Category: All
Владан Пантелић: Видокруг Тија(ња)није

Фото: Тијанија; Фото -В. Пантелић
Блага зараван Поглед изнад родног дома
Удаљена тачно сточетрдесетчетири корака
Одкорачао лично Мерач васцеле Васељене
Велики витез Аранђел Румених Облака
.
Поглед скрива тајни отвор за оносвет
Куда смо ми ишли тамо-амо као деца
Са њега се види девет ланаца планина
И Храст Мудрац плаветан подно месеца
.
Прекрасни преливи боја на све стране света
На истоку се пружа дуга планина Јелица.
Одакле јутром стиже златни Жарко Сјајко
На југу деветоланцне планине и река Бјелица
.
На западу планина Лорет и градић Лучани
На северу пуно тајинства Брдо Ор-лова
Иза Орлове веће планине – Овчар и Каблар
Унутар Тијања – Тијанија – Сушта обнова
.
О Тијанијо! О светла пресветла Тијанијо!
Види те песник који иде корњачиним трагом
Постојбино великих Витеза Праисконог Реда
Лепото! Дивото! Обдарена духовним.благом!
Благоухана истинозовко – обнављачицо Веда!
***
Владан Пантелић: Излазак сунца
Басма

Ој, сунашце мило
Рано си уранило
Таму растерало
Земљу осветлило
Биљке оживело
Зверке пробудило
Минерале загрејало
Духове раздрмало
Богове подигло
Свему живот дало
Мене (име) излечило
И вечан живот ми дало
Фото: Фототека Србског Журнала
Радмила Ђурђевић Вукана: Свједок

Фото: Фототека Србског Журнала
Свједоку није мјесто на оптуженичкој клупи
Већ да исказом за одбрану истине иступи
Један по један свој суд ће дати
Да би прошлост могла да се схвати.
Са новим добом свијет се буди
Престајемо бити нијеме слуге постајемо људи
Искушење нам спрема туробно време
Крајњи је час човјек из сна да се прене.
Расклопи учмалу љуштуру свога ока
Колико тајни крије свака зеница дубока
Да ли ћеш трепнути када суд потражи смисао
О бесмислу лажи што је други написао.
У златном пехару деценијама отровне лажи пију
Пред вишњим судом мисле да истину могу да крију
Време не може да затре злочине
Без правде недужна жртва не може да почине.
Из очињих јама крв још пресахла није
Костију пепео вјетар смрти по гудурама вије
У логору су ноћи злослутно дуге
И свјетлост се посрами устукне пред уздахом страха и туге.
Позивам свједоке из масе да се огласе
Да се за жртве логора смрти повјесница испише
Ако затремо истину ни нас неће бити више
Џелата зло сијеме клија у новом руху
Са мрачним силама су у дослуху.
Не дам да више ниједна дјечија суза потече
Не дам да малено срце трпи боли
Не дам да се рукице боре за живот голи
Не дам да нам сутра логор будућности постане
Нe дам да ме болесни умови посраме.
Свједок сам истине што правду љуби
Који вјеру у људе никад не губи
Иступам јер је правда наша
Урезана дубоко у душе палих логораша.
Верица Стојиљковић: Алхемија

Фото:Фототека Србског Журнала
У дан ,
што на летњи личи,
пружим руке,
ветар дозовем,
крај свој
кренем да видим.
.
Мрачнина Свемира
расцвета се у хиљаде
стварно нестварних боја
16 атома угљеника.
.
Преда мном,
распростире се
стаза од берила,
хромом упрљана
И гле,
дом у даљини,
злати се,
и све је ближи.
.
Ено кола
вилин девојака!
Песма се ори
а понад облака,
осмех зри!
Нада Матовић: Мој ниси

Фото: Фототека Србског Журнала
Мој ниси…
А и ово црно вино у чаши туђе је
и све изгледа к΄о лош ненаписани стих,
а поезија је живот овом лутајућем срцу
код кога заједно туга и срећа живе.
Имам само још дјелић себе,
десет прстију и један сан.
Из камена цвијет ниче,
баш као и ријечи са ове пјесникове усне.
Знаш кад очи највише злате се?
Кад љубави у срцу има.
Дишем за дан кад поново бићеш
моје плаво поподне без капи кише,
радост коју ни олујно небо не обрише.
Пусти нека тајне једном на уво зашуме,
нека отпусте своју горчину и сласт.
Јер тако, баш тако полако љубав ће
улогу своју да схвати лако,
јер наше тајне попут потока теку
и у себи носе галебова топлину меку.
Желим да смисао сваке патње моје
буде у боји зрелог сунцокрета.
Постоје валови душе
који све осим љубави силама својим
и снагама вјетра могу да сруше.
Бјежиш од мене, бјежим од тебе,
а увијек завршимо заједно у мом сну
Михаило Миљанић: Ноћ упали сећања

Фото: Фототека Србског Журнала
На крају дана, Сунце одлази негде далеко.
Ко зна где, у нови дан да тамо жарко сине,
У неке златне велике даљине,
У баште где твоје срце куца.
А Месец упали сећања на ватре првих невиних додира
И на шапат чедних питомих ружа.
Док лута у свом заносу,
Лепотом краљице,
Облачи ноћ у црне свечане хаљине.
Полако своју тајну у тишину носи.
Останиу можда, неки облаци, неке очи,
Понеке речи и тихи кораци,
Рука која другу стеже да не боли,
Већ да јој каже колико је воли.
Таква ноћ кроз мене и сад лије,
Шта да радим твој осмех у мени се крије.
Не смем ни да ти кажем.
Не смем ни себи да признам.
Кријем то данима.
Носим са твог лица неки чудан сјај,
Усне слатке, плаве очи, ноге босе,
Шапат прамена твоје плаве косе
И машта моја неће да се стиша
у хаљини твојој што лепрша.
Свирај гитаро у овој ноћи љубавне теме,
Да скинем немирно бреме и прескочим у друго време,
Где нема јуче, данас, сутра и тако у круг.
Душа моја хоће да си ти та жена,
Та љубав и срце што куца,
Да се заувек улијеш у моја јутра и изласке Сунца.
Питам те, зашто те ветар не доноси?
Знам, у облаке те крије!
…а ја бих само да те љубим,
Ко воду да те пијем.
Заробићу траг Месеца, у лету птице што ти маше.
Немој, додири наши и ноћи наше да те плаше.
Гитара је ту да свира тако нежно, невино и лако.
Буди ми љубав!
Подигнимо обе чаше
И пробудимо се једном у јутро наше.
Кад изађе Сунце на стази љубичастих ружа
Потражићеш оно.
Богињо моја, не мораш да питаш.
На уснама нашим видећеш љубав.
Гордана Узелац: Питања срца

Да ли је та искра у оку
Само још једна варка,
Или светлости чисте траг
Од радости што се сатка?
.
Да ли је овај у срцу плам,
Само још један варљиви сан?
Тражен и маштан читав мој век,
Препознат у одразу срца твог, тек.
.
Да ли је ова чежња јака
Надстварна, снажна,
Још један трен што ће проћи
Поигравши се срцем мојим?
.
Да ли је љубав у срцу мом,
Само од снова саткана
Или се мојом душом ваља
Она што се никад не заборавља?
Невена Татић Карајовић: Волео си ме

Фото: Песникиња Невена Татић Карајовић; Википедија
Волео си ме пијан и болан
у сумраку својих дана.
Дим си колутао преуморан
а крв је капала из твојих рана.
.
Волео си ме и кад нестаде
са лица ове планете живе.
Кад беше скршен, склупчан, скучен,
кад понори беху твоје близине.
.
Волео си ме и миловао
и кад рука је твоја дрхтала
и није стала, није се предала,
немирно је по мени лутала,
приче причала, нежно шапутала.
.
Волео си ме, о тако јако
иако уморан, иако свео
ко да си ме последњим дахом тако
Ко да сам све што си икада хтео.
.
Волео си ме пијан и болан
у сумраку својих дана.
Светлост си за мене светлео,
падао, клечао, устајао,
опет и опет покушавао,
бољи постајао
И победио!
И победио!
.
Онда кад волети си знао.
Невена Милосављевић: Наше сузе се не броје

Фото: Ћеле Кула у Нишу; Википедија
Наше сузе се не броје.
Наше кости немају гробницу.
Наше мајке немају име.
Наше жртве немају резолуције.
Наше књиге не продају удружења.
Наше сећање нема културу.
Наше истине нико не признаје.
Наше историје не пишу победници.
Наше ципеле нико није пробао.
Наше окове нико ослободио.
Наше молитве нико услишио.
Једино Бог гледа.
И ћути.
Још није крај.
Миомирка Мира Саичић: Пркос

Фото: Пркос – биљка која осваја скромношћу; Википедија
Нећу да будем део багре
Што тлачи све који су мали
Нећу да слушам шта ми кажу
Боле батине, али и пре су ме батинали..
Нисам јадник нити бедник
Знам колико дукат вреди
Али злато нема вредност
Колико моја душа вреди.
Истина је скупа роба
Издаја је вечна брука
Правда кат тад све нас чека
Храбро срце, Божија рука!
Нисам послушник, нити увлакач
Трпит све недаће могу
За понос и част свога рода
За крст часни и златну слободу!
Нећу да кунем нити да се светим
Ал’ , пркосно, уздигнута чела,
Носим, што су ми је силом дали бодљикаву круну
Жртву приносим, нисам мали!
Уз мене су сви праведни и часни
Уз мене је пола света
Куцнуо је час за истину и душу
Пркосан сам, па коме смета, нека смета!
Архимандрит Петар Драгојловић: Божур са Газиместана

Фото: Божури на Газиместану; Википедија
Пустио корен дубоко,
прош’о кроз зеницу, око.
Напио се крви јунака,
што ври у жилама
без престанка.
Памти он покличе бојне,
те звуке трубне и ковне,
и звекет оклопа тешких,
рзаје коња витешких.
Причешћен Духом Завета,
шапуће ветром аманета,
преноси мирис старине,
и жртве рајске милине.
Ћутањем збори паметно,
језиком тајне, заметно.
Амвон му поље Косово,
А Олтар Небо плаветно.
Боја му јарко црвена,
од младости српске румена,
тело му сабља је бритка,
смирена, голготска, витка .
У свакој латици јаук,
у сваком цвету тајна,
на свакој стопи земље,
по нека звезда сјајна.
И у ово и свако време,
што носи тежину, бреме,
божури опет ничу,
причају Косовску причу.
Најлепши цвете на свету,
сличан Голготе дрвету,
нико си из Христове ране,
процвето с Лазове главе.
Ма колко те газили силни,
мрзели дуси немирни,
ти у инат и пркос њима,
рађаш новим цветовима.
На Видовдан си посебно красан,
Нежан уједно, стасан.
Кроз тебе небеса поју,
стихиру мужества по коју.
Реци нам о цвете српски,
проговори лепотом својом,
кажи нам, о кажи божуре,
ко украси те црвеном бојом?
Тад дуну ветар свети,
из града Јерусалима,
зашуме поље наново,
објави тајну свима.
И ту кроз фијук ветра,
док море цвећа таласа,
зачу се тихо и мирно,
глас Христа Бога и Спаса.
Ја јесам, и тада и сада,
једина вечна победа.
У Крви мојој и вери,
Једино ниче нада.
У цвету овом дивном,
што именом мене слави,
крв је светаца ваших,
и суза која вас брани.
Ко презре њихову жртву,
Тај вређа и Извор њен.
С тога, никада, никада сине,
Не згази ни божуров сен.
Јер, пустио је корен дубоко,
прошо кроз зеницу, око.
Напио се крви јунака,
што ври у жилама
без престанка.
