Дажбог је био божанство Сунца, огња и кише. Дажбог је био сматран божанством које даје, на шта указује један од облика његовог имена – Дајбог . Први део имена је „дај“ што је облик глагола дати, а други део је “бог”. Међутим, шта Дажбог тачно даје? Могуће је да се ово давање односи на Сунце и Сунчеву светлост, која је битна за многе процесе у природи. Словени су Сунцу придавали велики значај. Оно је представљало основу за живот и увек је сматрано позитивним аспектом. Сунце је заправо давало живот Земљи, а тиме је бог сунца био давалац, Дајбог. Дажбог представља заправо Сунчев диск.
У свим очуваним средњовековним списима о Словенима у неком се тренутку помиње Дажбог. Помињу га римски, грчки и руски хроничари који су писали о старој словенској вери. У преводима грчких текстова на словенски Хелиос се преводио као Дажбог. У Малалинском манускрипту из 6. века Хелиос је преведен управо Дажбогом. Ту је руски преводилац покушао да исприча причу смештену у Египат, али је уместо имена грчких божанстава користио словенска. Такође Дажбог се помиње у Шпанском кодексу онда „Слово о Игоровом походу“ и многим другим. Владимир Велики је испред своје палате у Кијеву поставио седам статуа богова, а међу њима био је и Дажбог.
У породици Дажбог је представљао заштитиника кућног огња и ватре, најнужнијих човекових средстава за преживљавање зиме, као и помоћи у многим другим пословима. Међутим, огањ је могао бити и окрутан и окренути се против човека и одвести га у подземни свет или му уништити имовину. Благонаклоност огња била је пресудна у преживљавању, те су многи обреди повезивани и са огњем.
Дажбог је сигурно био и бог кише. Једно од његових имена је Даждбог, а дажд на многим словенским језицима (словачком,чешком,руском,пољском…) значи киша . Киша је била значајна јер је од ње зависила жетва. Уколико би завладала суша, практиковани су разни ритуали за призивање кише.
Познато је да су се Словени боговима обраћали као себи равним и да су себе сматрали потомцима богова. Заправо, они су себе сматрали унуцима Дажбога, односно, његовим директним потомцима. У то време није било уобичајено да унук упозна деду, због кратког зивотног века.
Дажбог је један од Сварогових синова. Није сигурно колико је Сварог имао синова, али је поприлично сигурно да је Дажбог био један од њих. Неки аутори помињу само два, Сварожића и Дажбога (Вyацхеслав Всеволодови и Владимир Топоров), док други говоре о Перуну, Световиду, Дажбогу и Велесу као Свароговим синовима, односно све њих називају Сварожићима. Како год било, Дажбог је у свим комбинацијама.
Сунце је, према веровању, преко дана било на небу и давало светлост, док је ноцу боравило у подземном свету. Заправо Дажбог је сваког јутра на белом коњу или у кочији обилазио небо, док је увече умирао или одлазио у загробни свет, да би ујутру поново васкрсао. У овој представи о Дажбогу видљива је цикличност умирања и васкрсавања, која је иначе била веома честа код многих паганских религија, као и у словенском паганизму. Код Срба се помиње Дабог, а у фолклору хроми Даба, који је престављен готово увек као зли демон, што вероватно говори о Дажбоговој природи док је био у подземном свету, односно свету мртвих. Дабога су представљали нарочито Срби као хромог старца, одевеног у кожу, обично медвеђу, кога прати вук. Вук заправо представља његову животињску инкарнацију, односно првобитни облик, који није престао да постоји када је Дажбог постао антропоморфан. Вук је постао слуга, а често и изасланик. Дажбог често мења свој облик. Иако је основни његов облик антропоморфан, његово првобитно вучје обличје је остало његов симбол. А како су се Срби сматрали њговим потомцима, вук је постао света животиња. У једном каталогу народа забележено је да су Срби настали од Вука. „Саграђен је од вепра, Турчин од змије, Татарин од ловачког пса, Србин од вука, Бугарин од бика, Алеман од орла…“
Веровање у моћ Сунца је код Словена било изразито јако. Чајкановић сматра да је Дажбог био врховни бог код Срба. О томе говори и чињеница да је код Словена празник посвећен непобедивом Сунцу био управо падао на датум данашњег Божића (непобедиво Сунце је инацхе атрибут Митре па овде делује као да су Словени славили истог). Међутим овај податак није много релевантан. Наиме зна се да је римски цар Константин Велики, када је прогласио хришћанство званичном религијом, наместио датум Божића. Тај датум је падао на датум паганског празника посвећеном непобедивом Сунцу, односно рађању сунца. Према неким изворима тог дана је био празник посвећен Сунцу И код Словена И Келта, те су због великог броја људи који су празновали овај празник, који су хришћани хтели да потисну, ипак само замењен хришћанским празником. Божић је кренуо да се слави овог датума почев од 336. године.
Долазком хришћанства Дажбог је био сатанизован. Постао је најмоћнији демон и највећи супарник хришћанског Бога. Могуће је да је то било и због његовог изгледа хромог старца са једним оком, обученог у тамну медвеђу кожу, као и због тога да је према паганском веровању боравио у подземном свету веома често. Међутим, намеће се и могућност да је то било због Дажбоговог јаког култа, који је по сваку цену требало да буде искорењен. Дажбогове особине је касније у хришћанству преузео свети Сава, који је такодје представљан у народним причама као пастир кога прати вук. Свети Сава у тим причама такође представља даваоца.

Никола Милошевић