У давна, прадавна времена наши далеки преци су засадили дрво живота у најлепшој земљи на свету. Зелене горе и брда, храстове и букове шуме, плодоносна поља, водославне реке и скривене, чаробне пећине. Сви друиди и свештеници и ведуни су опојали дрво храста, Горослава, и прорекли му: „Нека ти се жиле множе и корен ојача, а кад стигне до утробе земље ту учврсти, да те никаква сила, ни земаљска, ни неземаљска, не може ишчупати. Нека ти стабло буде широко, тврдо и мирисно, јер ћеш људима дуго служити као црква и олтар, ту ће се молити, своје сахрањивати, радовати и веселити. Нека ти крошња буде велелепна, богата и родна, јер ћеш тако штитити прва села и насеља, жировима хранити народ и животиње. Нека ти гране буду свака за по један народ на земљи и ако су листови зелени, значи да се лепо развија, а ако ли жуте да иду тамна времена. Нека тако буде.“ Још једном се сви помолише, свако својим Боговима, али на истом језику, јер су сви тада говорили србски.

И тако, векови и миленијуми пролазе, дрво јача и расте. Неке гране баш штрче, а неке се осушиле и одломиле. Перунови громови га никад нису погодили, а росне кише су ту најјаче падале, јер му је и требало највише небеске воде. Село више није било ту, одавно, али су људи редовно долазили да се помоле, одморе, напоје енергијом. Мало је времена био сам.

Једног дана дође њих двадесетак. Донесоше дарове, отворише неку староставну књигу и почеше да се моле. Онда главни међу њима, ведун, се обрати храсту: „Велелепни и горди храсту, наш далеки претче, кажи нам зашто ти се главни корен суши и она највиша грана. То је мој народ, најстарији и први, сада малобројан, али још увек жив. Да ли нам предсказујеш лоша времена, нападе непријатеља и злотвора? Да ли су се силе мрака опет пробудиле жељне освајања наше лепе земље? Да ли смо ми извршили Божији задатак и више нисмо потребни? Казуј старино.“ Наступи мртва тишина, ни дашка ветра, ни шума лишћа, ни зуја инсеката. Тихо се распе, као магла, ниоткуда, груб глас: „Срби су ме засадили,  лепим мислима појили, земља ме је отхранила, а небо заливало. Заборављен сам одавно, а народ се прозлио, пропакостио, не зна за срам и стид. Гледам га, записујем, али сам несрећан. Главни корен зато трули, а ови бочни јачају. Више нисам стабилан као некада, јер ми главни и најдубљи корен даје снагу и са земљом разговара, А главна грана штрчи у небо и са Боговима  другује. Видите да ми је и лишће највеће на небодерној грани, јер су Срби имали највећу душу. На осталим је ситније, а негде и увијено, кржљаво. Такве су им  и душе. Видим да Срби све више секу древна дрвета, али се  не захвале, нити се помоле за спас своје душе. Ускоро ће доћи и по мене, јер ја на овој дивној, древној планини сам сам. Шуме су одавно искрчили, оголели стење. Зато сам тужан и несрећан, јер ако паднем и народ који ме је посадио ће отићи у неповрат.“

Ведун клече, а онда и остали свештеници: „Молимо те вечни храсту, да опростиш нашим прецима који су били небрижни. Тешка су била времена, а они нејаки. Како можемо да ти помогнемо да ојачаш главну жилу и да ту грану, посуту жутим лишћем, опоравиш?“

Опет  проструја ниоткуда тихи глас: „Морате народ просветлити, вратити врлинама, правим вредностима. Не мрзите своје непријатеље јер се они мржњом и хране, а кад тога нестане, нестају и они. Ширите љубав и доброту,  увек. Будите достојни улоге чувара планете,“

Сви су занемели. Још су клечали и сад се молили за спас свог народа. Молитва је била веома дуга. И ноћно небо се осуло злаћаним звездама, и сребрни месец се кочоперио, а они су још клечали у дубокој тишини и миру. Тек кад је румена зора зарудила и небо још пурпурно обасјано од несташног сунца, устадоше сви у тишини и кренуше низ планину.

Ето и данас се питамо како стоји древни, први храст? Ако погледамо данас људе, видећемо да се много тога и није променило. Можда је планета заслужила неке боље, срчаније и мудрије чуваре, а можда се баш такви сада рађају у нашем роду.

 

Она што ме љубила, као да гром пуче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

Док за њом из мене празнина јауче

Кроз шупље дане и ноћи несном опране.

.

Види ли то она са своје удаљености

Немерљиве? И да л’ због моје патње пати?

Ил’ све је прогутао заборав вечности

Па не може да се сети ничег што се збило,

А камоли мене. И ко ће икад сазнати

Шта би било када би се све разоткрило?

.

Тек она што ме љубила, ко да се смрче

Отишла је у неки бољи свет пун нирване,

За којом моји снови газе преко срче

Обмане до тајне што одбија незнање.

 

– Поезија Лужичких Срба-

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

 

Вилински плес

 .

У вилин колу

Гувно времена

Разиграно

 .

Звезде изнад

Земља испод

Вилинско коло

 

О г л е д а л о

 .

Срели се

У огледалу

Девојка и месец

 .

У језеру жудњи

Месец наг

огледало

*

*

Владан Пантелић: Гордана Петковић

 .

Замахом мача

Мачевалац дели

Лице равнице

.

   Замахнух косом

– свет ливаде

Изненада тих

.

Песничка друга Вида Вукасовића.

 Мудрост исказује кратким изразима, мудрицама.

Јасна, прецизна, без вишка речи, танана, тиха.

 .

Хаибуни трећег летњег дана

“О с л у ш к и в а њ е   т и ш и н е“

 

 

Нисам те мајко питала

како су баке ткале платно,

шаренице и поњаве,

ћилиме просте и балучане

како се гребенало, бојило, прело, плело,

уплитало и сновало, навијало и водило на разбоју.

..

Нисам те питала како су натра и стан

девојачке мисли сабирале

између предњег и задњег разбоја

где мирише на букову шуму…

.

само сам у многим списима читала

како су Србкиње знале

са брдом од шипурка и дреновине

да сложе простирке, чохе и гуњеве

од близновитих нити

па се тако на празнике, о слави

Божићу и Васкрсу зашарени у кући

у пембе, белој, враној, смарагдној,

сингавој, вишњевој боји, на коцке…

.

Нисам те мајко питала

да ли се нека твоја туга у ћилим уткала

заједно са мирисом шуме

који чува кућу на цветној ливади…

.

Од свега што на то време подсећа

остало је неколико ћилима

у девојачком сандуку

који си с твојом љубављу

у мираз тати некад давно донела

.

и сећања

која миришу

на босиљак и луч…

.

.

17.8.2012.

„Сребрни албатрос“ за песму на међународном конкурсу, Франкфурт на Мајни 2012.

 

Кад песник постане човек
Једно дете је одрасло
Један сан се угасио
И једна тишина
Престала да звони
.
Кад песник постане човек
Усне му буду горко хладне
Мисли тешке и грубе
А срце стишано
У једноличном ритму
.
Кад песник постане човек
Они што су га сретали
Више га неће препознати
Они који нису –
Никад га неће ни срести
.
Кад песник постане човек
Ни он неће знати
Да све – некако
Нормалније га боли
И да јеца другачије сасвим

.

Извор –Поезија суштине

Звезде што нада мном трепере

Род су мој вековни

По снима мојим снитим.

.

Од Искони Праискони

Пратим своју звезду јасну

Што сјајнија од свих звезда

На поноћном небу бива.

.

У срце моје стају

Сви светови

И гле!

Сва звездана јата.

Песник је хтео да испева песму

која мирише и зелени се као трава,

песму са тугом кише,

песму високу као бор.

Хтео је песму која ћути као ноћ,

песму дубоку као небо,

песму саму и дивљу као извор,

као шума, као птица,

песму неку звонку и далеку

као детињство и мати.

Хтео је, лудо је хтео

да испева макар само једном

песму коју нико није умео.

Песму беспутну и болну,

сличну самом себи,

песму страсну као љубав,

лепотом зачарану као девојка,

песму неку широку као песма.

Хтео је, а песма му измакла.

.

А кад је умро,

из њега, кроз хумку

зазелене и замириса трава,

и тако и он постаде зелен,

постаде песма, трава и мирис.

И тако песник испева песму.

Дошла су нека чудна времена, све вредности су истумбане, ни Алиса из Земље чуда се не би могла снаћи. Турбуленција је захватила све сегменте човековог живота.
Они који воле човека лако ће, на основу мог компаративног начина размишљања, из овог текста извући поуке и разоткрити његове поруке.
Покушао сам „злоупотребити“ велоког немачког филозофа и визионара Фридриха Ничеа, комуницирајући са његовим Нат-човеком, да бих дошао до мог модела Не-човека, који је прототип човека данашњице. Веровао сам Ничеу и његовом Нат-човеку, снажном борцу и бескрупулозном интелектуалцу, разбијачу таблица застарелих вредности. Човеку, спремном да се ухвати у коштац са највећим тешкоћама савремен цивилизације, спремног да освоји и реши нерешиве загонетке науке и технологије за добробит човечанства.
Међутим, наше време је изнедрило једног другачијег човека који је антипод Ничеовом Нат-човеку, Не-човека, који кукавички конзумира и оно мало вредности што је остало из пређашњих времена. Мој Не-човек је такођер рушилац кодекса старих вредности, које баца на депоније и сметљишта историје, спреман да убија зарад обележавања и отимања туђих територија и симбола. У свакој различитости он види повод за сукобе јер у њему је одсутна свест о правим вредностима. Пред лудилом бесмислених ратова беже милиони људи, иза којих остају разрушени и празни домови, историјско наслеђе и непроцењиво културно благо чије уништење ће оплакивати многе генерације и о чему ће сведочити многе исписане књиге за наук будућим генерацијама.
У трагању за новим човеком, Ниче је био против сваког Просека, који је он називао „послушним стадом“, неспособним да се ухвати у коштац са стварањем новог. Он хоће интелектуално и дугховно јаке личности.
Не знам, како да назовем овог данашњег човека који је далеко испод просека. Он припада квази-интелигенцији која купује, докупљује и фалсификује факултетске и магистарске дипломе и докторантске титуле, које нису еквивалент знања и квалитета, већ формална ознака „интелектуалне моћи“.
Права интелигенција је потопљена или расута по белом свету, универзитети су наслоњени на безначајне особе које се не испољавају ни у јендој области научне свести. Пешачки факултети који све више личе на копирнице ничу на сваком кораку чак и у мањим касабама без обележја градске заједнице. Паметни су давно мутирали, док остали и даље читају бајке, мислећи да је све ово што се дешава пролазна епизода неке балканске серије која се мора завршити. Живимо у Левијатану феудалног типа, као у време схоластике.
Ова катаклизма није плод случајности и неког судбинског догађања, све је ово брижљиво смишљено у кабинетима и топлим фотељама болесних академика и националних душебрижника. Све је почело као воља Светског ума, да се промени ток светске историје. Идеју су прихватили и моћни и немоћни, и наивни, верујући да ће то бити од користи за човечанство. Не-човек је унајмио многе погодне Агенције и организације да реализује ове задатке. То су следећи задаци:

.
1) Уништити економију-процес је започет још у задњој фази крхког социјализма, када је бирократско-технократска олигархија почела разбијање државне и друштвене имовине купујући је будзашто. Одоше многе фабрике у стечај, а радници на улице. А онда, након неколико година када је Не-човек помислио да су сузе усахле, почела је луда грађевинска трка. Природну мирноћу почела су да ремете огромна бетонска , фараонска здања која истичу моћ појединаца и породица. Задовољење сујете моћних и обележавање локалних феуда. Више бих волео да небо парају фабрички димњаци испод којих би се удомило на хиљаде радничких породица. Заборавили бисмо на Берлин, Минхен и др. и поносили би се нашим градовима.
Наводна капитализација и измишљена транзиција су само изговор за богаћење оних који измислише и искористише своје руководеће позиције у већ отуђеним предузећима. Настадоше невиђене миграције, безразложни сукоби међу људима и крвопролића која уништише вредности. У многим деловима света настадоше многе гробнице, туга, мржња и нецивилизацијска зверства Не-човека, о чему сведоче препуна поља белог и црног мермера исписаног сузама и јецајима.
2) Уништити морал-је други задатак Не-човека, и прећи у стање иморализма и дивљачког менталитета. Морал није више привилегија и битна ознака човека. већ израз његове неспособности да овлада собом и развије љубав у породици и друштву. Рађа се идеја о прекрајању граница јер, по мишљењу данашњег човека, „Торови“ (националне државе) постају претесни за људе, са различитостима. „Стада“ (страначке и националне политике) сваке године проверавају своју моћ разноразним платформама и програмима (избори) и троше огромна народна средства. Парадирају засеоцима, селима и градовима разни лажни представници народне воље и самозвани политички лидери замајавајући народ лажним обећањима. Све то личи на чувене историјске сељачке феудалне буне.
У помоћ се зове и Дијаспора, јер треба показати патриотизам и љубав према нацији и држави. Какав цинизам, љубав нема граница. Изгледа, да је и Дијаспора која знојем зарађује новац далеко од својих домова, дошла к свести и све мање верује у Градове на води, Индустријске зоне и друге бајковите приче. Ни на Западу не цветају руже, али наши људи верују да ће им помоћи сертификати и јефтине школске дипломе да брже дођу до посла. Модерни егзодус становништва је свакодневна слика на нашим аутобуским станицама. Колико само суза обришу Хоргошка рампа и магловите Мађарске равнице. Унучад се све више воле виберима и родбина упознаје на породичним летњим свадбама. Лажни морал, морал Не-човека је клетва ових суза и зноја људи који живе далеко од свог завичаја. За Не-човека су битније њихове лажне фирме, агенције за преваре него њихове сузе.
3) Следећи задатак Не-човека је разбити (разложити) свест обичног човека и раздвојити га на више делова, или ако затреба поново је хомогенизовати. То и није тешко урадити, јер смо створили наивног и неписменог појединца, отварајући на сваком ћошку школе које личе на играонице, са неписменим наставним особљем, заклињући се сваке године да ћемо извршити Скандинавске реформе школства. А онда одустајемо, правдајући се да још нисмо дорасли европским стандардима и да немамо европске услове.
Разбијање свести је почело са разбијањем државе, јер несреће увијек иду заједно. Свест се разлаже на националну, верску, страначку и … тако до бесвести. Или, ако треба све се то опет сублимира у целину, како би служило као одбрамбени механизам и остварили неки Виши циљеви ( у интересу нације, странке или државе). Подмуклост Не-човека. У празан простор ових масонских ујдурми убацују се криминалне и мафијашке дружине подупрте државним спонзорима, при чему се читава активност ставља у легалне оквире.
Дакле, удружују се верско, национално, криминално и још много ствари и настају сукоби, губи се образ, пријатељство, родитељско поштовање, љубав и морал. Добра варка за неуке и сигуран успех за оне који су на власти и испољавају своју Вољу за моћ. Ту треба тражити узроке разбијања породице, верске заједнице, нације и државе. Не-човек побеђује Нат-човека. Сублимацијом вере и нације он држи власт која је „највећи порок због кога се убија и гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је див из Аладинове лампе, која служи свакој будали, која га држи.“ (Тврђава, М. Селимовић)
Власт увек има два лица-оно право које вешто покрива и оно резервно, за народ. Не-човек користи ово друго лице, на разне -наћине- кроз верску приврженост и лажни патриотизам (који се нарочито активирају у предизборном периоду).
4) Не-човек тежи да уништи визију реалног живота која представља доближавање друштву благостања и приближне једнакости социјалних услова живота већине становништва. Не-човек на сваком кораку доказује да је демократија апстрактан појам, и да све више поприма Аристотелово поимање „демократије као анархије“, ја бих рекао демоКРАДИЈЕ. Човечанство се не гради на пепелу уништених градова и на умрлим индустријским гигантима, на помоћи ММФ-а, на сумњивим лицитацијама, на лажним обећањима и уценама Међународне заједнице и егзибиционим политичким спиновима и преварама.
Можда многи неће разумети моје виђење релације Нат-човек–Не-човек и мој наћин размишљања као и моје тражење решења. Не морају, ово и није за њих.

Ко је Не-човек?
Он је себична, у суштини интелектуално нејака, необразована личност, за коју су и пороци врлине, јер он врлине и не познаје. Он је производ болести историје, злоупотреба друштвене несналажљивости и неспремности савременог човека да призна своје незнање и спремност да прихвати природну једнакост људи коју је угрозила његова похлепа и тежња да наруши природну хомеостазу. Не можемо сви возити џипове једнаких слова и бројева и тако исказивати своју незајажљиву жељу да истакнемо своју посебност. Не можемо сви изводити своју децу из примитивних школа и слати их о трошку државе у иностранство.
Не-човек је неслободна, отуђена личност спремна да једнога дана побегне и од самога себе зарад неких нових Великих идеала. Он свој хедонизам и утилитаризам гради на нехуманим чињењима, о ћему нам говоре породице пуне ратних инвалида, ливаде прекривене невиним хумкама и време пуно комеморација. То је пораз савременог човека. Нажалост, на темељима ових зала никле су многе породичне империје, јер пси рата су увек лајали.
Једнога дана ћемо видети да је то било вешто прикривање слабића и његов покушај да искористи успавани тренутак историје. У томе су му увек помагала средства информисања кроз свакодневно афирмисање нових узора који постају модели понашања наше омладине. Некад су то били узорни спортисти, сликари, научници, а данас криминалци, насилници на утакмицама, старлете, ријалити играчи, ижвакани политичари и болесни умови.

.

Толико о Не-човеку, надам се о човеку у одумирању. Он ће постати човек када из њега изађе оно нељудско и када своју срећу подели са другима. За то треба имати и срце и разум, и не живети у расцепу између њих. Треба следити Стоички принцип живота у коме ћемо рационално овладати афектима и страстима и живети алтруистички, волети човека без обзира на његову различитост. Нека победи љубав међу људима и нека сија илуминација разума.

 

(текст  објављен у часопису „Бдење“ –Сврљиг)

 

Сањах роде један бој
и у њему прађед мој
и војника велик број
а у боју пчела рој.
.
Не види се роде мој,
против кога бију бој
али ту је и ђед мој,
понос му је војни строј.
.
Све секире роде мој,
а над њима крв и зној
а у боју отац мој,
неко рече стани стој!
.
Изборише роде мој,
остаде на своме свој,
преживе и пчела рој,
ја не дођох на ред свој.
.
Чекам жељно роде мој,
бројим дане све на број,
слушам често птица пој,
оштрим сабљу па у бој!
..
Написао ваш брат по Сварогу
Родамир Ведун
.
15-а трешњара 7528 године.