А прах, све је прах, кад дигнем увис руку

и превучем, над провидним брдима, и реком.

И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку

са мном, по свету, са земаљским лелеком.

 .

И, тако, без таме,

дух мој са мрачним воћкама покрива ме.

И, тако, без имена,

истом жалосцу милујем брда невиђена.

 .

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем, и ја, са духом потамнелим,

тешким, невеселим.

 .

Лутам, још,витак, са шапатом старасним

и отресам цланке, смехом преливене,

али, полако, трагом својим, слутим;

тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене.