Уместо омажа

 

Одричем се тмине што ме прекри

Одричем се науке о лепоме болу

Стихова у крви болова у месу

Одричем се свега што научих с муком

Својих првих речи казаних у празно

И богатства беде

Кад улазим у траву одричем се трага

Кроз велику земљу пролазећ

Не познајем више болест што ме снађе

У тешкоме сну на почетку снаге

Истрошен одлазим завршен је пут

И све на њему излази кроз поре

Одричем се даха и извора хладног

Где се напих љубави што прође

Почињем од ветра ветар прошлост носи

Улазим у зидине моје немоћи

Ја последњи гробар својих дана

Стих исписан пре постанка света

Борац против себе истрајан и јак

Мада сам увек знао да бројим

Откуцаје непостојећег лудила

Од речи до речи путујем

Правац је велики грех

Правца се одричем остајем сам

Под велику се увлачећ стену

Да лечим ваздух иза себе

Најлепшу историју од свих

Историју моје болести

У празној кожи остајем

Својим немиром да измирим свет

Пружам први сигуран корак

Ова је земља влажна

Ово је јутро чисто

Недовршен тренутак се понавља

Из заборављеног камена пробија пламен

Осветљавајући пут

Невидљив је ходочасников циљ

Зато остајем ту у присуству биља

Ја ходочасник грехова разних пун

Одричем се тмине што ме прекри

Почињем од ветра ветар прошлост носи

У празној кожи остајем

Ј.Г:  “Ходочасник“, Просвета, Београд, 1968.

*

Владан Пантелић: Јаков Гробаров

Јаков Гробаров, или Миладин Ковачевић како му је право име,

 један је од београдскуих боема – књижевника. Рођени Мостарац,

обрео се у Београду, радио разне послове, па и гробарске, одакле

му и уметничко презиме. Објављена су му дела: Одгонетка сна,

Ходочасник, Ближи се 2000, Од Бога до ђавола, Фиока без броја,

У свлачионици, Ожиљци за сва времена, Прошлост је прошла,

Коњ без јахача, Кафански бисери,и бројни новински чланци.

 .

“Последњи, али и први, највећи боем из старе гарде београдске

тајне астрономије живео је немир света и у овој песми. Ако су

његови кафански бисери познати уздуж и попреко бивше

домовине, мало ко је спреман да погледа у очи истини да је у

питању велики србски песник и писац“ – написао је један

критичар о песми и Гробарову.

 

 

У свему, и у оном

што се невидљиво креће,

тражим те.

..

Где су се наде сакриле?

.

Мора да су пузaле

док сам гледала високо.

Вукла ге је нека сила,
Не послуша тад Кум мене,
Похитао према сину,
И у загрљај своје жене.

Да загрли мајку стару,
Да загрли оца, брата,
Сестри лице да целива,
Да отвори кућна врата.

Молих га да остане,
Породицу да доведе,
Размишљао доста дана,
Усто, шето, опет седне.

Не могу ти, куме, овде,
Притиска ме нека мука,
Нема мајке нема оца,
Биће моји без унука.

А и место ми је тамо,
То је моја родна груда,
Куме мили, реко сам му,
Кум си, куме, било куда.

Сећаћу се увек тебе,
Твога лика и осмеха.
Одведе те Бог ка себи,
То субина беше нека.

Остави нам на Срцима,
Рану која не зацели,
Ранко, куме, брате, друже,
Ти анђеле, Анђеле бели.

Ако се песма у лудом сну рађа

онда се на јави ништа не догађа

већ само окива

док снива

трује и вара

и у кошмаре претвара

без реда

па свако биће саплиће

без смисла и прекореда.

.

Тад не знам

да ли сам невин ил’ крив

или сам само привидно жив

или сам, можда, махнито болестан

па тако немоћан.

А ја се само надам

да није све узаман.

Нећу да склапам руке

јер то је молба огавна

на ђерђефу смо везли љубав

која је зелена и травна,

она није смрека

што брзо сагорева

од памтивека

па постаје демонова кћи

што тако упорно нуди

и злодухом својим

над нашим животом бди.

Она би трозубац свој

у болесно тело убола

па никад више ни мрве раја

до краја,

до краја…

.

Д.П: “Небеска звона“

 

 

 

Оплођени слузом прилепљивим

Изродили хајкаче китњасте

У чопоре букача блејећих

.

Семењаци шанкром окрастани

Извајаше бојнике оловне

У јаловце с чутурама празним

.

И тирана лавине јездеће

Обвијене осјајем светачким

Благослова братије безбожне

.

С панцирима од рђе прозуклим

Упрљани несојем пљунутим

Омотани невиности пасом

И угнаше уке у неуке

Развезаше учкуре умнима

.

Распасане под бич их повише.

 

Изведи ме

На пут пролећа,

Невин као пупољак

..

Снови су ми

Постали ноћне море

..

Машта се тако ућутала

Душа се

У пустињу претворила

..

Растерај облаке

Дођи и води ме

На стазу трајања

..

Хоћу да лебдим

И лежим

На твојим додирима

..

Не желим

Да живим у дубини

Живог песка

..

Твој осмех

Даје ми снагу

За поцепане године

.

МР: “Разоткривена неосећања“

Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна велика тамница.

Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш слободно на земљи својих предака,

тада ће и Србија бити твоја родина, твоја домаја, твоја држава.

Све док ти ниси слободан, не може ни Србија бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија!

Залуд се ти трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам,  у своме срцу, ниси слободна личност.

Колико слободе има у твоме срцу, толико слободе има и у Србији.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и духовно поробио.

Атлантисти су лукави, веома лукави.

 

То је најлукавија човеколика раса на Земљи.

Они већ вековима живе од својега лукавства и твоје неосвешћености.

Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан и самобитан, они ће те за час поробити,

а да ти и нећеш бити свестан тога, да си и од кога си и када све поробљен!

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста.

Одбаци све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског,

како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?!

Излечи се од болести атлантизма и американизма,

па ћеш и себе и Србију излечити, а потом и ослободити.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

14.март, 2015.година

 

небеска трава расплела косе

плаво тавнило звезданог стада

руке те моје у бескрај носе

и све кад прође опет је сада

.

срце би дрхтаво дуго да ћути

јутро кад збере раскриље звезда

сви наши сати увек минути

усред белине нам љубогнезда

.

пролази и то светломлечје

страст пашњаци младањем трају

зрије у грудма надање дечје

.

када се тела смирењу дају

лутамо јавом да снове прати

путу том нашем живот да врати

 

Ево узех да ти пишем,

Јер и мене то се тиче,

Да те питам, да ми речеш

Црногорски предсједниче

.

Кад је овај рат минули

Деведесет прве био

Зар нијеси Црногорче

На Дубровник предводио

.

Кажу да си јунак био

Одан своме Српском роду

Борио се ко Обилић

За крст часни и слободу

.

А када ти Бог дворове

С мушким чедом обрадова

Ориле су српске пјесме

Све се чуло до Косова

.

Блажо си му име дао

Да те сјећа на твог стрица

Ког убише комунисти

Крај Острошких испосница

.

Ђенерал је краљев био

Бранио је ћивот свети

Док Острошких греда буде

С’ Блажом ће се Срби клети

.

А у битци Мојковачкој

Шест је твојих братственика

Бранећ Српску оступницу

Пошло путем бесмртника

.

Па ми нешто није јасно

Црногорски предсједниче

Испод стабла храстовога

Како црни трн да ниче

.

Зар нијеси исто оно

Што ти прађед Марко био

И зашто си Блажов орден

У пепелу погазио

.

Кажу браћу црногорчиш

И нацију нову правиш

А мог’о си као Иван

Своје име да прославиш

.

Косово си свето прод’о

Арнаутски посто слуга

Кад те видим предсједниче

Обузме ми душу туга

.

Манастире велиш хоћеш

Да нам отмеш и похараш

Е па нећеш предсједниче

Ти још дуго да управљаш

.

С’ ђаволом си заиграо

У содому коло води

Но још вјеруј спаса има

Црној гори и слободи!

.

Па зар мени херцеговцу

Забранити ико смије

Да цјеливам часни ћивот

Светог оца Василије?

Ено, види Mајко, Tи земљице моја,
прoбуди сe нeкo од свoг oвoг злога,
кaнo сунцe сија у срeд нeспoкоја,
ужарени пламен, шаље испред Бога.

И њега су тужнoг, забораву дали,
сада мaч искива од свoг бола Tвога,
хрaбрoст да му виде, преда њим би пали,
јер он није рођен за слугу нит роба.

Kрв му ватра живa, a пoнoс му снага,
Србијом се дичи, оклопникe ствара,
а душа му одвeћ светковином блага,
свe штo рукoм ствoри, нeвeру разара.

Ено, види сaдa, капи му низ чело,
по вреломе плaму, љутoг jадa капљу,
а он својом чaшћу као Свето – бело,
рукoтвoру даје, снагу сву јуначку.

Oсeти у души, колико се свега,
у тоj жарноj тузи, скупило до сада,
то је дoмoвинo, oкo нaс свих cтега,
сутрa нeк нaм бaрeм, васкрснe свa нада.

Одjекује грoмко, све до неба плавог,
чaм гoрчинe сиви, ударцeм истопи,
cилина ковача не преза пред жаром,
зна да мoрa бити, победник над лошим.

Oштрицу припрeмa, тоцило се врти,
вода капље журно, преко каменице,
јачи мач ће бити и од саме смрти,
растераће оне – птице злослутнице.

Нек неправда дрхти, кадa сjaj забљешти,
покосиће злога као перје сврачје,
свe гoркo ћe прoћи, ковач боли лечи,
када слaвни Витез, иступи са мачем.