Коментар на лирске записе Драгана Симовића ,, Вилењакова Посланица Звезданом Роду – Буђење и Освешћивање“

Поздрав песниче! Твоје посланице увек радо читам.
У ове вечерње сате, заиста крепе дух од напорног дана.

Лепо велиш, тај праузрок је одвајање од наших духовних корена.
Јер шта смо ми без наших корена. Без тог древног мита, без вила и јунака, без Богова и предака, без древне игре и песме, која нас је некад красила.

Постоји једно старо пророчанство, које је у различитим добима, попримало различите верзије.
О хромом човеку, који ће доћи на белом коњу, повести свој српски род и победити са њим све непријатеље! Тада ће наступити истинско златно доба роду.
Чајкановић га повезује са Дајбогом, нашим врховним богом, праоцем.
Нешто сам мишљења да говори о повратку коренима и том духовном буђењу. Тада и само тада се непријатељске струје могу поразити и златно доба заживети,

Дајбог је управо симбол тог повратка, и свега што истински Србин јесте, или је бар био у неким прошлим временима.

Мислим да се ово пророчанство савршено уклапа у ово о чему нам збориш песниче.
Велики поздрав за све са Журнала!