Нема плакања!!! – тихо, да се не примети опаска, опомену ме син, пред полазак.

Нема плакања, јабуко моја!!! – одговарам, све држећи кнедлу у грлу, с муком заустављајући сузу у оку, смешећи се, да се не види колико бих бризнула у плач. Нема плакања!!! – понављам.

Замиче за пултом где је прошао контролу увлачећи каиш у гајке панталона, враћајући сат на руку, покупивши торбу са рендген – траке, махну ми, осмехнувши ми се. Знала сам, од сада су сусрети ређи, тек можда једном годишње.

Сузе грунуше, трепере они степеници којима се спуштам, мути се читав поглед. Чини ми се да сви баш мене посматрају, али свак за својом мишљу јури. Аеродром Никола Тесла. Отирем сузе. Сетих се његове мајке, размишљах, полако примичући се стајалишту за градски, како ли је његова мајка успевала. Ал, сузе су опет у грлу, скупише се веђе, из торбе извукох сунчане наочаре, да се сузе не виде. Оне капљу. Сливају се саме.

Почех да мислим на њу, мислима јој се обраћам – ех, Ђука моја, како си се ти опраштала? Да ли су те кћери, Милка, Марица ил Ангелина посећивале, да ли су биле уз твоје скуте? Утеху ти и реч пруже. О, друго моја, како ти је било? Чиме мисли скрећеш своје? Плетеш, везеш или платно неко ткаш? Шта још смишљаш, шта још правиш? Стих за стихом изговараш, сина благосиљаш? Стижу ли ти писма, има ли их, ко их наглас чита? Ох, знам, већ срце твоје у ритму речи из њих лупа. Памтиш их, знаш их напамет. Смишљаш шару на ћилиму, вуну предеш, вуну ткаш. Неуморна ли си, радиш, радом своју мис’о скрећеш? Бдијеш и помажеш. А, знам, благосиљаш, душу своју чеду шаљеш. Свакој биљци што ти расте, ти шапућеш, ти о њему причаш. Све под конац, све у реду, није лако, чврсто стојиш, хвала мила, узор си ми. Хвала сестро, за сву мудрост твоју, теже ти је – а ја плачем. Кроз време му нежност шаљеш, подршка му јеси чврста. Домишљата, вредна, спретна – узор мој си. Тешиш ли га и надаље? Храбриш чедо своје?

Опет грунуше сузе, саме од себе. Лију ли, лију. Окрећем главу ка прозору, гледам улице, зграде, станице пролазе. Једва чекам да стигнем до куће. Могу га питати како је путовао, чим слети, пре другог лета. Имам данас ту могућност да будем сваког минута у вези са њим, да му чујем глас, чак и да га видим на екрану. Ех, ал срце … не замери мајци!!!

Јабуко моја!!!

Нисам једина, многи су отишли, у овом веку је лакше. Захваљујући баш синовима Ђуке, Олимпијаде, Јегде и ко зна колико других непоменутих. Само тугујем без разлога. Понављам себи како имам и тренутни пренос слике, звука, као да је ту …

 А како ли је Олимпијада? Ни њој не беше лако! Обузе ме маштарија о Михајловој мајци.  Докле га је она пратила? Да ли је сузу крила, да ли је била чвршћа од мене? Како је она знала да је сигурно стигао? Да ли је месецима чекала писмо и памтила сваку реч? Њена нада, узданица, наследник од Бога измољен. Псалми су је подизали, мирно, с љубављу и поносом, растанке је носила.

Ко да видим, љуби оно писмо, мокро је већ од суза радосница, па га све потајно на груди привија, стиска га рукама, небу диже, ко да чедо своје узноси. Под јастуком га држи и свакодневно побожно отвара, тако јој почиње дан. Дуго путују, а ретко слова стижу. А кад излази, побожно га спрема на посебно место, уз икону, коју воли, што на тамјан мирише. Дружи се са њим, благосиља, ко и сина свог преко њега. И Светом се Сави сусрдно и вазда моли. Поносита, тиха, радост је облива, зарад знања он је тамо! Успех, пут у небеса, ка слави. Јака је и мудра, мудрија од многих. Саветује, храбри и лекције сину даје. Сваким хлебом благослов нараста, тиме чедо своје у даљини храни. Таква, чврста и стамена да ми је бити. Испраћа га је речима подршке, Богу захваљује, у добро чврсто уверена. Слика светаца науке, држаше је.

Јабуко моја, а ја срца меког, тужног, кочи ли те нарав моја?

Те јаке, необразоване жене, снажније и више у образовање верују него ја. То су мајке, знамените. Само хтедох мало снаге, вере њихове да упијем, узор мени постадоше. Да њих не беше, не бих ни сама могла да користим све ове телефоне, скајпове, мејлове … не бих могла лако и брзо до удаљених места доћи …

Јабуко моја!!!

Ах, шта је та мајчинска љубав, ванвременска, истинска, безусловна. Милина је са дететом бити, имати га у близини, али одрећи се родитељске саможивости, немо чинити уступке, све зарад тога да оно буде срећно, на свом животном путу па макар и далеко. Пусти ‘тића, нека лети, све се може премостити – прекоревам себе. Буди свесна и знај, не треба га љубављу сапињати, не кочи, но дај да расте на свом путу. Те су љубави веће. Те су потпуније и искреније, те љубави тихим жаром горе и вечне су у души оног који воли. Ех, мајке, управо због такве, несебичне љубави пуштају вољено чедо да од њих оде. Дубок уздах.

Јабуко моја!!!

На осунчаном степеништу тврђаве камене

сео сам да погледам пут скривене тајне,

орило се питање језика нечиста

о свакој од мисли вечите, трајне…

Пут ми се чинио преко облака

див ми је пружио сабљу окова,

ловац ми гонио стадо камена,

а јарам окивао грехе времена.

Све се чинило апсурдним у трену.

Свака мисао бесмислена беше,

ал окови грехова турпију нудише

са јасног знамења врлине највеће!

Када кланац постаде мрачан

и страшан клобук речи потече,

тада се стресох од просте језе

то окови спадоше с душе рањиве!

Греси се винуше пут облака дуга,

див их сасече у сабљу окова,

ловац их скамени у стада нечиста,

а време им накачи јарам векова!

Све се пут муње изгуби у трену,

ја и даље пребирем разум изнад свести,

из несвесног стања муња мене прену

и све мисли опет у несвесно смести!

 

Данас сам из тиховања ушао у визије, у којима сам гледао документарни филм о себи, о својему одрастању, о својему животном путу у свету људи.

Толико је било препрека, замки, искушења и непријатеља – што видљивих што невидљивих – на мојему животном путу, да је право чудо како сам све то пребродио и савладао, како сам опстао и стигао довде!

Моје буђење и освешћивање је почело веома рано, већ у шестом разреду основне школе, али против мојега буђења и освешћивања сви су одреда били: од родитеља, родбине, учитеља, наставника па све до самога друштва, до највиших друштвених и државних установа.

Био сам сам самцијат наспрам свих, сам против целог света; био сам искључен, обележн и прогнан из свих заједница, из породице, племена и рода.

У тој непрестаној борби за свој душевни, духовни и стваралачки развој личности напросто нисам бирао средства. Свађао сам се, тукао, бежао од куће, бивао сам осоран и жесток, лутао светом попут праисконог бунтовника са разлогом или без разлога, да бих, узгред и мимогред, на тим скитачким путевима наилазио на различите мрачне ликове који су, по правилу, бивали с ону страну закона, с ону страну свих норми.

Право је чудо, а и Милост Божја, што и сам нисам постао разбојник и напасник, што нисам – у тим годинама бежања, бескућништва и лутања – упао у неке кругове сумњивих и мрачних типова!

Сваки је вилењачки посвећеник морао проћи кроз ово, јер то и јесте уобичајени вид иницијације за сваког вилењака рођеног у свету људи.

Када крене наше буђење и освешћивање, када започне умирање персоне и рађање личности, тада је и букавлно цео свет против нас, од родитеља па све надаље и навише.

Заиста, тада нико није с нама и уз нас, тада никог нема да стане на нашу страну – да нас ободри и осоколи, да нам ојача и оснажи крила – већ се сви листом окрену против нас, и сви гледају да нас осујете, спутају, зауставе, закоче и пониште, да нас врате у чопор и крдо, да нас врате међу овце, те да будемо једна од оваца у њиховом тору.

Када сам у визијама одгледао филм о себи, устао сам из постеље и дуго, веома дуго, зурио некамо у даљину, посве празан, без икаквих мисли и осећања.

Дуго сам се иза тога чудом чудио, просто не верујући у оно што сам видео, не верујући самоме себи: да сам кроза све то прошао, да сам преживео и опстао, будући да сам у тој непрестаној борби за себе и свој свет, на тисуће пута могао бити сатрт, уништен, усмрћен и заувек избирисан из Књиге Живота!

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана дванаестог.)

Вид, Свевид

Дан када су падала копља

Дан када смо постали робља

Видовдан када смо видели Бога,

када су браћа гинула за једнога.

.

Поље непрегледно телима стапано

са црницом родном у црвено брашно.

Осташе само метални оклопи,

за мачеве бритке да се истопи

и море Божуровог цвета да пркоси и упорно цвета.

.

Где паде Глава од Тела,

о Лазаре! Царе!

За твоја Свевишња дела!

Како доликује једном Владару,

Земаљско за Небеско, ти даде своју Главу!

.

Милоше, ти руко бритка не трепну,

за Род, за Књаза и твоја се глава на копљу приказа.

Југовићи и Богдане, ваше се славе преносе и у наше дане,

Сво Србље велико у души,

кренуло на Косово Поље, душмана да руши.

.

И да се Свети и Сија ваша Слава

и све оне после ваше,

што на овоме Светом а клетом месту осташе,

једнако њихова срца храбра и уплашена куцаше,

за нас, за Српство за Косово наше!

.

Прошири се поље Божура и у камен Караула,

да га смекша, да лакше избије,

забележи своје територије

и у Куће жуте и беле пустиће корен

обележити тај тајновити спомен. 

Змај у српској народној религији представља једну од српских специфичности, јер змај у таквом облику, као у српској народној религији не постоји у веровањима других народа.

Змајеви су били диморфна бића, полу људи, полу животиње; ватрена птица дугог репа, која је током лета, око себе бацала варнице; међу људима, могао је узети људски облик.

 Станиште змајева је било крај шумских вода у планини (ова места се и данас зову змајеваци), а могао се настанити и у шупљој букви.

Змај је могао настати од неколико врста животиња кад оне дођу до одређене старости. Могао је настати од шарана, змије, овна, или од смука. Када шаран стигне до одређеног броја година, њему расту крила и он излази из воде као змај. Док лети, варнице, које баца око себе, имају облик шаранових крљушти. Змајеви који су имали рогове настали су овна. Ако се смук пресече на пола, па предњи део оде у рупу, веровало се да ће од тог дела настати змај.

Змај је могао бљувати плаву или црвену ватру

Змајеви су могли имати и љубавне везе са лепим женама. Змај би могао бити невидљив, осим за жену у коју се заљуби. Овакве везе са женама су биле доста честе и понекад су се из тих веза рађала и ,,змајевита,, деца.

Змајеви одводе девојке.

Змајеви су веома омиљени митски облици и по значењу су веома блиски вилама, јер оба облика тумаче оне природне појаве, које вода и светлост заједнички граде, зато их митска песма често доводи у везу.

У Баш-Челику, појава трију одводника овако се описује: „- на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра сипа око двора“.

 Први је одводник „цар змајски“, други је „цар соколски“, а трећи је „цар орлујски“ и представљају ону групу метеоролошких појава, који обухватају ветар, облак, светлост с муњом и грмљавином или  другим речима они обухватају час светао, час пак буран облак, који по етиру слободно језди.

Они не отимљу девојке, већ их по некој вишој вољи одводе и као шуре помажу да царевић дође до своје отете љубе. По овоме се виде трагови некадањег митског веровања

Извори: Википедија – Свевлад : Павле Софрић – Текст из књиге “Племенити пут“

 

 

 

 

 

„Како да се изађе из зачараног круга ума и срца? У каквом ли кавезу од мисли живе људи када се не могу ни на тренутак присетити да је љубав рај? Има ли већег истраживачког узбуђења за човека него да трага за границом реалности и духовности?”

Након свих доживљених искустава и одсањаних живих снова, уверио сам се да ми за разумевања свих тих питања могу послужити људске врлине које се развијају код нас: милосрђе, доброта, саосећање, радост, лепота, учтивост, захвалност, искреност, припадност, блискост, свесност, спонтаност, пријатељство…

Не знам и није ми јасно због чега постоји и какав је то страх који влада људима, не дозвољавајући им да се усуде да направе прве кораке и закораче слободно преко своје стазе. Да утабају своје путање. Страх од неуспеха или страх од тога што ће многи упрти прстом у њих.

Зар је тако лоше бити чудан и различит, па кренути кроз густо трње, не обазирући се на туђа мишљења, јер чврсто верујеш да је иза њега твоја стаза?“…

 

Остављам те, живи у својој тишини,

Невреме је стигло на прагове крте,

За све горке речи говорим: извини.

Неспокоји стигли, око главе врте!

.

Одлазим док ноћ се као авет клати,

И свуда је тама која с неба цури,

Само твој се обрис у бездану злати,

А мени се одвећ у самоћу жури!

.

Ако усред мрака, магле и олује,

Осетиш близину моје беле душе,

То знак биће драга; светови се руше,

.

Али неке ствари живот не затрује…

И зато Ти живи – јер ми исто јесмо,

Моја врла, снажна, оватрена Песмо!

.

Крагујевац, 26.05.2018.

 

“Кадар сам стићи и утећи
и на страшном месту постојати“
Старина Новак

Тијанија мистична – увидарница
У разуме-варницу слажем увиде 
На страшном месту које је прелаз
Тихујем на претврду тему илузије

.

Препознајем лаки заводљиви ветар
На коме јаше јасно светло душе
Ветар непажљивог може да одува
А пажљивог – у блаженство води

.

Још ћу још да останем овде – будан
Самострелом циљам сумњу неравну
Унутарњим оком мирно непомично

Неко мудар или умоболан

рече ми:

Дан је варалица и кривоклетник.

Заслепљена сунцем

и застрашена виделом

плитка су и варљива

сва огледала земаљска и небеска.

.

Обистинише се речи и видех:

Јутро клекло пред сунцем

у молитви,

удворичко, неверно.

И измоли Његово Величанство Дан

да васељенској ноћи не урачуна ништа,

ни стреле звездане светлости,

ни отровне страсти,

ни плач Земље

која усни лице Анђела.

Ништа.

Јутро издаде ноћ,

а дан порече све,

све од откровења

до последње црне птице.

.

А ноћ је раскивала

и камен, и воду, и ватру,

и отворила небо и земљу.

Неко је био распет

на струни звука и светлости,

избоден и уклет,

самоубица или рањеник.

Неко је био распет,

човек је, није Бог,

на мачу су крв и сузе.

И дозивао је човека,

А не Бога,

сасвим сигурно.

А јутро паметније од ноћи

клекну пред сунцем,

и дан затаји и порече све.

Ни распетог не препознајем,

лице међу стотину окованих

у варљивом огледалу дана кривотворца.

Његово Величанство, Његова Светлост,

Васељенској ноћи не урачуна ништа.

 

Збирка песама „Пејсажи у огледаима“