Некад давно сањала сам чудан сан:У непознатом пределу, невидљивом оградом ограничен круг

у коме стоји мноштво људи.Изван тог невидљивог круга не могу да изађу.

Налазим  се у прстену људи који окружују ову скупину у кругу.

Ми смо посетиоци који радознало гледају људе заробљене у кругу. 

Призор је невероватан, узбудљив и упечатљув! Људи у кругу су обасјани благом светлошћу

као месечином, али лица су јасна и видљива.

Људи се нагињу ка нама који их посматрамо,машу рукама и нешто нам довикују.

Разазнајем једно лице које гледа у мене. Човек ми маше руком

и кад схвати да га видим. виче, непрестано понавља :

„Гледај ме, запамти ме,запамти ме!“ Јасно видим његов лик и памтим.

Обузима ме чудесно осећање судбоносног тренутка и долеће мисао:

Па ово је мој покојни деда Витор!Јесте то је Витор!

Сцена нестаје јер се будим.

.
Деду Витора једва је запамтио и мој отац јер је умро кад је он имао тек десет година.

А ја га видех у сну као на јави.

Његова порука се урезала у моју свест и није ме остављала на миру.

Веровала сам да јој није потребно тумачење. Од тада сам 

почела да истражујем родослов. Наместиле су се неке срећне околности

и стигла сам до предака из друге половине 18. века. 

Даље од Виторове прабабе се није могло. Мислим да је довољно.

Сви преци од досељења у Љуби ш су ту, записани.

Данас озбиљно мислим да човек није достојан својих предака

ако не зана свој родослов најмање до прадеде и прабабе.