели. А никад се нећемо  ни загрлити. Никад ми неће дотаћи усне, јер вечност у коју је он отишао,  не обећава пољупце. Можда је у вечности, само тама.

Можда ме негде у прикрајку чека? Можда и сад, у некој недовршеној сонати, нисам сама.

Фото: Сатурн; Википедија

Недостижан камени врх планине
Хладни чувар тајне тишине
Вековима непомично расте
Тако бива, стена сива
Нико њему не треба, нити пита
Да ли је лето, зима, сумрак
Или зора свита
Он не мрда а дише
Воле га ветрови и кише
А Сунце изгледа највише
Зна да је далек и не меша се
Ништа га баш не дотиче, не даје се
Нико га и не дира, не помера
Само вода понекад инсистира
Он не мари за пролазност људи
У њему време спава а вечност се буди.

Фото:Фототека СЖ

Много мислим на тебе
И бринем о теби
У овој игри живота
Као на таласима
Као птице у лету
Као облаци који плове.
.
Све се њише као лишће
И све је у хармонији
Боговски величанствено
Љубичанствено
Како би рекли ви
Љубитељи боја
.
У пролеће се најбоље види
И доживи ова хармонија
То је велика срећа
Моћи је осетити
То нико не може
Да ти дочара и опише
.
Мораш сама да осетиш
Колико будеш могла
Да осећаш лепоте
Бићеш срећнија
Бићеш радоснија
.
Њиши се и не потискуј!

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Осећаш ли сунце или ветар на кожи?
Чујеш ли шапат биља који разноси ветар?
Осећаш ли додир земље под ногама
и мирис прашњавог пута у ноздрвама?
Чујеш ли зуј инсеката у млаком ваздуху
и песму чегртуше у прикрајку?
Чујеш ли још нешто –
нечујно?
Видиш ли још нешто –
невидљиво?
Осећаш ли још нешто –
неосетно?
Јеси ли Жив?
Јеси ли Будан?

Фото: Галаксија – Млечни пут; Википедија

Међу звездама поглед ми тоне.
Пожелим Млечним путем поћи.
Звезданом стазом све дубље роним.
Пребирам сјајне веснике ноћи.
.
Да вас поведем на пут, са собом.
Жеља постаје од мене јача.
Велики медвед стоји пред нама.
Крај Малог, бдије Северњача.
.
Не много даље, сија Вега,
прекрасни бисер северног неба.
Сазвежђе Лабуд, шири крила.
Главу му краси, сјај Денеба,
.
У Бику жари Алдебаран.
Антарес црвеним оком гледа.
Насупрот, Пегаз, широких плећа.
Уз њега чучи Андромеда.
.
Срећемо даље Жирафу, Лава.
Поглед привлаче Ракове канџе.
Сазвежђе Волар, видик краси,
Арктуром, боје поморанџе.
.
Раме уз раме, двојна браћа.
Полукс и Кастор, Близанце гледам.
Искри се, трепти, јато Плејада.
Добро познатих, Влашића седам.
.
Поклонимо се пред Орионом.
Чаробном Озу, небеског веза.
Срешћемо Косце, маглине Ригел,
џиновски румен Бетелгеза.
.
Да посетимо и Змаја, Цефеј.
Касиопеја, друштво им прави.
Велики Пас, себично чува,
блистави драгуљ, Сиријус плави.
.
Провео сам вас најкраћом стазом.
За вас нек буде, овде, крај пута.
Ко жели, може да остане,
Међу звездама са мном да лута.

Фото: “Одмор башибозлука“, слика Паје Јовановића; Википедија

Ено башибозлуци разграбише отето
Не хајући на вапаје губитника
Постадоше газде на туђем
.
Присвојише и залогај задњи
Не задавише се
.
Понекад подригну потајно
У лице
Поданицима својим
.
Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста
.
Да се не дигну.

Легенда каже да, када је прва зима забелела земљу, прва жена, је чезнула за свим предивним биљчицама и шаренилом поља. Анђео коме се она молила, узео је пахуљу снега и удахнувши јој живот претворио је у цветак, који не само да је разбио монотонију зиме, већ је подарио наду у божанску милост.

А друга,  већ заборављена прича говори о усамљеној старици која је живела у колибици, на рубу напуштеног села. Једина радост и њезини једини пријатељи било је цвеће које је (чудом!) најбујније цвало баш око њене колибице. Усамљеност и године погрбиле су је. Једног хладног сијечанског јутра једва је устала, тешком муком изашла пред своју колибицу окружену снегом и осјећајући да умире, заплакала је јер њених пријатеља – цвећа није још било, није се имала од кога опростити. На местима где су на снег пале њене сузе, појавили су се нежни цветићи, погнути попут ње…

Извор -хр.портал-митови и легенде-слика са нета-