Ми смо, гле!

Светлост која плеше

У безкрају светова

У дворани која нема

Ни почетка ни краја,

У дворани од звезда,

И сунаца, од сазвежђа

И звезданих јата.

Наш живот је плес,

Плес са боговима,

Плес са Створитељем,

Плес са свим видљивим

И невидљивим световима.

Ми смо зрак Духовног Сунца.

Зрак који плеше.

Зрак који се смеје

И радује, зрак који љуби,

Зрак који постоји

У вечности и безкрају.

И гле!

Наш живот је плес,

Плес радостан и дивотан,

Плес без почетка

И свршетка.

.

(Из рукописа )

Ко се ватром никад окупао није

том никада срце пречисто не бије.

.

Ко се огњем радо не умива

тај никада човеком не бива

.

Ко ли воли огањ миловати

тај се рашта знао и родити.

.

Ко се ватром није никад обукао

тај је вечно себи голготу привукао.

.

Дођи срцем и душом не часи,

те захвати прегршт ватре свете

да с’умије лице твоје бело

да погледаш оком кроза чело.

.

Па да световидски сјакте очи твоје,

да се виде све сад свете боје,

јер кад видиш – гледаш ти тад ведаш.

.

Огањ гори!

Ватра то је света.

Љубљени ветром млади листови

Крију птице и њихова гнезда!

Још мало, и бежаће таме облаци јер

Стижу бели велики лоптаци!

 

 

.

Моје руке, ко крила,

Замахом  пут утиру

Срцу што јаче куца!

Граница тела нестаје!

Све пламти од весеља!

Буди ветар, љуби ми лишће,

Разви руке, моја крила

Сновима својим дозволи

Да загрле их моја сунца.

 

Небо је нестало
само још месец лута
са јатом звезда
ивицама бескраја ноћи
тражи једну
која се откачила
од Великог медведа
или можда…
моју одбеглу строфу
из песме о теби
која се крије у омагљеним сновима
заклоњена месечевим српом
и не жели бити у песми
која шапуће тугом
коју не волиш
а која ти можда и не стоји
не умеш да је болиш
…није свако за тугу.
.
Ноћ се успавала
и дрхти као уплашена срна
па је ни озебла јутра
ни недељна звона
не могу пробудити
још сања …
једно лето и једно море
и пешчани сат без песка
који се отопио
испод наших врелих стопала
…а море се удавило
у капима суза
које оквасише
наша распукла срца
на пустој обали
коју милују  мириси агава.
.
Ноћ спава међу звездама
у загрљају строфе
која чека другу песму
а ми нисмо знали
да има још светова.

.

Рефик Мартиновић рођен је 1949. године, .у Тутину, где је и завршио основну школу, Гимназију  у Новом Пазару, а студије философије у Скопљу, после цега ради као професор философије у Гимназији у Тутину.

У слободном времену бавио се новинарством, писањем есеја, колумни и поезије.  Данас, углавном пише поезију, коју објављује у многим часописима и зборницима у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Румунији, Мађарској и у неким земљама Јужне Америке. Објавио је две збирке песама: „Сећања“ и „Агора“,  монографију  „25 година Средње школе у Тутину“.а у припреми је збирка „Љубав у знаку шкорпије“ . Радо је читан, нарочито код омладине. Има велики број пријатеља и сарадника у земљи и иностранству.

 

.

– слика-Низовчев-

Бејаше тако, један град у коме се војске редом смењиваше. Рушише га, палише, љубише жене које у студеној води потока праше хаљине крвљу умазане и госпе које мужеве у рат отпратише.

Палише га, не би ли трагове недела својих уништили, не знајући да тиме семе своје спаљују, јер град остаде до дана данашњег да сведочи о јауцима и блаженствима што га током постојања свог виде.

Само се по њему, онако пустом прилика људска креће и записује оно што камен говори.

– Нека га. Није му лако – говоре људи.

На оно што они не изговоре, одговара:

– Показа сиромашни краљ како се жена воли; како му она узврати, говоре и ветар и камен, али и они остају немоћни пред народом коме злехуда судба не намени страдање од туђинове руке, но од пута којим га заборављање сопствено води.

Новак је правитез и усамљени јахач

Несопствене трке по тестера – оштрици

Тихује најмоћно у муњевитом покрету

Пред васцелим светом упркос препрека

Поштен упоран непокор монах – витез

.

Новак је пошао на дугачак дугачак пут

Ка циљу вођен вертикалом Сварога

Мадрид је само једна станица на путу

Он путем ходи спретно – брзо – жустро

Снажног ума и тела од опуте и гуме

.

Новак је Ариј са родне планете Лире

Од седме године у духу првак је Тере

Дошао је да на свој начин помогне Роду

Који дуго предуго виси на оштрој ивици

Али побеђиваће Род као ти о Н-оле о Н-оле!

 

Далеко смо. Моје јесење срце

Не дрхти више кад га подсете

Мириси венућег априла

Ни бетонски титани што

Гутају ходнике не шкрипе,

Нема више празне постеље

У којој си ти.

.

Далеко смо. Не говоре више 

Титрави откуцаји, ни рогобатне

Цевчице, што честице даха

Вештачко проносе, проносе

Негде у олупину чекања,

Да украду прамен и

Распусте стражаре.

.

Далеко смо. Нема оних 

Плашљивих саопштења,

Од ког се у уму састављају

Зидови. Нема крика што

Се низ степенице разлеже,

За њим се затворила врата.

.

Далеко смо. Не шуште више

Гаврани над покислом клупом

У парку. Не спрема се више

У неверујућем трену најлепше

Свечано одело.

.

Далеко смо. Деле нас магистрале,

Неке прегажене, трагови опрани

Кишом. Међу нама су сатруле споне,

Распродати делови, честице стакла 

И напуштене шкољке.

.

Далеко смо. Не видим тебе унутра,

Не видиш мене одозго,

Мириси глине и песка, негде 

Уздах и мук, пред очима 

Макови и ловорике.

.

Далеко смо. Степе су то

Очајања. Не долазиш више 

На позив. Не шаљеш више 

Лептире, не склањам више завесе.

Не чекам бол ни хладноћу,

Можда си… исувише близу!

.

– Песма је први пут  објављена и поклон је читаоцима Србског Журнала широм света –

Старина једна рече мени –

синко немој да ћутиш,

непријатељ и сад све чини

да нас ућутка,

мудро збори синко,

говори својој деци

ко су били наши преци,

да смо ми РОД Богова најчистијих,

великих бораца и ратника,

наРОДних лекара,

вилењака и вила

а ако ли заћутиш,

осећаћеш ноге и руке

а бићеш мртав,

Богови и преци

те неће ни чути ни видети

а они то могу,

баш кроз те очи твоје,

баш кроз овај грм

под којим ти ово казујем,

ако ти заћутиш,

грм неће!

Аксентије Стојиљковић: Аутобиографија

Рођен лепе 1948. године, 24-ог септембра, електротехничар по струци, вечити романтик у души. Из Ниша се, због посла, селим у Зајечар. Пензионерске дане проводим са супругом у Дугој Пољани, општина Гаџин Хан, испод Суве Планине.

Прву песму написао сам давне 1969. године на служењу војног рока, и све до децембра 2017-те “срце је снило, и дубоко негде крило, питало се понекад, дал’ је душа моја, само моја и која то река мене чека,“

А онда се “десила“ серија. Најпре “Санта Марија дела салуте“, тачније њена реприза, и риме су кренуле као планинска река у пролеће. Руке нису стизале да записују. Све оно што је било негде дубоко у мени почело је да навире. Риме су писале моју душу. А када би риме застале, руке нису мировале, цртале су портрете драгих ми особа. То је почеле исте 1969-те године. На чистом ваздуху, уз песму птица, гајењу воћа, печењу ракије, справљању вина, са најдражима и Србијом у срцу, чека стоту, а живот прича моје песме, руке сликају нова лица. Да будем с њима и када мене буде било!

Заволех тренутак док надом слеп верова

да га време неће заменити с другим,

што иза леђа му,

трептава и сјајна,

жељан скока у незнању

се рађа.

.

Спалих крила своја пре но што згасну тренутка жар

да умирући знам да изгорех у њему сва,

јер чему живот цео отужан провести,

а не спознати како је волети

само један трен, змајевит, силан,

да те понесе, да те однесе

и напоји ватром исконског бивства.

.

(збирка-Паун на недрима)