А кад се буде отворила

Седма капија небесна

И кад нас заљусне светлост

Трију Сунаца Унутарњих

Три Лица Прасунца Духовног

.

Тада ћемо се у трену

Узнети у небеса лучезарна

И пред нама ће се отварати

Бескрај за бескрајем

И вечност понад вечности

.

И бићемо једно дејство

И суштаство једнијато

Са Оним који јесте и бива

Једно у Једноме

Из  Ј е д н о г а

Искуство умирања или прелаза у оносвет

Мучно је није нормално нити неопходно

Због тога одлажење сада лагано исчезава

Остаће у прошлости – у историјату развоја

И остаће у оклопу несвесног да се копрца

.

То је била мукотрпна дуга линија развоја

И појединаца и човечанства уз помоћ ега

Много овосветаша троши силну енергију

Да се одржава поредак светова отишлих

Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!

.

Гледај свет новим очима под другим углом

Видећеш јас-јасно милионе нових провида

У миру дубоке тишине отвори архиву душе

Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност

И огледни се у свих осам њених огледала!!!

.

Одлука мудрица тражи мајсторство акције

У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост

У титрају злата Вечности изграђуј Промену

У тиркизу тачке стварања своје душе почни

Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!

.

Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца

Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара

Нико не може сам сви смо ми заувек Једно

Своје знање и искуство дели иним позваним

И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…

Ради непочин – воденица

С којом не знам да л сам у роду

И жрвњем без одгоде меље.

А време с маглом преко лица,

Ко помељар седи на прагу

И ћутке распреда плетиво

Што га од златног руна преље

У шаренице вас дан ткају.

Пред тим чудом, занемљен стојим

Ко у туђем да сам трагу

И гледам ту надир-воду

Што точак неумитно мота.

Сам у свему том, залуд бројим

Вреће у којима се мливо

Свег жића к другом носи крају,

Кад ме очи тога живота

У мељави не препознају.

   

На грани нара шћућурио се плавић

лептирић. Суши крила од ноћне влаге и

греје се на јутарњем сунцу.

 .

На грани нара

Крај капи јутарње росе

Плави лептирић

Нигде стајало није узвишеније име човека

који живи него онда када је он био на путу Златоправа. Путу

свих путева и стази вечности. Не постоје записи о том

путу али и постоје. Тако то бива са свим знањима које

су више природе.

.

Некада сред Вилиндара је био водоскок који је

означавао извор живота. То није била вода која

подмлађује или лечи, не. Али је било случајева да су

неки окусивши њене светлуцаве капи са цветова на

које су попадале као роса изјутра – чудесно

прогледали поред очињег вида. Нико није знао зашто.

Неки су потом пробали да пију те воде али се ништа

није дешавало. Пробало се и са тих цветова и лишћа,

залуд. Постоји и предање да је Душан хтео пошто пото

однети те воде али му се није дало јер је свака боца

док је он спавао бивала празна ујутру. Потоњи Цар

Срба се чудио томе а некад и срдио, авај.

 

Једном је Душан шетао близу те воде која је у

слаповима поскакивала и понешен својим мислима је

једва ишта примећивао около. Без његовог знања је ту

седео један старац који дође тихо пре неколико дана.

Он га је виђао али није се питао ко је он, то није ни

било битно. Све до трена када се усред Душанове

шетње десило чудо испред његових очију. Старац је

био увек близу водоскока али никада не преблизу.

Одједном је смело устао, пришао и пруживши дланове

сачекао да вода надође сред њих. Са сјајем у очима

погледа навише, изговори нешто и попи. Пред

Душановим очима се деси нешто што до тада у свом

овоземаљском животу није видео, лице старца се

поче мењати и добијати младалачки израз, цео се

човек промени за врло кратко време. Још једном

погледа навише и изрече гласно и полако – ЈАРА –

ПРАВ – У ВЕД – САМ – И ВИД – ЗНАМ – БИО – ЈЕСАМ – БИЋУ.

.

Лаганим кораком крену према библиотеци

Вилиндарској док је то све нетремице гледао будући

Цар Срба. У међувремену неколико њих који то

посведочише наставише даље са својим пословима.

Једино Душану нешто није дало мира. Ноћима није

спавао мислећи само о ономе шта је видео. Није

причао нисаким већ се повукао у себе. Када је потом

први пут узео те воде у боцу, она је нестала сутра.

Поновио је то двадесет пута. Сваки пут воде ујутру

није било, само празне боце. Никоме се није усудио

говорити о томе али су га мудри пратили погледом док ј

е нервозно шетао поред водоскока.

.

На крају се помирио са тим необичним дешавањима.

Наставио је своју обуку и све је изгледало одлично јер

је брзо усвајао знања. Један од учитеља који је био

њему додељен је све то пратио из више сфере и

видео олују која бесни у срцу Душановом и како се он

силно борио са њом. Одолевао је.

.

На послетку, дође дан када је било време његово.

Отишао је и убрзо се почеше дешавати ствари које

доведоше да је крунисан за Цара. Често му се мисли

враћаше до ових искустава а највише ка старцу који то

више није био. Мислима је разговарао са својим

учитељем и коначно га је једном питао за све то…

Учитељ му није ништа објаснио како се овај надао.

Само једну дугу реченицу ил` две.

.

„Сине мој, постоји пут којим се ових година и векова

ређе иде, пут Златоправа, пут ка свету Богова,

светлих суштастава које обитавају у највишим

световима скривеним људима али откривеним човеку,

пут који изравна води до самог Творца свега, извора

Живота. Ова вода је пут ка путу и она сама одлучује

заједно са искрама ватре живе коме ће дати ожив –

подстицај ка путу, јер пут се не види, заиста он и не

постоји за недостојне, тужно ми је било гледати како

си силом хтео те воде а дошла би ти сама за који дан

само да си срце управио ка светлу и светости. Има

знања која нису са ове Земље и не дају се олако, на

послетку ћеш их добити, кад ти срце зацели и мир у

духу завлада… „

.

Душан је помислио да је на трен у свом учитељу

видео тог сада младог човека…али никада није био

сигуран до краја јер учитељ је имао безвремен израз

лица и дугу белу браду.

.

Цар Срба је владао успешно и врло али немир му је

растао годинама јер је љута битка у срца вриштала

без прекида. Док једног дана када је био слаб, не

увидеше два црна жреца за прилику. То је био крај и

смрт Србског цара. Сушт његова није страдала али је

отишла у куће лечења са оне стране познатог.

.

Убрзо је Вилиндар уклоњен из видног света. Један од

последњих путника сред њега је видео једног старца

беле браде, високог безвремено младо старог Вилин

посланика и човека безвремено младог који су стајали

и мирно гледали залазак Сунца док је водоскок пунио

кристалне посуде испод. Светло се преламало у

прелепим ваграма, дан је мирисао на смолу Кедрова и

росу тог јутра. Путник махну руком тројици, они

одмахнуше, насмејаше се и нестадоше. Путник се

поклони и изрече благодар. Затим се окрену и оде ка

мору где га је чекала лађа. Није отишао где је

требало већ у правцу истока, у далеко море црно и

потом даље ка северној земљи али не пре него ће

послати поруку Душановом писару кога је овај волео

као сина. Само две речи-Свршено је.

.

Писар то прими у позној старости и убележи у књигу

Србских Царева. Она заједно са осталим

непроцењивим благом оде у тајне ризнице које после

запечати Деспот Стефан…један од последњих

владара Срба који је знао о путу Златоправа.

.

Пут није затворен али ни отворен. Зависи од духа и

срца свакога ко би њим да пође. Није он пут само

владара него сваког оног ко би да буде Човек.

 

 

Звезде сјајне, небо ведро,

плодно јоште земље недро,

сатворити ко то може,

ако не ти, вечни Боже.

.

Горе, доље, траве, дрва,

лава, орла, а и црва,

ти сатвори, драги Боже,

ко овако јоште може?

.

Осим друга овде свега,

мене створи из ничега,

дуом твојим ти подуну,

у менека душу суну.

.

А у душу даде жаре,

даде мени лепе даре,

моје душе жарки поји —

то су, Боже, дари твоји.

.

Вала теби на то, вала,

о не пусти да на зала

употребим дар ја твој,

о не пусти, Боже мој!

А мир, свуд је мир, кад распем што је било

и приклоним главу на оно што ме чека;

на цео један крај са ког се вино слило

и смех, и дивна бестидност, далека.

 .

И, тако, без мора,

прелићу живот наш, зорама Фрушких гора,

И, тако, без пића,

играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

.

Лутам, још, витак, са шапатом страшним

и отресам чланке, смехом преливене,

али, полако, трагом својим, слутим,

тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене.

.

-Поема над поемама, са  својих 216 стихова, инспирисана је животом

и смрћу Бранка Радичевића,  који је  са 28 година умро  у Бечу,

непрестано мислећи на Карловац,  на Стражилово, на живот…-

И ја бих неку љубавну

Да није јавна ни славна

И ја бих неку тихо још тише

Од слова мога што име ми пише!

.

Пустила бих страст низ поток

Тамо негде у дивљини

Да изађу на мегдан равни

Страст и вода

Победила бих и није сад

Коме бих срце поклонила

Већ чија бих драгана била

Низ воду страст немиром плива

У море срца твога

И не знаш јер не умеш ни једна

врата затворена баш затворена

Да затвориш

И промаја дува

Но поток стоји ко камен овај

На оној стени

А ја таласам и ране зоре

Увек су страсне у оку моме

Јер знам да време никад

Не прође за снове моје!

Будим се увек са новим

Крајем почетком дана!

 

Ја јесам – јаје сам

„На питање како Му је име, Творац је одговорио: – Ја сам онај који јесам. Или, скраћено: – Ја јесам. То је прво лице једнине од глагола бити. Ако се поиграмо са том реченицом, при чему остају иста слова, добијамо: – Јаје сам. Ту могућност нам дају методе за дубље проучавање речи које се у ту сврху стандардно примењују. Из Творчевог одговора произилазе две важне констатације. Прва је да је Творац – глагол бити, постојати. Друга констатација је – да је јаје старије од коке.

Интересантно је да је оснивач покрета Махикари – Сукуиниши Сама поставио Творцу исто питање и добио одговор: – У овом времену зовите ме Су. Ово име представља треће лице множине од глагола бити.

У хришћанству постоји тврдња да је символику јајета показала Марија Магдалена. Но, истина о символици јајета је позната у нашој старој вери, много пре од појаве хришћанства.“ В. Пантелић

.

*** *** *** ***

.
Jаје је по народним представама, почетак свих почетака, стециште животне снаге, симбол препорода и плодности.
Мотив савладавања смрти кроз живот који je затворен у јајету, појављује се у загонеткама као што je: „Живо рађа мртво, а мртво рађа живо“ –  „живот – смрт“ или „бесмртност – смртност“ може се уочити у многим словенским бајкама у којима се помиње јаје.
У веровањима народа Словена, јаје je било прототип модела света. И не само Словена…

.
У кинеским предањима, на пример, сва материја универзума била је заробљена унутар јајета у потпуном Хаосу. Дубоко у Хаосу живео је див који се у једном тренутку пробудио, разбио љуску, и ослободио заробљену енергију. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је земља, а од лаких и чистих – небо.

.
Персијанци су веровали у „исконско јаје“ које се распало. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.

.
Код Индуса је раширено веровање да је Брама рођен из златног јајета. Од горње половине љуске тог јајета постало је небо, а од доње земља.

.
Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова, од кога је касније све настало, родио из „светског јајета“.

Код Руса je био масовно распрострањен обичај „котрљања jaja“. Целе васкршње недеље,(  дани Богиње Весне),  млади су се забављали котрљајући обојена jaja по земљи, пуштајући их са узвишице. Највише је било црвених јаја. Исто тако су котрљали jajа по гробовима умрлих рођака, када су одлазили да се „поздраве“ с њима.

Јаје је стављано у колевку новорођенчета као одбрана од болести (Пољска); закопавано  на њиви против корова и чини (западнословенски обичај) а  јаје које би снела црна кокошка у одређен дан, пребацивано је преко крова куће ради заштите од грома и пожара (Чешка).

 Сличан обичај постоји и данас у Србији када се прошлогодишње прво ускршње јаје „чуваркућа“ баца преко крова куће.

У западнословенским обичајима јаја су коришћена током године у обредима првог узоравања земље и сетве;  у сточарској магији као лековито  средство; стављана су у жито за сетву; закопавана у њиве; бацана у прву бразду; бацана у вис приликом сетве лана и конопље; разбацивана је љуска по повртњаку ради усева; закопавана су у темеље кућа као наменска  жртва кућним или шумским духовима, итд.  

.
У србским загонеткама и дечјем фолклору, Сунце се приказује као „божје jaje“,а звездано небо као „решето пуно jaja“.

У народним легендама, читав свет je представљен у облику огромног јајета чија je љуска – небо,  опна – облаци,  беланце – вода,  жуманце – земља.
Симболика поновног рађања – враћања у живот,  одредила je употребу јајета у погребно-задушним обредима: приликом сахрана, кокошије јаје (понекад дрвено или глинено) стављано је у руке умрлом, бацано у раку, закопавано у земљу, бацано у ватру итд.

..

Код Срба, приликом првог орања, разбија се јаје о чело десном волу или о раоник или се закопа  у бразду а  њиме се промеша и житно семе.
У нашем народу постоји низ веровања о јајету као симболу плодности. Кад кокошка снесе јаје с два жуманцета, то је добар знак за домаћинство. Народ  каже да се слути скора трудноћа газдарице. Да би се олакшале порођајне муке, кроз кошуљу породиље би се провлачило јаје.

У неким крајевима Србије, три јајета би се закопала у њиву како би принос био добар. Постоји и обичај где се јаје закопава у мравињак како би домаћинство напредовало, било марљиво и многобројно попут мрава.

.
Да су све то стари обичаји који немају много везе са хришћанством говоре нам и руске црквене поуке из 17. Века, где међу разним црквеним правилима постоји забрана „туцања јајима“ јер то није хришћански обичај („Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Београд, 2001.)

.
Обичај туцања јајима дуго је постојао и у источнословенској васкршњој традицији, а у нашој,  јужнословенској, опстао је до данашњих дана.

Бојење и украшавање јаја, најпре у црвено,  (писанице) некада је, такође, био општесловенски обичај везан за пролећни период и буђење природе.
Код свих Словена јаја (снешена одређених дана или посвећена одређеним празницима),  чувана су у кући током читаве године као магијско средство.

Код нас је то „чуваркућа“.

Источни Словени, у случаји пожара, ишли су око куће држећи у руци јаје (празнично, магично) и бацали га у ватру како би се угасила и како се пожар не би проширио по целом селу.  Носили су јаје и у шуму када би тражили изгубљену стоку (Русија, Јарославска област).  Девојке су се, ради лепоте и здравља, умивале водом, у коју ставе црвено јаје (источно и западнословенски обичај присутан око Ђурђевога (Јариловог) дана и данас).

Јаје и љуска од јајета појављују се у враџбинама, али и у заштити од урока.  

Јаје имало улогу и у прорицању а често је било у улози заштитника као средство које растерује зло.  Народ  га је стављао  под праг штале и терао стоку да пређе преко њега, да нико не би могао да joj науди (источнословенски обичај).

Употребу јајета у народној магији одређивала су његова својства као што су: округли облик, испуњеност садржином, бела боја, скривени заметак будућег живота итд. Да би им лице било бело, девојке су јајетом миловале своје образе; да би лан родио чист, без корова, у зрно за сетву стављали су необојена јаја.

Чудотворна својства приписују се такозваном „петловом јајету“ (тј. јајету без жуманца или кокошијем јајету необично мале величине). Веровало се да се из таквог јајета може излећи дух („мацић“, „хоњавец“), који je у стању да свог домаћина учини богатим.

У мотивима басми и бајки, спомиње се чудесно јаје (црвено или златно), које се не разбија кад падне.

.
Наведени обичаји упражњавани на нашим просторима, као и слични који постоје на целом словенском поднебљу, имају дубоке корене и порекло им је, старије и од хришћанства.

Извори: Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија – енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
Хуђец, И. Предања и митови Старих Словена. Београд: Завод уа уџбенике, 1993.
Чајкановић, В. О магији и религији. Београд: Просвета Баштина, 1985. – „Старославци“;  „Свевлад-Момир Јанковић“; ….

И овде, без боје тајне,

ни једне воћке нема,

небесне оне боје, горке и бескрајне.

А кад разгрнем долине, рукама обема,

и, откријем дна бездана, сребрна и бела,

на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,

ваздухом купаних воћака и тела.

 .

И, место сребрних пруга, забрезја и река,

сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.

А, над трешњама и младим вишњама,

тамну и дугу маглу, што се свуда шири,

у живот пред нама,

где се страст, полако, у умирању смири,

и чула упокоје.

 .

И тако, без реда,

младост увијам миром, снегова и леда.

И тако, без пута,

моје миловање, по умирању лута.