Свако од нас може

стално да кука,

Жали се и плаче,

И да му буде од свега мука.

Избор је твој,  Рођени мој.

.

Свако може да се радује и весели,

И кад све добро не буде,

Да буду смирени

И никоме не суде.

Избор је твој,  Рођени мој.

.

Склад око тебе и у теби

Твојих одлука је дело,

И зато изабери вечну  радост

И сигурност, смело.

Избор је твој, Рођени мој.

.

Јер што би ти овај дати живот

Прошао у жалопојкама,

Уместо да уживаш

у успеху и ловорикама.

Избор је твој, Рођени мој.

Изоштрих ноћас перо

да траг у вјечност истка

од опсене, омаје

душу свијетлу спасе.

Под овим светим небом

мисао ми бритка

прошетала у прошлост

на олтар предака.

 . 

Некако ми тужни, у оку суза сија

нису њима тешке

ни борбе, ни мука

од смрти они страха не имаху никад

у души њиховој нека језа бриди

да потомство њихово од РОДА пут не изгуби.

 .

Загрлих их јако, стегнух их на груди.

Не плачи ми ђедо, храбар ка и увијек буди

док је макар једна, само једна искра

на светоме путу,

Лучоноша биће пред Божијим судом

окајат ће гријехе, вратити Љепоту,

Васкрснут ће РОД у ИСТИНИ и СВИЈЕТЛУ,

заплесат ће виле и горске и морске

вратит ће нам углед, част и чистоту.

 

 

Ноћ се мирисима уплела у песму ноктурна

и тренутак у вечност претворила.

.

Сета је наивно желела да охоло

наметне заборав, али се они радосно отеше

и дух учини рапсодију расплодну

уз варијације њиховог ума.

.

Расплетоше нежност и занос

и окупаше звезданим сјајем.

.

Он јој подари црвену ружу

да мирисом, бојом и симболом

смири свој откуцај срца

за нежност и танкоћутност додира.

.

Муза на својој харфи

пламтећи жар оствари.

.

У врхове својих пламтећих прстију утка

опојни ноктурно глисандом.

Разлеже се ноћ мирисима

јер баштенска вила кикотом

однесе радост другима.

.

слика – Catrin Welz-Stein-

Само Живи Бог и ја,

Стојимо лицем у лице

Један наспрам другог.

Сва сунца, све звезде,

Сви светови и сва бића

Врте се око нас и плешу,

У безкрајном светлосном кругу

Од милости и љубави.

Само Живи Бог и ја,

У овоме трену вечности,

Бивамо ова песма,

Овај дивотан сан,

Што се кроз мене и мноме,

Низводи, из неба, на земљу.

 

 

Дошао сам на ово заравњено планинско место да завршим два посла. Најпре да пронађем лековиту биљку, да с њом поразговарам у миру, на језику који она разуме, и да је уберем. Урадио сам то када је она прихватила. Са биљкама треба да раде само посвећени људи или људи које биљке изаберу.

Пројектовао сам у потку много задатака као лични допринос Великој Заједници. Потка ће ове задатке чувати у кућици на страни Лица све док их не испуним. Испуњавам их по списку, један по један. О духовним задацима не треба никоме причати, осим уопштено, јер су потпуно лични, припадају послу који се ради на сопственом путу. Прича о сопственим задацима је губљење најбоље енергије, подстицање и товљење ега, а за друге је скоро безкорисна. Учитељ прецизно зна колико, у те ствари, може упутити ученика. Друго што сам планирао је да зналачки тихујем целу ноћ ако временске прилике овог церебралног пролећа дозволе. Упалио сам велику логорску ватру и у њу убацио мирисе који одвраћају ноћне шарене кундалини да ми не узнемиравају тишину. Духовни задаци траже потпуну предају бића и свести и због тога је дубоки мир неопходан.

Сада сам на равничарском језеру. Около је дрвеће, певају птице, Јарило је почео да прегрејава. Планина са које сам дошао даје човеку стабилност. Језеро је символика душе и представља, такође символично, форматизовану женску енергију. Даје човеку нежност и омеђеност. Мудраци кажу да у језеру лежи тајна ескалибура. Да би човек достигао пун крст слободе, коју одликују љубав и правда, потребно је да прође много пре-пре-ка и да се суочи са много кључних питања која отварају и проширују свест, и, на крају, да научи да све пусти… Заронио сам у језеро, на леђима носим малу боцу, и тражим дно. Колико зароним толика је и моја дубина овог дана. Топлокрван сам, није ми хладно, никада ми није хладно…

Слушам музику на једном лепом месту. Занела ме, упао сам у дубоку музичку рупу. И музика је облик тиховања јер разбија заробљавајуће мисли. Мисли су власник човека, робовласник. Притиснуо сам дугме и кренуо у следеће трагање. Песма о Богу, непрекинута, наставила се у мојој глави. Околиш је препун јестивих биљака – коприва, зеље, боквица, маслачак. У њима су хиљаде безплатних лековитих чорби и хиљаде, хиљаде лековитих салата.

Давно сам научио, а то свима препоручујем, кад сретнеш било које људско биће, одмах том бићу дај најмање три лепе особине. Ово округло подневље даровало ми је сусрет са једном девојком и са два момка. Девојка је имала трофртаљ зврнцов панталоне, беле патике и шарену, претежно љубичасту, кошуљу, и ведре плаве љубопитљиве очи. Личила је некога из моје главе, особу која је имала чисте путеве, па сам јој дао лепо радно име – Санлаила и пет красних особина. Младић са њене десне стране је био висок, вижљаст, дугог врата, са торбицом на рамену. И његове панталоне су купљене и дорађене проређивањем на коленима. Радно име Родан само се створило у мојој глави. И он је од мене добио пет дивних особина.

Трећи момак, у тамној тренерци, јаких, помало савијених рамена, гледао је у земљу. Носи неки терет, а он га стално савија. Терете које неки људи носе на раменима, знам из искуства, нико није тражио да носе и никоме не помажу. Углавном служе за самомучење. Стално гледање у земљу побуђује у човеку негативну енергију нижих енергетских центара, што води у депресију. Мумило, тако сам га за тренутак именовао, личио ми се на људе из Му цивилизације. Осетио сам да је пун снаге и дубоко усађених потенцијала. Дао сам му, тако је Вишњи хтео, десет моћних особина. Особине, на подлози енергије Свеспасења, шаљем у златним сверама, које држим припремљене и спремне за истрк, у мојој глави. Место где држим свере називам Сверињак. Можда је на том месту, прадавно, била свера Зверињак…

Подигао сам обе руке према високом и напупљеном небу и гласно рекао: – Нека нам је свима на срећу ово данашње виђење! Људи се срећу да би међусобно додирнули ауре и разменили најбоља и најдубља осећања. Ако то раде потпуно свесно, то је увек на велику корист за све. И срећу се да би се погледали дубоко у очи, да би осетили да смо сви Једно, и срећу се да би мађусобно, у дужици ока, видели вечно младог и Свелепог Господа. Тројка ми је весело одговорила, а њихове речи су се стопиле са цвркутом јата ласта које су смело и вртоглаво клизиле небом по просторним линијама сила.

 

Пођи са мном – рече Бели вук!
Оклевах!
Нећеш? А снагу сам ти дао? – он изрече!
Ни трена део прошао није,
Кад осетих у трку поред њега, себе!
Све поче да бива, како давно бивало је!
.
И пролазисмо поред дрвећа столетног,
И траве високе а меке!
Ни траг нам на путу остао није,
Од силине којом додириван је!
.
И чопор мој, видех како чека,
Ту, уз саму обалу, од сна реке!
Један до другог, све мили моји,
Радоснице у оку!
.
Не заборављај нас душо! – чујем ехо!
Стид ме пресече – прекорех себе!
У тој ноћи, сјајној од пламтећих душа
Загрлих срцем чврсто, моје Племе!

Пеласти су прастаро староседелачко становништво данашње Грчке.По историјским записима и историографским закључцима то становништво је заузимало и Малу Азију и Апенинско полуострво. Неки аутори су, на основу археолошких и антрополошких сазнања, али и историјских записа, закључили да је оно пореклом са севера, из Подунавља.У ИЛИЈАДИ Пеласти су на страни Тројанаца, тј. Дарданаца и Трачана, долазе из области Ларисе и боре се против Ахејаца (предака Грка). У античко доба опет се појављују имена Пеласта и Трачана као варвара међу којима живе Грци…
Оно што је проблем за лингвисте, свакако је недостатак писаних споменика који су сачували изворни пелашки језик. Потрага за овим језиком једино је могућа свестраном анализом грчког језика, од старогрчког преко свих његових развојних фаза.Претходно смо навели Платона који је у КРАТИЛУ потврдио да су Грци многа имена узели од варвара и свакако их преокретали. У КРАТИЛУ Сократ поред тога каже да „не би било никакво чудо да се стари грчки језик, упоређен са садашњим варварским,од њега ни мало није разликовао“…

Сам Херодот то потврђује речима; „Затим је настао грчки језик, употребљаван с тим истим (тј. варварским) језиком, како се мени чини. Уистину, издвојивши се од пелазгијског, будући слаб, од малог у почетку, повећао се у мноштво, захваљујући Пелазгима који су му прилазили, као и многи други варварски народи“…

Грегор Данковски је у свом делу ГРЦИ КАО РАСНИ И ЈЕЗИЧКИ СРОДНИЦИ СЛОВЕНА, извршио свестрану анализу грчког језика и доказао велики словенски улог у грчком језику. Данковски је цео свој живот посветио доказивању првенства и старости, како он каже, словенског језика. Олга Луковић Пјановић је посветила пуну пажњу овом врсном и обимном делу Данковског. Данковски је као професор грчког језика помно изучавао и Хомерове епове и грчки језик. Осим грчког, течно је говорио и латински и, како каже Пјановић,“да је његово знање било тако дубоко да је могао паралелно да преводи у стиховима, трудећи се да редовно реконструише Хомеров језик“. Познавао је и друге словенске језике, али српски није. Пуну пажњу је посветио и Платоновом КРАТИЛУ. Између осталог, наводи и Сократове речи из дијалога које гласе:

„Што се тиче речи ЗИГОН, ти знаш да су га стари звали ДВОГОН… ако ЗИГОН не значи ништа јасно, ДВОГОН је било правилно због две упрегнуте животиње за вођење. Данас се каже ЗИГОН. Има много случајева ове врсте“.
Као што видимо, ДВОГОН је чиста српска реч, само што две животиње нису биле упрегнуте за вођење, већ за гоњење, јер је други део сложенице ГОН од глагола ГОНИТИ. Ни самом Сократу у дијалогу није јасно зашто је уместо ДВО употребљено ЗИ, те је реч остала без значења. Корен ГОН се данас у српском језику налази у мноштву сложеница, на пример; ИЗГОН, ПРОГОН, ПОГОН. НАГОН итд. Можда би само ово запажање Данковског било довољно да пелашки језик сврста у словенске јер пример јасно и недвосмислено указује ко су били ти „варвари“ чије су речи примали и преобликовали Грци. Анализе Данковског су обимне, те ћемо овде навести само занимљиве примере.

За анализу је узео стихове грчког песника Анакреонта. Један од њих гласи на грчком;
„ПИЕИН Д ЕМОИ ДИДОСИ ТОН (В)ОИНОН“,
У преводу стих гласи;
ПИТИ МИ ДАДОШЕ ТО ВИНО.

.
Сасвим је јасно да се у стиху налазе изобличене српске речи. Иначе реч ВИНО у грчком се јавља као ОИНО када у грчким дијалектима не постоји глас В, али се јавља и као реч ВОИНО кад се уводи тај глас у грчки језик.
Данковски је нашао сличности између других словенских речи и грчких, као на пример ЦВЕТ, ЊИВА, ЗЛАТО и других…
Олга Л. Пјановић закључује да српски ипак није знао јер је именицу ЦВЕТ навео као старословенску реч, али не и илирску (српску). Тако није знао да речи ЊИВА и ЗЛАТО српске. Рад Данковског је значајан, али су га лингвисти, под утицајем германске историјске школе, занемарили. Разлог је јасан: Откуд би се словенске речи, ми ћемо рећи и српске, могле наћи у грчком језику у античко време, кад су се по њиховој теорији Словени појавили тек у 6. 7. веку нове ере? Али, на њихову жалост, она једна једина реч Платонова ДВОГОН може да оповргне ову терију.

(Одломци из моје књиге ЗНАЈ СВОЈ РОД И ЈЕЗИК, Пешић и синови, Београд, 2013)

Ето тако…
 …пре него што ћеш да се родиш неке две животне

ћелије се нешто домунђавају те после споје и после

девет месеци ето тебе на овом свету. Дају ти име.

.

Можда ти се не свиђа а можда си баш то хтео.

Схватиш касније да имаш пол. Уче те да говориш а ти

све знаш и пре тога али немаш воље да им то и

саопштиш. Не схваташ како они тебе не разумеју…Али

ово сазнање ти дође (ако и дође) после неколико

деценија живота. И тако постанеш човек. Неко те зове

Немац. Неко Рус. Неко Шпанац. Неко Грк, неко

Американац. Неко Србин, Пољак.

Француз…Кинез…Зимбабвеанац…Чађанин или

Бразилац… изгледа на први поглед да зависи где си

угледао свет.

.

Изгледа да зависи од географске одреднице шта ћеш

бити и какав ће се програм укључити за тебе. И све то

иде тако некако. Ти живиш те неке улоге а душа те

твоја гледа из неке своје перспективе. Гледа те и

смешка се а ти…

.

Ти то не видиш. Тераш по своме или те терају.

Радуцкаш, робујеш, пландујеш, крадуцкаш неке тамо

као вредне папире а у ствари електронске бројке…али

ни то није битно. И све је то у реду.

.

И онда постаје проблем.

.

Једног дана се пробудиш и осећаш се својим а

ничијим. Осетио си себе а тада си видео да много

одела носиш или си носио. И одједном крик у себи! Ја

сам ја!

.

Нисам онај који ви мислите да јесам али и јесам онај

који мислите да нисам!

.

Ако се у својим схватањима живота сетим разлога

„зашто“, онда проналазим мир. Ако… Онда знам зашто

све ово. Иначе грешка постаје вртешка. И оде све у

непрекидно исто које се облачи у различито. И шта је

онда боље? Да никад се не пробудиш и упознаш

себе? Или да спознаш…

.

Питаш се како долази до буђења душе. Знаћеш оног

трена када се нађеш на животном дну, када мислиш

да нема излаза, када ти све лађе потону, када си у

безнађу… Тада ти душа твоја открива тајне, буди ти

свест да се сетиш ко си ти заиста, да си храбар и

племенит, прави ти ретроспективу, подсећање – свих

твојих искустава у трену и тренутно ти покреће тело

да устанеш и делаш! Пред највећима су највеће битке,

 зато се ваљда само изабрани и буде! Освести ко си,

јер изабран јеси. Пусти љубав суштинску из себе и

делај и онда гледај шта ће да се деси, храброшћу и

славом  до Творца се узнеси!

.

Одговор је лична ствар, одговор себи шта ћеш

изабрати. Лични печат твога духа и душе. Ако ти се

незнање допада, слободно. Додуше, то те не

ослобађа одговорности.

.

И ето тако…

.

П.С.
Ток мисли када се отвори, донесе живе слике. Тако и

овај спис је донео живе слике Душици Милосављевић

и додала је један део који уклопих у запис. Заиста

када живореч потече она призове још таквих и заједно

се обелодани.

Ово није акатист, 

Ни ехо тужне лире у дворани сна, 

Будни су чувари са ове стране Стикса, 

И чамџија душоноша одвећ има посла, 

Нема више времена за дуга опраштања 

И још дуже говоре…

.

У каменом точку, млину наших дана, 

Тужна су сазнања, да их нема више, 

Мрачна огледала очних дупљи  

Тупог су сјаја, а згаслих тајни, 

И уста модра, ко презреле шљиве, 

Пресушен бунар усред плодне њиве, 

И прекинут конац… 

Као бела линија крај ноћне магистрале. 

.

Где анђели спавају пред почетак поста? 

У сухојеђу хлеба? У разрешењу на вино? 

Носе ли их на души закаснели испосници, 

Што исповедају само климајући главом 

На очево: Понављајте за мном….

Није ли то случај само са мном, 

Да их прећутим тихим окајањем? 

.

Њихово тело не мироточи почивши у крипти, 

Под покровом саркофага са мотивом 

Художествених флорала, 

Али срца су им била зделица морала, 

Иако им живот није био безгрешан. 

А ни ми смерни нисмо у молитви, 

Ни достојни дружбеници, наследници гнева, 

Кад душа плаче, ко још тада пева? 

Радујући се растанку до поновног сретења… 

.

Где анђели спавају? Испод кога свода? 

Преточени у успомене, као у рубине, 

Украдени од вечности једном следнику, 

Фрескописни само у самотним сатима, 

Где се једино туга животвори, 

Кад их из сећања опет мисао створи,  

Као утеху праштања немом исповеднику. 

.

.

– Песма је први пут  објављена и поклон је читаоцима Србског Журнала широм света –

Мајко, ти ни не знаш како изгледам,

колико сам трновит прошла пут,

милион пута хтела смрти да се предам

па по својој жељи живим живот скрајнут.

. 

Кад су ме шибали ветрови и олује

испред и око себе видела само таму,

после разочарења кад се снује

све би било лакше да сам имала маму.

 .

Унучиће, мајко, већ одрасле имаш

ал’ они немају кога баком звати.

Гласове од мене тамо не примаш

те ћу да се утешим и себи ово написати.

 .

Да,ти не знаш ни да пишем песме,

шта волим, где радим и јесам ли то хтела.

Галамим увек кад нико не сме.

Децу, цвеће, животиње, увек сам волела.

 .

Хтела сам некако да се представим,

теби, која си ми нехотично живот дала.

Тугу сирочета не могу да изоставим.

Али да сам те бар некад упознала!

 .

Једна ме мука одавно мучи.

Кад Бог реши себи ме позвати

у рај ил’ чистилиште Он ће да одлучи

хоћеш ли ме на небу, мати, препознати?

.

Владан Пантелић: Весна Зазић

Алексичанка, Весна Зазић, ради као медицинска сестра. Воли поезију, пише у слободним часовима, и она јој је, како сама каже, “утеха и страст.“ Надамо се да ће Весни, а и другим младим и талентованим песницима, поезија бити и много више – сам Живот.

Објављивала је своје радове у више зборника, удружења “Неказана“, “Поета“, “Уметнички хоризонт“, “Зборник чувара традиције“, учествовала у стваралачким радионицама. У припреми је њена прва збирка поезије.