Category: All

Драган Симовић: Душа Љубави


Љубави моја,

у мојим сновима рођена,

ти што си створила мене

пре Света и Времена,

на Почетку Свих Почетака,

преведи ме преко Велике Воде,

проведи ме кроз Тамне Светове,

и поведи ме Дому својему,

где Твоја Велика

Душа Љубави

одувек рађа

све љубави.

Александар Сергејевич Пушкин: Волео сам Вас


 

 

 

Волео сам Вас; моја љубав стара
Још увек , можда, спи у срцу моме.
Ал’ зашто она немир да Вам ствара?
Ја нисам рад жалостити Вас њоме.
Волео сам Вас немо, безнадежно,
Пун стрепње и пун љубоморне боли,
Волео сам Вас искрено и нежно;
Нек Бог да, тако други да Вас воли.

.

 

 

 

 

У част  рођења Великог Песника на данашњи дан!

-слика –Франк Дикси- 

Србољуб Митић: Одасвуд свет


Висине и дубине небеске

Једном пољубиће се

У малој топлој кости

 .

Још ми срце иепред чела лети

Још ме око окованог води

Страобама куд не смеју пусти

 .

Кроз прозор велике куће види се

Међу високим запаљеним свећама

Угашен неко

 .

Једном неки човек плугом извалио

Зарђали нож пројар

Врло важан

 .

У планини у изби каменој

Мати сина у наћвама купа

Детенце се кроз камење сјаји

.

 Владан Пантелић: Журнал не заборавља песнике

Чудесни песник Србољуб Срба Митић! По посвећености поезији сличан је Песнику – Драгану Симовићу. Ја то зовем – апсолутни песник. Ево Србине две реченице којима, чини се, он себе самога потпуно описује:

 – Двадесет година правим дугове и пишем;

Нека се сакрију који се не усуђују.

Ево и неколико описа Србе Митића од љубитеља и познаваоца његове поезије:

–          Срба Митић, једноставно није могао да не поверује у Реч Божју, поклоњену њему, убогом сељаку из Стига, човеку без школе и родовског стабла. (Др Владета Јеротић)

.

–  Из лука и проје

дрзнуше сонети

наше неспокоје

песмом чеш пронети

(Веселин Џелетовић Павлов)

.

–  Тихо Србољубе,

славуји данас

за тебе поју.

У сан би твој,

у самоћу,

у модру тишину,

да заборавиш.

(Зорка Стојановић)

.

Захваљујемо песнику Новици Стокићу, Србином унуку, који нас је подсетио на своја великог деду.

 

Иван Лапчевић: Спортиста и ратник Светлости


Сви смо ми спортисти. Сви ми играмо свакодневне утакмице на терену званом живот. Спортска утакмица је само приказ у малом, на ограниченом терену, животне утакмице коју играмо на неограниченом терену. Сви смо спортисти и сви то врло добро осећамо на својој кожи. Да ли смо сви Ратници, Ратници Светлости? Нисмо, иако тај пупољак носимо унутар себе. Како спортиста постаје Ратник Светлости и зашто је то важно ?

Спортиста пита: – Ко је следећи?  Кога сад треба да победим?

Ратник унутар њега му шапуће: – Ти сам си и бивши и садашњи и следећи.

– Како мислиш.. ја? – зачуђен је спортиста.

– Кад дође време разумећеш и то. Рано је.

Спортиста изговара: – Како ћу сад? Јаки су ови.

Ратник, храбро: – То је само твој утисак.

Спортиста се жали: – Никад мира, стално неке обавезе, утакмице, проблеми, стрес.

Ратник весело: – Добро је док је тако, то је сигуран знак да си још увек у игри.

Спортиста кука: – Поломише ме. Све ме боли.

Ратник: – Добро је, одлично, настави даље.

Спортиста кличе: – Победа. Како сам их одрао данас. Ја сам заиста посебан, другачији, бољи.

Ратник: – Исти си к’о и сви остали.

Спортиста љутито: – Како сам исти кад их дерем већ месецима, годинама, деценијама? Најбољи сам ?

Ратник: – Не верујем ти.

-Како сад то … са неверицом спортиста. – А моје дипломе, медаље, банковни рачуни?

Ратник, кратко: – Материја, ограничена и пролазна.

Спортиста, провокативно: – Ти појма немаш. Ти ни не знаш ко сам ја.

Ратник, самоуверено: – Познајем те боље, него ти себе самог.

Спортиста, огорчено: – Хоћеш да кажеш да све моје медаље не вреде ништа?

Ратник, са сигурносћу: – Њихова вредност зависи искључиво од тебе.

Спортиста, иронично: – Објасни, мајке ти да и ја научим нешто паметно.

Ратник, са осмехом: – Вредеће тек кад их понудиш колективу. Не вреде све док их присвајаш за себе.

–          Опа, пази кеве ти, ти си неки паметњаковић! А моја породица, златна, успешна деца, моји родитељи, моји унуци, моји пријатељи, моја прелепа жена, моја огромна животна искуства, шта је са њима, зар то нису моји непролазни успеси?

Ратник, мирно: – Ништа није твоје.

Спортиста, изнервирано: – По теби, шта ја треба да радим ако нису важне ни медаље, ни дипломе, ни људи, ни породица, ни деца?

Ратник, опуштено: – Све је важно.

Спортиста, ван контроле: – Ти мене зајебаваш. Нађи неког другог, молим те.

Ратник: – Озбиљам сам, иако, можда, изгледа друкчије.

– По теби, шта један спортиста треба да ради и како да се понаша? – уморно ће спортиста.

Ратник одмахује главом.

– Шта је, не знаш, а правио си се да све знаш?  И ти се правиш неки ратник, млакоња. Ти си нико и ништа – спортиста ће нападачки.

Ратник седи мирно.

Спортиста гледа поносно док размишља: – Још једна рецка. Још једна злата вредна победа против овог уображеног и пргавог противника.

Ратник му чита мисли и изговара нежно: – Спортиста се бори ПРОТИВ, а Ратник се бори ЗА.

– За ста? – победнички ће спортиста, остајући у својој емоцији.

Ратник: – За СВЕ.

Спортиста, са конкретним аргументима: – И за своје противнике, конкуренцију, непријатеље?

Ратник: – Нарочито њих.

Спортиста, одлазећи: – Ти си нашао мене да зај.баваш! Нађи неког другог. Одох ја.

Ратник: – Напротив, дајем ти шансу.

– Какву шансу? – радознало се враћа спортиста, очекујући неку личну корист.

– Шансу да сви твоји успеси добију ВЕЧНУ вредност.

– Конкретно молим, апстрактне ствари и приче ме не интересују. Конкретно, Шта ћу ја имати од тога?

– Ништа.

– Шта ја уопште и радим овде? Време је да идем, – рече спортиста разочарано и одлучно. Видимо се, поздрав!

– Ја сам ту, ако се једног дана предомислиш. Седим у теби као пупољак и чекам да постанем расцетали цвет. Чекам да спортиста постане ратник, и да се бори за праве вредности.

– Зашто је то важно? – спортиста спуста гард.

– За то што спортиста узвикује поносно, виче гласно, дере се да га сви чују.

– Шта узвикује поносно, да га сви чују?

– ЉУДИ, КОЛИКО ЈЕ ДУБОК ОНАЈ БУНАР?

– А шта ради ратник?

– Пита скромно пролазећег пастира.

– Шта пита пастира који пролази?

– ИЗВИНИТЕ, КОЛИКО ЈЕ ВИСОК ВРХ ОНЕ ПЛАНИНЕ…

.

.

Владан Пантелић: Иван Лапчевић

.

Гледао сам у Нишу меч између рукометних репрезентација Србије и Француске. Док је у нашој одбрани играо, два метра високи, Лапчевић, са распоном руку као кондорова крила, Французи нису могли лако да пуцају на наш гол. Онда је, због повреде, морао да изађе са терена. Мислим да му је то била последња утакмица у репрезентативном дресу.

Иван Лапчевић, Иван Легенда, је бивши репрензетативац у рукомету, освајач Олимпијске медаље и освајач многих медаља на светским првенствима за нашу државу. Освајач је и низа одличја са многим клубовима у којима је играо – србским, немачким, шпанским, мађарским. У Шпанији је играо за најбољи клуб на свету – Барцелону, а у Мађарској за Виспрем – шест пута првак државе и првак Европског Купа. Добитник је и бројних индивидуалних награда и признања током 25 година дуге спортске каријере.

Иван је сада спортски менаџер, и оснивач и директор агенције за помоћ спортистима, да савладају све врсте проблема који постоје у свим етапама њихове каријере. Знајући Ивана и знајући његове способности за рад са младим талентима-рукометашима, као и његову оспособљеност да у људима види и друге димензије њиховог бића, зажелео сам да он буде савезни тренер. Такође сам зажелео и да отвори сопствену школу за младе талентоване спортисте. У духу исписао сам – на улазним вратима његовог терена: ИВАН ЛАПЧЕВИЋ, Школа за вишедимензионе спортисте-рукометаше новог доба и будуће освајаче Олимпијских медаља.

Александар Сергејевич Пушкин: Ноћ


( 6.јуна, 1799. године рођен је Велики Песник )

Сав чежња, милошта, мој глас чим си преда мном,

ремети ћутање у ноћном часу тамном.

Крај моје постеље, при невеселој свећи,

промичу стихови сливени, жуборећи –

бујице љубави што, пуне тебе, хује.

Блистави поглед твој с осмехом знаним ту је,

за мене сија он. И чујем сад, у тмини:

– Мој мили – твоја сам – да, твоја сам, једини.

Верица Стојиљковић: Лаванда


 

 

Витки цвет пред Сунцем!

Мирисан!

Плаво љубичастом бојен!

Росом златном заливен!

Свирку ветра ослушкује,

Зујем пчеле занесен!

И отвори се небо плаво,

И спусти се низ њега дуга!

И дах праискон,  обави га!

Новица Стокић: Ништаци


Светлоноше наткрилише смелно

Гневним зјапом тамнила из Ада

Угаснуше светлост рајске мисли

Разгалише црнило злослутно.

Усидрени у времену смутном

Визирима обглавише сјајност

Разведрише умилност све лажну

Расчинише овоземну умност.

 .

И гудише грлом осионим

Гиздаво се прсише безочно

Черечећи верност малодушну

Ћудоредне разапеше сласно.

 .

Изнедрише душебрижну злу коб

Скрнавећи живот подвизнички

И знамење челно и све свето.

 

*

 

 

 

 

Наташа Делић Првоотијањена: Љубав је водила њих


Песма покорна

Није постојала као Троје

Они су своја Тројства

Стопили до капе

Која је могла

Тако неприметно

Да се измигољи

Са овога света

До чела неког сељака

И постане кап

Његовог зноја

Којим он роси Земљу

Чинећи је плодном

Дајући јој живот

.

Као да се Васељена

Скупила у једну тачку

Временске капије

Су се отвориле

Ту они  – оне почивају

У Светлу

Где дух душа и тело

Једно су не троје

 .

Ту где нађоше се

Ко је кога водио?

Не они нису водили Љубав

Љубав је водила њих!

 .

 .

Владан Пантелић: Наташа Делић Првоотијањена

 .

Наслутила сам Маестра у Теби!

Прижељкивала сам да си Ти Тај

Који по предању

Враћа харфи живот!

 .

Талентован сликар, рестауратор, песник, трагалац

Најприродније се осећа када хода по дрвећу,

 облацима, ветрима и међусветовима

 Некоме Милостиви Бог удели пуну пунцијату

прегршт различитих способности

Пуну пунцијату прегршт способности удели

некоме Милостиви Бог

Наташа је сада професор у школии а врло је

активна као организатор и трагалац за старим и

заборављеним културним вредностима нашег Рода.

Храброст је њен магнет којим привлачи дарове

.

Необјављена збирка песама

 “ ( О б а с ј а н о  с р ц е м

 м о ј е  с у н ц е  с и ј а )“

Хана Шинка: Једне вечери


Тражим Твоје очи

И у њима огледало Месеца

Уплетено у Шивине косе

Као најлепши украс

.

Жубори Ганг

И тихо горе

Прегршти пловећих свећа…

Ка небу лете жеље

Као јато звезда

Ношених ветром

.

Ватромет је боја у мени

.

И плешем сретна

Твоје очи плиш су овог неба

Што ме грли са свих страна

Миришу руже, нежни јасмин…

.

У каквој се то Башти нашла моја душа?

.

Љуљаш ме у Свом наручју

И осећам како се моји лавиринти руше

И у моме срцу свиће

Ти си мој хоризонт

Моје јуче, моје данас и моје сутра

Моја си Љубав

Сваког тренутка осликана

На нов и непоновљив начин

.

Твоје очи мој су Дом

Душица Милосављевић: Вилин цитати (11 и 12)


Вилин цитат – 11

„Тамо где боје боље, јаче сијају, тим путем крени
унутрашњим видом све велове скини
јер није све што сија то што ти се чини!“

.

Вилин цитат – 12

„Послаћу ти кроз етар пахуљу са длана
на длану је држи и уснама пољуби
у себи тебе носим од великог плама
удахни ме на длану, у себи ме пробуди!“