Песникова напомена: постављене слике су изображења

богиње СЕРБОНЕ незнаних ведсрбских уметника.

Без икога и ичега, без Рода и Племена, без браће и сестара, на пропланку ветрова, муња и громова, подно снежних врхова Огњене горе, опкољен одасвуда војскама бесова и звериња у људскоме обличју, Последњи ВедСрбин, смирено, и у стању тиховања, чека да крене на Пут Светлости без повратка.

Свестан да је сам и једини, да је ово његов последњи рат и његова последња битка свију минулих ратова, Последњи ВедСрбин не размишља о пролазности живота на Земљи, већ о браћи и сестрама што га из страха издадоше, потказаше и продадоше, о Роду што се разроди, о Племену што се расплемени, о Србству што се расрби.

А потом, изненада, високо горе

у зелен-плавом и пурпурном небу, понад модрог горја и ветрова, понад свих бесова и звериња, Последњи ВедСрбин, гле, сазерца јасно у сутон вечерњи  Сваргине Ратнике Светлости како се на облацима и ветрима низводе, како опасују Небо и Земљу, и како затварају божански круг око свега што бауља и гамиже Земљом!

 

21. 09. 2018

Жена из правремена

пуна семена

као њива пуна жита

вијори главу 

попут класја

што победи траву.

Ратница, живота заштитница

плодности свега у природи.

Рука твоја тако вешта

око као у сокола

па устрели ловца Арона

што ти крдо сво побио

али лозу наставио

па нас данас исто бије

то зло семе од Арије.

Остадоше Амазонке

по Србији од Сербонке

Мајке, сестре и невесте

ратнице и заштитнице

заслуженом круном Царице.

У свему те помно следим

стрелом гађам, зло да победим

да нам живот буде бајка

са поносом три имена носим

Србска – Велика – Мајка

Највећа богиња античког света,

од оца Дива и мајке Лета,

богиња ноћи, жена и рађања,

животиња и свег растиња,

Кева – Ева – Бабица,

Богиња мајка, велика МА,

носи знамен,

крст са 4 млада месеца! В.С.

Сербона – највећа богиња античког света, најширих надлежности! Слављена код Грка и Римљана а највише код Срба.

Сваки од народа ју је славио под посебним, својим именом.

У античко време, сваки од великих богова имао је своју пратиљу женског пола, која је била његова пареда, тј. упоредно божанство, Реч пареда је из сербо-рашког језика и употребљавана је и код других народа.

Бог Сербон као један од врховних богова код Срба – божанство заштитник – имао је богињу пареду, под именом Сербона.  Овај божански пар, представљао је главна обележја дана и ноћи.  Сербон је представљао Сунце, а Сербона Месец.

Отац Сербоне је био Див (на грчком Диос, односно Зеус), а мајка богиња Лето (Лада).

Лето је родила Сербону и Аполона. Као место рођења дато је острво Делос. Богиња Лето је у Италији добила име Латона, и по њој су Латини добили своје име. У старом Латиуму, један град је носио Сербоново/ Сербонино име.

Главна улога богиње Сербоне јесте заштита живота и плодности у свега у природи и зато је народ призивао именом Мајке, Бабице, Дадиље. Господарила је ловцима и ловом на дивље животиње.

Богиња је имала и краће име — МА, од Велика Мајка.

Њено обележје је кст са 4С, што су 4 млада месеца – симбол њене свемирске улоге /(неки извори кажу овако).
Тај Сербонин знак остао је главно обележје србског грба.

Цео доњи део тела јој је издељен на зоне, у којима су представљене разне животиње и инсекти.
Због њене вишеструке улоге, понегде је представљена са три главе, од које је свака била глава неке од животиња.

Често је представљана са луком и стрелама. Изнад чела имала је обично симбол месеца, или је њена одежда била украшена крстом са 4 млада месеца. Млад месец је симбол плодности.

Као богиња плодности и богиња мајка, у Фригији је називана  КЕВОМ, чија су кола вукли лавови. (ми још кажемо кева,у жаргону, тј Сербона је та кева- отуда и прва жена ЕВА, скраћено од КЕВА)

Најстарији кип Сербоне који је досад нађен направљен је од печене глине и потиче из Подунавља из трећег миленијума пре Христа. Артур Еванс је нашао на Криту један њен кип, који као и њен паредо има два лава и потиче из другог миленијума пре Христа а најпознатији и најочуванији храм Сербоне био је Ефес у Малој Азији, одакле је преузет и пренет у Рим.

У Ефесу, обред Сербоне је обављан по старом сербо-рашком обичају, без примеса грчких обреда.
При храму у Ефесу, као и при другим њеним храмовима у Малој Азији, имала је велики број свештеница које су се називале МАзонке, тј свештенице богиње МА, ( Грци су додали префикс „А“- Амазонке).

 – изводи из већег броја текстова разноликих извора –  Википедија – Завештање предака – Весна Радојловић, и …..

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић), рођен је око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске Православне цркве поставши њен први архиепископ.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу, али се одрекао световног живота и замонашио на Светој Гори у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену такође замонашио под именом Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори. Када је у Србији дошло до борбе за власт између браће Сава се вратио у Србију како би зауставио сукобе.

Сава се бавио и просветитељским радом у намери да приближи сународницима основе верске и световне поуке, а онда се 1217.вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Као монах Св. Сава је ходочастио по светој земљи. Обишао је многа хришћанска света места, међу којима и манастир Св. Катарине на Синају који се налази у подножју планине СЕРБАЛ (Gebel Serbal – Србска гора), оне исте на којој је, по предању, Мојсије примио веру и таблице закона од Бога САВАОТА…По извесном старом завету, који су знали монаси манастира Св.Катарине, икона Богородице Тројеручице се мора дати светом човеку царске крви по имену Сава – Сафа. И тако је и било када се појавио србски монах…

У Срба постоји стара изрека: Саваоте, Боже од искона… Ако је веровати овој прастарој изреци Сабаот ( Сава, Сафа, Саба, Сабадие, Сабазие, Савадие,Сафон, Сефон, Сипон, Тифон, Бал Сафон, Саватриа – бог сунца у Индији…) је најстарији Бог. Онакав, какав је у предању Срба, није забележен у Старом Завету. Још је значајније да су све претхришћанске особине овог старог србског Бога пренете на највећег србског хришћанског свеца – Саву Немањића (Св. Саву). Јасно је да су на Св.Саву пренете особине Србског Врховног Бога.

У првој књизи Мојсијевој налазимо : …када је Аврам ослободио Лота отишао је у “долину Савину”, која је сада “долина Царева”, тако названа што се у њој налази храм бога Сафе…У вези са овим богом је и предео ВирСАВА, односно царски извори. Цара Соломона је родила мудра Вир САВЕЈА (Бетх Сава – кажу католици, ВирСава, ВитСава, Бар Схеба – хебрејски…), односно, она је извор царски.

Да је старојеврејски бог Јахвех настао на традицији Сафона налазимо потврду у Старом Завету, где се за њега каже да је Сафаот ( Саваот ).

По једном предању распети Исус у свом последњем овоземаљском часу дозива : “ Ели, Ели… лама САВА…хтани “.

Манастир Хиландар

САБА (или Сабах) је јутро и светлост јутарња, када забели зора, кад се почне делити дан и ноћ и када се креће на прву од пет молитви – тако су у давна времена радили Срби…име бога Сабадие, по једном од тумачења, значило би и ИСТОК (soloriens).

Сол указује на персонификовано Сунце, од латинског “сол” сунце, сунчева светлост, од протоиндоевропског *с(е)њол, варианта корена *сањел „сунце – одатле долази САВА, Саба, Саваот; француски soleil (X век.) од вулгарног латинског soliculus.

У вези са овом раздеобом времена треба посебно напоменути дуални принцип овог Бога, светлосни аспект бога исказан кроз САБАХ и тамни аспект кроз Кос ((Kosar, Kosijer, Kosarif, Koster,Kostroma …) .У грчкој варијанти близанци су Кастор (KOSter,Kostner…)   и Полукс ( По-лукс – превео бих то са полусветли – јутарњи, вечерњи..).

Ако је Косово место бога Коса (тамни аспект) јасно је (уважавајући и много других разлога) зашто је Св.Сава (светли аспект) управо ту засновао главну архиепископију.

У веома старим, угаритским текстовима, Сипон је испрва био добро и светло божанство, да би касније постао дуално – са тамним аспектом. У орфичким текстовима Сипон/Сифон се јавља као Бабо, а то тврди и Плутарх, који каже да је то једно од имена ТифонаСета,злог божанства Хелена и Египћана. У србским текстовима (по И.Јанковићу – Астрономија у предавањима Срба) теомахијска прича о Сифону се јавља под именом ДАБО (тамни аспецт, ђаво, криви Даба…).

Код Осета, који живе на северном Кавказу, потомака Скита и Сармата, постоји божанство Сафа – божанство огњишта и верига над огњиштем. Сафине вериге код Осета идентичне су веригама Св.Саве код Срба. Стари србски врховни бог – Бог Правде је имао “праведне вериге “, а управо те и такве је наследио Св.Сава. Тако бар казује Чајкановић.

Тракијски Дионис, трачки коњаник, се појављује као Сабазие, а у старијој варијанти као Дионис Загреј. Сава-дие или Сабазие је и божанство трачко – фригијско – лидијских племена и оно је било везано за змију.Кос ( Каос ) или Асклепије као лекар такође за симбол има змију, а после симболичке смрти смештен је на небу у сазвежђу Ophiochus (змијоносац )…

У грчкој митологији Дионис се често представља као син Зевса и Пер-Сефоне, господарице света мртвих (Просерпина у римској митологији)…И на Дионисов дан, Росалие, даје се почаст мртвима.

Сава је у ведизму старе Индије главни првосвештеник, онај који је задужен за припрему соме (амброзије)…корен речи сома је – у сав , у значењу цедити сок из биљке пресовањем – притискањем или ударањем каменом… Сома је везана за СВЕТЛО и Индру који је “ господар светлости” – Бог светлости…

Река Сава позната је под овим именом и у римско време.

С обзиром на дуалитет, сличности и истоветности у имен, појавности и манифестацијама, лако је закључити да се ради о слављењу Бога неба и небеских сила, БОГА ВРЕМЕНА, цикличности у природи, зимском и летњем манифестовању природе и поистовећивању божанства као извору тога. Са једне стране је творна и чуварна, лековита улога бога, са друге стране његова прочишћавајућа и уништавајућа улога.

Са тим у вези ( и у вези симболике имена ) није случајна и улога Св.Саве као просветитеља- оснивача школа и чуватеља народног здравља – оснивача болница, а у исто време и онога који  ће, по задатку, са оцем, чистити и уништавати остатке старе вере у Срба…

Богумил монах, Савин савременик и сарадник оставља запис: „Сава реши да се окрене никејском цару… и од њега да иште златну круну, а од његовог патријарха… архијерску одежду за себе. Јер Сава думаше: самодршци никејски вољни ће да буду круне и жезла да деле, е да тако и њихово царство никејско на снази и слави добива. А која је, ондак, добит од такве автокефалности, е, то не разбрах за живота.

Овде ћу да скратим дне путешествија тегобног па ћу одма да описујем шта се зби на никејском царском двору за који Сава големо злато носаше. Те тако Сава брзо купи круну источну за Стефана и онда почеше благоглагољиво да се часте сас цара.

Сава поче причу како још отац му Немања, божјом вољом, изагна зловерну јерес бабунску из отачаства сербског, а и стару веру (паганску) добро сатре. (Добро није прочитао житије свога оца ђе каже да је грчко име истријебио, не би излазио са главом на раменима из Никеје ). Па тако дође на оно што га мучи и каза га: ‘ Вашу царску милост молимо да поред ове краљевске круне што добисмо, да Царство Ваше заповеди светоме патријарху васељенском, да једнога од нас што смо овде за архиепископа произведе, а ми ћемо царству источном довека дуг тај да плаћамо’.“

Не умањујући значај МИТА о Св. Сави у србском народу треба истаћи чињеницу да је и пре Растка Немање постојала независна србска црква, епископије и њени великодостојници…

 

 

Већина људи сматра медитацијом само умно мировање, где је појединац у миру са собом, и где заправо нема мисли. Медитације нису само технике за проналажење тог унутрашњег мира и контроле сопствених мисли. Оне су древна знања, и основе духовног рада.

Медитација на коју већина људи помисли,  је само такозвана медитација празнине. Такође се назива и основна медитација. Основном медитацијом, или медитацијом празнине се појачава концентрација, и фокус на одређену мисао, дакле мисли се не расипају. Приликом додира са том празнином, у медитацији се достиже стање такозваног транса и смиреност духа.

Медитација има јако много и оне све започињу празнином. За сваку сврху (као на пр.  побољшање здравља),  појединац може користити различиту медитацију, или је чак и сам осмислити. Потребно је научити основну, а затим поред мисли, у духовни рад  уврстити и друге аспекте. Руковање енергијама,  реч (вибрацију), број и слично.

 Пре него што појединац крене у изучавање ових духовних знања, треба знати шта је заправо медитација,  одакле вуче корене, и како функционише.
Медитација је назив који је западни свет преузео – у ведама се ова знања зову другачије. На санскриту,  dhyai. Какво је истинско значење ове речи, и да ли је то „посредовање“, или нешто друго! Како се заправо изговара, је тема за полемисање. Разлог је то,  што је санскрит, древан аријевски језик стар хиљадама година,  и јако дуго није ни записиван. Толико дуго, да се данас не зна тачно, како је он изгледао, али знамо да је најприближнији нашем, српском језику. Дакле, били су врло блиски у некој давној прошлости. Изговор саме те речи, би стога био, дај (меко д, дуго а).

Шта се даје, дарује овде?

Знање, истинско духовно знање.

Према митовима, знање медитација, али и целокупних ведских знања, је људима подарио бог Шива. Он има, као и сви давни богови, много форми и функција, које су се мењале кроз време. Такав је случај и наших богова.

Дајбог и Велес (као подземног света и чувари умрлих), Световид и Дајбог (Сунце, Светлост), Световид и Триглав….сви они у одређеном периоду имају сличне карактеристике,  иако нису иста божанства.
Шива је уништитељ, дакле, могао би бити и Перун. Но, то није уништење (опет и овај концепт се мењао временом) какво се очекује.

То је уништење незнања, двоумљења, илузије.

Шива је настао спајањем Агњија и Рудре (пламена духа и Сунца које руди) – дакле делује, да је Шива Дајбог, јер је и Дајбог излазеће сунце. Он се назива и велики бог, врховни међу боговима, бог који сија,  који је Сунце. Све иде у прилог да је Шива заправо Дајбог, његово прво име, име које се очувало до данашњих дана.

Дајбог је био врховни бог међу Словенима, бар до касног средњег века, непосредно пре прихватања хришћанства. Тада већ, ту функцију код неких народа преузимају и Перун, и Световид. Световид је код неких Срба такође преузео одређене функције Дајбога и постао врховно божанство, или се бар сумња.

Но, код велике већине са сигурношћу знамо да је до самога краја, док није сатанизован од цркве, врховни бог Срба био управо Дајбог – Праотац Срба заправо. Оно Једно, или онај  од којег је СВЕ потекло, је нешто друго.

Дајбогов највећи дар је управо дар духовног ведског знања, па и медитација.

Један од кључних корака у медитација је транс, одлазак у дубину ума, што је мењање можданих таласа заправо. Негде сам начуо скроз сулуде идеје, углавном неких верских фанатика о трансу, како то доводи мозак у стање слично узимању разних опијата,  да фактички сами свој ум трујете овим техникама.  

Зато треба разјаснити транс, ум и његове мождане таласе.

-следи наставак-

9 кругова ватре освјетљавају Сваргу

Зар не видиш

Куцнуо је час у очи да се погледамо

изгорет ће све што треба да изгори

да окренемо нови круг

од 16 дана (1600  љета)

не кукај,не ромори

него пјевај и истину збори

повежи се са својим прецима

упиј СНАГУ

Овај трен је највеличанственији

у цијелом универзуму

понављамо побиједу од прије много хиљада година

Коју нам никад опростили  нису

Зар мисле да и сад може другачије бити

.

Повежи се

Слава Роду

.

Коло, коло , наоколо

виловито, плаховито

Развезено, расплетено

На све стране окићено