Корен јој дубок

До срца земље досеже

И куца оним топлим

Заједничким срцем

Мајке Земље

Меке топле богате

.

Лишће јој узбуђено

Трепери

Она ниче

Она расте

Она буја у себи

Својим соковима

.

Стидљивог стабла

Грана разузданих

Уздрхталих

Кора јој мека

Од чекања…

Ветром размажена

Кишом обљубљена

Громом оплођена

Да плоди и рађа

Вековима…

Јасика, кажеш, на мене личи?

.

.

Владан Пантелић: Милица Мартинов

 .

На врху црвеног крова

У изворима понире

У понорима извире

И нетрагом нестаје

Трагајући за собом

За тобом

За мном

 

Луталица још од пре рођења,

 а рођена храбро и из пркоса

Лекар – специјалиста за многоугло

сагледавање људских душа

У Зрењанину има седам туја око дома

и оазу плочастих стена моћи и мира

Она је све друго осим песник, тј она је

луцидни песник више него све друго

 Милица, зна(три)лица, невидљивошћу

и скромношћу својом прима чисту воду