Фото: Снежна вејавица; Википедија

Пластови новога сена
Као чопор зелених паса
Седе на утрини
.
Бити југ у цичи
Бити лед у јари
И бити истинит
.
И волећи падам злој судбини у раље
Ал волим и даље
Ал волим и даље
.
Црна ружа у црним грудима
Црна крв ми црно у костима
Црн без људи црњи са људима
.
Оне велике очи умне одлазе
И она јака рука од незности
Не смем из сна

Фото: Бранислав Брана Црнчевић: Википедија

Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.
.
А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.
.
И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.
.
Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.
.
Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.
.
А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

Фото: Пустиња; Википедија

Тужно је бити сироче!

Али ниси без корена ниси
Направи први корак па други
Где станеш пусти семе
Пусти семе где станеш
Направи трећи корак четврти
Онда иди у пустињу

Срећно је бити сироче!

Ко у пустињи почне од почетка
Од почетка ко почне у пустињи
Корене има јаке корене
Опстаће јер има љубави
Ко у пустињи има семе и кораке
Има љубави опстаће љубави има

Пустиња је учитељ!

У пустињи је право суочење
Са собом са истином
Полако али не споро
Право суочење је у пустињи
Хајде да наздравимо истини хајде
Узбуркана моја узбуркана!

(Песма узлетица вође Витеза Праисконог Реда –
Мансанмана Оствареног)

Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу
.
Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу
.
И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!
.
Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица
.
Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!

Фото: Фототека СЖ

3. певање

НИКО
Као у добрим каубојским филмовина,
јуришам пустињама и преријама,
уз најпоетичније музике света,
а најпоетичније музике света су оне
које дочаравају поетику и срж живота.
И, јурим тако занет ветром и собом,
подсмевам се свима па и самом себи…
Добар? Лош? Зао?
Не, не… Ко си у ствари ти!?!

Време, као дугачка змија, која се непрекидно одмотава из Вечности, своје материце, направило је пет годишњих круголета од дана одласка, 12. 12. 2018 –те године, Песника-Херувима Румених Облака, Драгана Симовића у Златни Ириј. Сећам се тог дана, као да је био пре неколико тренутака, сећам се јасно, јер сам угледао његов лик у окну мога прозора. Знао сам да је кренуо на следећу станицу у којој се наставља нова етапа живота. Мало касније јавила се његова ћерка Ива.

Кроз моју свест  пролазе слике његовог богатог живота. Волео је много људе и имао је пуно пријатеља. Неке од њих и ја лично познајем, а многе знам кроз контакте у вези са Србским Журналом. Волео је да путује. Уживао је у природи, на брзацима Великог Рзава, по брдима понад Ариља, родном месту његови предака, радо је одлазио Панчево, Тијање, и у многа друга места. Но, највише је волео да тихује на обали Дунава, где је одлазио скоро свакодневно. Ту смо се највише дружили, умујући о стварности у којој смо живели и која нас је окруживала.

Драган је био велики родољуб. Много је патио због издајне политике која је пратила србску стварност. И написао је многе чланке, бриткије од најоштрије катане, у којима је критиковао или давао мудре савете. Чини се да нико није тако јасно видео дубодолину у коју се сурвао наш род, и нико није тако прецизно и јасно видео путеве изласка из дубоке кризе. Многи његови чланци су доступни читаоцима Журнала, а неки, необјављени, биће објављени.

Критика и даље не препознаје Драгана – Песника, нема га у читанкама, нема у значајним званичним зборницима. Неко је рекао да је Драган мистични песник и то је разлог што није признат.Није тај критичар упознат да ми живимо у вишедимензионом свету, да има много стварности, много других унутарњих и спољашњих светова. Све те светове Драган је видео, песнички или јасновидо, и приказао у својим песмама и чланцима које је Журнал објављивао или ће објавити.

Драган Симовић, за сада, није званичо признат, али су га прихватили читаоци Србског Журнала – елекртонско гласило које је он уређивао дужи низ година. И прихватиле су га многе редакције које су преносиле и даље преносе његове песме, чланке, критике, мисли – мудрице, интервјуе.

Нека је вечна слава Песнику – Херувиму Румених Облака!

Златне су стазе којим сада ходаш

Кораци лаки, анђели и харфе

У Ирију златном крај бисерне ријеке

Видим Божанску свијетлост

Душу велике мајке и додире меке

У загрљају њеном љепотом својом сјаш

Величанствен твој је лик и куле од сафира

То је сад твој дом, радост свуда тече

Ова суза што из ока капну

За твоју је душу, мили пјесниче

Слава ти

(Кула белих ветрова подно Небеске)

Великој Души Владана Пантелића

Ако можеш да препознаш
Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш
Далеке оне што ће
После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,
Што на дну вода вековима снева,
И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,
Да будеш предан
Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића
И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш
Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,
Посвећени Син Човечији.

На водама Словенског Истера,
у Крњачи, јесени позне, 2010.

Ивани Жигон, посвећеници
свесловенске духовне дивоте

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева

Пођимо у свету земљу Предака
Где с вечери трепере јасике и брезе
И где ноћу у пољу певају девојке

Пођимо у свету земљу Предака
Где снези су румени и зимзелени
И где борови вити под звездама снију

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева

Био сам неки простор у времену

ватра у камену и ноћ у биљу

био сам мање познат по имену

а више по немиру и више по миљу

.

био сам лудост паметних глава

срце је моје стихове писало

некога сунце у зглобу забрињава

беше ме доста а остаде мало