Сви ми, истовремено, имамо и земаљске и небесне, и биолошке и духовне претке; претке у лику човека и човечице као и претке у лику бога и богиње.

Наш је духовни задатак у овом животном току, да земаљске претке повежемо са духовним и божанским прецима, да их међусобно упознамо и сјединимо.

Да све расколе између једних и других предака надиђемо и превазиђемо, да пукотине између њих властитим духом, властитом енергијом и властитом свешћу попунимо и поравнамо.

Оне наше биолошке претке који су чинили грешке, који су стварали лошу судбину (карму), који су духовно посрнули и пали морамо да узнесемо на више ступњеве, те да им припомогнемо да се у духу и свести вазнесу ка Светлости и Извору Живота.

Колико будемо учинили за претке, самим тим чином још више ћемо учинити за потомке као и за себе саме.

Све што прецима и потомцима чинимо – себи чинимо!

(Вече у Великом Гају кад липе цвату, лета 7527, месеца цветног, дана седамнаестог.)

Данас ти сећања к мени хрле:
Медоносној липи сред тишине,
Тмурна као перо корморана
Кад се светлом огледа у Неви.
Сећаш се – из девичанске шуме
Као рибизле падале су сузе,
И ждралови вечност огласише –
Ја сам јуче све заборавила.
..
 С руског превео Анђелко Заблаћански

 

Ту небо виси о божијој нити,

Около муње, по Ситници ватре,

Мачеви сикћу људског меса сити,

Тек Лазареве уздигле се шатре!

.

У гену, цвету, трави, капи росе,

Уткан је печат осрбљене лозе,

Мада и данас по Косову косе,

Дечије главе, док се људи грозе,

.

Јер од времена кад летеше стреле,

Па све до данас, небеса су иста,

И крв је блиска, србичаста блиста,

.

Али све але што нам ткиво јеле,

На Косову су израсле још више,

И чујте ноћу: Смрт аорту сише!

 

.

Крагујевац, 15.05.2018.

Међ прстима се заплиће
Просијава ветром донет 
Цвета јасмина мирис благ

Диван ли је дан прозрачан
Златним вилинским прахом
О-купан.

Сеоско двориште. Предвече, када летња врућина полако јењава, однекуд пирка ветрић, покоји комарац пролети. За округлим баштенским столом седимо, причамо и сумирамо урађено протеклог дана. Прича почиње неприметно да се претаче у причу из прошлости. Уочи неког свеца упозоравамо једна другу, да се тог дана не ради.

И онда лагано, ко сањивим баршунастим гласом, почиње свој говор душе, једна од нас.

„Никада пре, до тог дана и добро упамћеног датума, нисам веровала у нешто онострано, нити у вишу силу, нити сам размишљала о постојању „нечега“. Додуше, виђала сам да баке, повезане у своје црне мараме, одлазе у цркву, тихо, недељом или празницима, виђала сам обичаје и то све сврставала у народна веровања и етно, колорит и традицију једног народа.

Отац је мој рано остао без своје мајке, а деда се морао оженити по други пут, јер му вољена супруга остави шесторо деце. Морао је неко, да брине о њима… и тако ожени се женом која је путем Карпата побегла из Русије, бежећи из ледених дана и смрзнутих вечери хладне брвнаре, бежећи од пустих остава и празних тањира. Но, и на овим просторима је, у то време глад крупним очима пратила сваку закрпу сиромаштва. Дакле, није било пуно времена, ни помисли о посебном неговању традиције. Радило се. Онако како су сви скромно могли да се томе посвете, тако су и моји могли.

Истини за вољу, мајка је моја сваки Божић обележавала, како онај у децембру, тако и овај у јануару… ваљало се, не сме се заборавити… За сваки Ускрс је исто било обележено, опет по могућству. Није то било необично, јер у Банату па и шире у Војводини – то је било уобичајено. И сви су се слагали. А ми, деца, уживали смо, ма како скромно, али било је дупло – прво прославимо код комшија, па онда кад дође време и у својој кући. Мене је само касније мало збуњивало то, да се за исти догађај – јер ако се догодио, морао је бити на исти датум – узимају два датума, те не знах који је прави…

Но, није ме то много ни мучило.

Прихватала сам то што раде моје другарице, да се помоле, прекрсте, ишла сам са њима и у цркву, понекад… кажем прихватала сам и ништа нисам имала против – као и сви из мог окружења, то ми уопште није сметало. Ал, негде у себи сам се и чудила, шта то оне раде, не видевши њихову дубоку и искрену веру у то што раде. Мени бејаху друге друге молитве знане, молитве вилинског језика, које нико други разумео није.

Прођоше године, удадоше се моје другарице, комшинице, познанице. Свака оде својим путем. Све то живот носи. Одох и ја, ко што знате, прво у један па у други град.

Ноћ, уочи рођења мог сина, поче да ми доноси знамења.

Лето, врућина, оморина, она ноћна, када не можеш ни да спаваш. Тек што прође поноћ, засветлуцаше на супротном зиду собе, негде у висини трећине зида, на полици, три мала светла, као да анђелчићи, чија су тела обасјана тананим златасто – плаветним сјајем, машу крилашцима одржавајући се у простору, а са крила им трепери златна светлост. „Преуморна сам“, – помислих – а још једна ми мисао брзином муње, пролете главом, као да ми ју је неко послао – „Биће опет дечак“.

И нешто крену наопако, мучни тренуци – тек по дечака је све добро прошло, мене оставише за још један захват… и више се ничега не сећам. Ни сале, ни људи у белим униформама, ни било чега овоземаљског, само обитавања у неком одељку, стерилном, сребрно – белом, превише мирном, музика однекуд, милује космичком љубави, предивни умирујући умилни и чаробни звуци и као да у ствари и није музика него пој најдивнијих плаветних анђела, који нежно певају успаванку мојој души.

Лебдим.

И нисам то ја, то је само моја свест, бестелесна сам, ослобођена, нешто најлепше. Вековима бих могла тако, да лебдим, без икаквог знања о земаљском злу, о лошим људима. Насупрот мени има још таквих одељака, и видим бестелесним очима све њих тамо, како се купају у бљештавој светлости, која ипак не засењује очи, у сваком одељку по једна душа. Ја, као да гледам са јужне стране, па сасвим десно, а тамо на североистоку указа ми се Светлосно биће прелепо, препуно љубави и топлине и ја смедох да га погледам. Некако умом ил’ чаробним збивањем, без речи, разумех, да морам да сиђем.

О, како нисам била вољна да послушам, о, како се цела моја бит бунила исказаном. „Не, не, не могу, нећу, не желим… ох, зашто, када сам коначно слободна“.

Опирем се.

Овде ми је прелепо, не терај ме тамо.

Не и опет не, буни се моје Биће, не сапињи ме опет у тело.

А онда благо, анђеоски мирним трептајима спознах, да морам да се вратим, просто ме обавеже ово Светлосно биће наредбодавно, а ипак тако нежно, као сребрним нитима живота што људе везује, свеза ми расплинутост те схватих да тамо, доле, имам задатак, да не могу без мене два мала анђела…

Невољно кренух, ал’ ко да сам у неки оклоп ушла, скучен и мали. Тесно, ко затворска ћелија. И сама себи страшно деловах, када шаку сопствену угледах – „Боже, како ћу оваква међу људе?“, летела је мисао, истовремено отварајући очи, при чему, неки број на руци угледах – трудим се да га запамтим, питајући се, какав је то број. Разабирам полако околину, глас жене која је била присутна, чује се као из даљине – „Како сте, мислили смо да смо Вас изгубили.“

Међу јавом и међ’ сном, ни тамо и вамо, кугла која тамо бејаше на поду, сада се изврну у светиљку што виси на плафону. Чују се звуци, шушти тканина униформи, неко гура колица, звук кломпи, жамор, ужурбаност. –„Како сте?“-понавља жена, сада већ разабирам стварност, од опијата отежаног језика, још неспособна да разликујем будност од тек доживљеног и преплићући језиком – „Била сам ван времена, у васиони“, одговарам.

Још увек омамљену, вози ме сестра задужена за мене, у болничку собу. Попуцалих капилара под оком, у облику звезде, чудног лепљивог зноја на лицу, легох у кревет. Видевши ме онакву, жене из моје собе показаше дивљење за срчаност моју – Види је, фалична а и она је пожелела дете. Да, то су мислиле, да сам јадна, признаше ми, тек када су виделе мој опоравак.

Датума и дана се одлично сећам.

Дуго сам ћутала о свему, мислећи да ме људи неће разумети, ако то испричам, те бејах мирна кријући своју тајну… Мајка ми опрезно рече да је баш тог дана био Спасовдан.

И мало по мало измени се моје мишљење о животу, прапочецима, бивствовању. Из корена ми се промени мишљење, о задатку живљења, нас обичних људи. О онима, који се боре за мир у свету и онима који потпирују ратове, .о онима који се боре за човечанство, против глади, жеђи, све до оних који отимају туђу међу ил’ имања, почех да размишљам о задацима душе, о околини, о свему…“ – полугласом заврши жена.

Немо смо седеле, замишљене, ћутале. Размишљасмо, као да смо и саме доживеле те тренутке, а нисмо имале храбрости, да то поделимо, дивећи се њој, која је то тако с лакоћом, јасно и отворено све испричала.

Још само уздах се оте жени, ко да јој је коначно камен са срца пао, или се барем на све нас присутне поделио.

Да се од детињства нисам често повлачио у самоћу, тишину и шутњу, никада не бих упознао себе.

Све оно време које сам провео у дружењу с људима, било је улудо протраћено.

Од људи се, заиста, ништа битно и сушто не може научити!

Све је с њима површно, сујетно, ташто и гордо; све је с њима вечна мука и невоља без почетка и свршетка.

До познања срца, душе и духа; до познања бити и сушти; до знања битних и суштих из вишњих светова долази се једино у самоћи, тишини и шутњи.

Ко не уме да ослушкује тишину унутарњих светова, сазвежђа и звезданих јата; ко у најдубљој тишини не жели, не уме и не може да чује Творчеву Песму Вечног Стварања, тај и није живео свој живот – живот са сврхом и смислом – у овоме свету.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана седамнаестог.)

Као вучица

Рањена,љубави гладна и

Од чопора остављена

Дозиваш ме урликом

Са тамне стране мјесеца.

Плашиш мале ноћне птице

Уснуле на мом јастуку,

Отресаш са грана презреле смокве,

И будиш уснуле шкољке у пијеску

На заборављеној обали.

 .

Као вучица,

Рањена по ко зна који пут

Поносно носиш љубав у очима

И пожуду у зубима,

У  грудима пјесму.

Цијепаш урликом ноћ

Као знојни чаршав

Док лептири беспомоћно

Лебде над стомаком.

 .

И тако, из ноћи у ноћ –

Као гладна вучица

Урличеш моје име

С тамне стране мјесеца.. 

 

Мајко земљице, мила роднице

Благост  водама живим твојим тече

Милујеш корење,  рађаш  лишће,

Живот дарује твоје  нежно срце.

Ни у јави, ни у сну, но у полусну

Смеши се светлом  твоје лице

Обавијено сунчевим удахом.

Све што у Овостраном сневамо,

снујемо и маштамо,

то се у Оностраном метеријализује

постајући нашом Стварношћу

 у једном будућем Животном Току.

Овострано се пресликава

 на Потке Оностраног

кроз наше мисли,

 речи, визије и снове.