.

-слика- Љуба Поповић-

У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

 

 

 

У царству бреза се распричало!

Птица са птицом лишће са лићшем!

Све се насмејало, раздрагало!

Врхови витки небом шетају

Облаке беле додирују!

.

И ја постах грана зањихана,

И птица крилом затрептана,

И пчела цвета прахом окупана!

.

И слетех на гнездо своје,

Од Месеца срме исплетено,

Сунчевим зрацима навезено!

Камен не гори

Нити га земља раствара

Крвник га обара и маљем ломи.

Срце мрви на парчад,

сваки пут кад замахне.

А душа се стегне и за себе прозбори:

– Нека га згроми рука Милостива,

Кад јој се смркне пред очима

Нека га св Георгије као аждају убива

Нека га прогоне ликови са камена

Нека чује њихов плач

Док му стоје на раменима.

..

Нека се никада не ослободи

Ни он, ни потомци.

 

Шта вреде књиге мудрости,
брате мој.
У сваком си листу,
а нигде те нема.
И све тако,вазда од почетка:
кључну објаву Сунца
наново
свака ноћ решава и чека.
Наук прошле не прима се.
Шта вреде обзнањена просветљења.
изумитељи тајни спасења.
Лажу учитељи мудраци
да се уздигоше боголико
и оправдаше човека.
кад бди ноћ тешка људска
и прска очај и кора ко љуска,
а рука месијанска треба.
Лажу.
Међу корицама васељенске књиге
пишу се велика бдења
и мртви трагачи,
и разраста се бол света.
У зидовима Вавилона
сва су хтења и сва откровења.
Па окрени куд хоћеш ову ноћ,
брате мој,
свеједно до које обале.
Коначно, отворена је чељуст
свеколиког бдења,
без записа,
без знака провиђења.
Сам си ко Бог.
Ко први човек.
Губитак је – за сва времена.
Тајне нема. До послетка
сам на свом огњу сагори свако.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Отац је знање,

Родитељ разумевања,

Творац овога света

И свег дешавања.

.

Син је искуство,

Произашло из Оца,

Испољавање свега

По замисли Творца.

.

Свети Дух је постојање

Физичког ослобађања,

Враћање праизвору

Блаженог битисања.

.

Једно проузрокује,

Друго је проузроковано,

Треће је оно што јесте.

Све је то једноставно.

 

(Сонетни венац)

Светлуца свитац око срца

Изнад мирних капљица росе

Неки цврчак орах сна крца

У сенци врбе златокосе.

 .

Извор што се у трави смешка

Крчажић жеђи у руци зрака

Ћилим над којим лебди вртешка

Е, ту је софра с чашом мака.

.

Рањено птиче светли у жбуну

И паук стеже свилене мреже

Трчкара путић под точком чезе

.

А детлић носи звезду у кљуну

Тако ја пишем, а ветар брише

Азбуку сунца на стаблу брезе.

.

Уредништво Србског Журнала: Сонетни  венац  Добрице Ерића, завршавамо његовим речима,

у намери, да се замислимо над садашношћу и будућношћу свих нас а пре свега све деце:

„Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас.

И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку

са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам

да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под

немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно

као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао,

ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености

и самоће која је преурањена чак и за моје године.”

 

 

 

(Сонетни венац)