Сваки тренутак

у нашим животима

јесте управо овај садањи тренутак.

Нема ниједног тренутка

 ни пре ни после

 овог садањег тренутка!

Када тако живимо,

 онда се истински радујемо животу,

 свеједно да ли имамо двадесет

или осамдесет година.

Вечност није ништа друго

до будност и свесност

 овог садањег тренутка!

Здраво Живо Вилењаче!

Дивоте ствараш, дарујеш…

Благословен нам био одувек и заувек!

Пуно се радујемо теби и душа те љуби у Творцу! Читам твоје красоте, и потврђујеш ми пуно тога својим светлим записима, и ја теби дајем подршку у тачности истине.

Рођење одозго је баш све онако како си написао, процес који траје ( Творчев завет Род свети  срцем пољубио и сам себе поново у љубави ородио)…

Рађамо се на Земљи (једном), да би се други пут поново духовно ородили са Творцем у Истини, и били ближи Њему.

Када ови орођени и препорођени коначно успоставе (васкрсну) Законе Васељене,биће много лакше, лепше, једноставније и, све искреније. Живо Знање Творца Биће Будно у свему; пут се чисти и прави за све душе светле!

Здравља светлим мислима и сновима твојим, наш Бели Србине!

Само напред и  навише пут Светлости Творца

и Љубави Будне!

Ма шта год да те снађе,

 ма какве год да су околности

 у којима обитаваш,

увек се потруди

 да нађеш сврху и смисао свог постојања,

сврху и смисао свог живот и живљења,

 јер,

кад то изгубиш,

 тада си све изгубио.

Расплетене косе лети Романијом.
Ако пљесне дланове, зачује се гром.
Кад рану додирне, сама се исцели,
Ако ли шенлучи, цела гора јечи.
Киша би падала кад би тужна била,
И зима би дошла када би уснила.
Са њених усана и пчела би пила-
Она је цвет горе-Равијојла Вила.
Кожа јој је нежна као морска пена,
Њена дуга коса пала на колена.
Вито јој је тело окупала Дрина,
Па је краси бела, дугачка хаљина.
Колико је нежна, толико је груба:
Кад замахне руком, пресече три дуба!
Зачас камени мост почне да се гиба,
А очима коње као бичем шиба.
Дала је заклетву да главу одсече
Оном ко је види да купа се увече.
А сваком живом створу срце залупа
На мисао да се бела вила купа.
Но, ипак нико није довољно кадар,
Нико толико није безумно храбар,
Нико није луд да судбу своју чарка,
Нико сем јунака Краљевића Марка!
Спремила се Вила да пође на реку,
Спремио се Марко да посматра реку.
Вила паше сабљу као опомену,
Марко своју баца у истоме трену.
Што се више Вила у воду одмиче,
Краљевић се Марко све ближе примиче.
Јер Марко то зна, као и бела зора,
Да њему та Вила жена бити мора.
Приметила Вила да се крије неко,
Осетила мирис да није далеко;
Љуто цикну, скочи, на земљицу крочи,
Рече: „Ако смеш, изађи ми пред очи!“
Делија Марко што посеко је многе,
Пред њеном лепотом изгубио ноге.
Но, брзо се прибра, па је стао смело,
Прислонила му је мач под грло бело.
„Бела Вило, моје намере су часне,
А твоје су, видим, по мене опасне!
Почуј моје речи и не буди груба-
Хоћеш ли ти бити моја верна љуба?“
Размослила Вила, па му онда рече:
„Љубав или живот… Шта је теби прече?“
Чудно се осмехну, погледа у страну:
„Твоја сам, ако ме раниш на мегдану!“
Како мегдан деле Вила и делија?
Где би ногом стали, ни Сунце не сија!
Јер сваки се знак преломи ко копље,
Пребијене сабље падају к`о снопље!
Но, ипак Марко искусни мегданџија,
Који се ником не либи, не савија,
Избеже чаролију вилинског соја,
Стеже је, упита: „Јеси ли сад моја?“
„Ишчупај ми крила“, рече Бела Вила,
„Јер никад к`о Вила твоја не бих била!
Знаш шта су увек причале српске баке-
Причале да виле не љубе јунаке!“
Пошао је Марко руком за крилима,
Задрхтао као да га сече зима.
Он је пусти, рече: „Мораш то да схватиш,
Када неког волиш, не желиш да га патиш!“
Марко је јунак добијао мегдане,
Због слободе није марио за ране.
На свом коњу Шарцу, са очевом сабљом,
Од њега није био јачи ни сам гром.
А Равијојла, његова добра вила,
И она се тад у њега заљубила.
Кад се сме и не сме уз њега је била,
Ширила је над њим заштитнички крила.
Вила лети гором, Марко коња јаше,
Вила сабљу паше, Марко сабљу паше.
Да поделе љубав никад нису смели,
Али су се верно и много волели!

 

-фотографија ауторке-

 

 Рођен је  на данашњи дан, 1868.године, у Мостару, од оца Риста и мајке Маре.

 

Ако хоћеш да о зори

пјевам теби пјесме моје,

ој, не бјежи са прозора,

да ја гледам лице твоје!

.

Ако хоћеш да ти пјевам

о сунчаном топлом сјају,

ој, погледни оком на ме,

дивотанче, мили рају!

.

Ако хоћеш да ти пјевам

ону тиху нојцу милу,

развиј твоју густу косу –

мирисаву меку свилу!

.

Ако хоћеш да ти пјевам

мирис дивног прамаљећа,

ој, разгрни њедра бијела –

да удишем мирис цвијећа!

.

Ил’ ако ћеш пјесму моју

о извору сласти бујне,

ходи, ходи на груди ми,

да ти љубим усне рујне!…

Љубав као печат

Увек..

Вечно…

Лепо…

Једно…

И још многе речи

сад хтеле би тећи,

као поток у планини

и мисао у нутрини

да покажу и објасне

све те ствари јасне

и те тешке, јаке

и звездане сад кораке

трагове сведочанства

и потписе величанства,

игру свету кроз свемире

што сад она кроз стихове

и кроз срца распевана

свег витеза и свих дама

и кроз срце девојачко

нежно, чисто, посве јако

и кроз душу свег младића,

као Орла, славног тића

исказује ватру свету

која даје живот свему…

Све се вазда креће, титра.

Замисао о једноти

и о вечној тој красоти

покреће нам душе жар.

И све што се једном роди

у светлости и слободи

Љубав као печат носи, знај!

– Све дајеш, а ништа ми не треба, рекао је Мансанман.
– Спремна си на све, ниси сумњичава. Издвојила си се из клупко-душе планинлица.Очврсла си, не можеш с њима. На пропуху светова си, В о д те вуче, а не знаш П у т.
Не знаш тачно шта тражиш, а ипак имаш непоколебљиву веру. Сви ветрови – и северни, и источни, и јужни, и за – падни, и доњи, и горњи, и бочни, и ветри луталице, ударају о твоје лице. Кренула си на Пут неповратни, у Искон. И звала си ме, звала, чекала, чекала, звала, чекала…Ти не знаш тачно ко сам, а верујеш ми, душу дајеш. Можда сам само васељенска луталица, варалица, можда У-гур – учитељ знања унутарњих, можда сам Нико и Ништа. Спремна си?

– Затвори очи и исправи змију својих леђа! Утихни змију свога стомака, утихни змијусвоје главе и змију срца. Опусти се, лагано, опусти се дубоко. Одбаци мисли, као поскок кошуљицу, као церић лишће, као облак кишу, као јутро зору, као сунце таму, као мач корице. Остани без мисли…

– Милосни, Господе, пред Твојим Оком стојимо смирено, и храбро, и без земаљских жеља.Сву своју снагу и умећа усмеравамо кроз Ред, Вољу, Мудрост, Озбиљност, Стрпљивост, Љубав и Милосрђе. Предајемо Ти наше животе од света за Живот. Спремни смо да будемо исконе и искрене слуге Твога Плана и Твоје Једноте.

– Остани без мисли…Не можеш даље… У реду, у реду. За данас је довољно. Са тела сам ти очистио умрице. Сама вежбај три дела кичме и вратни део, разгибавај зглобове-покретљивост, науку Сунца и Васељене, Тијанија силнице. У осами диши два пута дневно, тачно по упутству. Потом уђи у Нулто са силницом од праискони. Буди упорна, буди искона, б у д и све мртво и заспало. Имаш програм, имаш планину. Програм и планина неопходни су за брзо духовно напредовање. Без њих није могуће, није могуће, савладати лавиринте света опсене, унутарње и спољне.
Расплаузирај Животу! Сутра ћеш бити посвећена у дубоке тајне Древних, и поновити програм. Прекосутра Пут настављамо, настављамо. Сасвим је сигурно да ћеш, идући корак по корак, стрпљиво, стићи у … Т и ј а н и ј у.
Буди благо-слов-ена и праискона! Буди благо-сло-вена! Буди благо-словена!

У следећем трену постојала је само Вечност. Није било слике света, али она није недостајала. Пунина је испуњавала све видокруге, слухокруге… Није било ни Мансанмана. Онда се покренуо филм света. Птице су прокликтале, Васељена забрујала, сузе процветале. Сигурна, испуњена Смислом, Лепотом и Подршком, Танија је усправно наставила ход уз планину, пут у Онотанију.

Б у д и т е

Будите бића овога света,
будите бића онога света,
будите бића подсвета,
будите бића надсвета,
будите бића свих светова,
… ако нисте с н е н и!
… ако нисте с н е н и!

 

Само Србе и вукове

није могуће припитомити,

дресирати и запослити их у циркусу.

По томе су Срби Вучји Род,

Вучје Племе.

Вучја нарав је у сваком расном Србину.

Он жели да буде слободан,

самосвојан и самобитан.

Пре ће и умрети,

него живети у кавезу.

Таква му ћуд,

таква му је бит и сушт

и, он против тога не може,

чак и кад би желео.