Наш је народ домаћински народ. Упустимо ли се њиме у разговор, било на њиви или у дому, за време док брине бригу или слави славу, реч домаћин, најчешће се чује и понавља. Ако хоће да истакне речју вредност, каже за дотичног да је домаћин, обратно да домаћин није. Сама употреба појма домаћин већ вам говори о његовом значењу, не само у животу породице и села, он нам говори и о схватању србског народа целокупног друштвеног живота. Морамо да се запитамо откуд та појава код нашег народа?

Има социолога који тврде да је породична задруга као темељ друштвене организације особина примитивних народа. Остављамо то питање социологији, а ми констатујемо да је заиста србски народ досељен на ову теренску ватрометину као примитиван народ, али да је на тој територији затекао неколико исто тако примитивних народа. Познато је да су пре досељења Срба овде живеле десетине народа, да су сви народи ишчезли и једва да је историја некима од њих сачувала спомене за име. Народи су долазили на Балкан и ишчезавали. Само је један народ, србски народ, чудом неким успео да одоли нечувеним насртајима дивљих хорди и организованих војнополитичких заједница. Само је он успео да се очува тринаест векова, а да не промени своју душу, оно што народ чини народом. Сви народи Византије, Османлија, Угра и Ватикана кроз столећа, наносили су србском народу само ране које је он својим свежим и снажним животним оковима увек знао да залечи.

Не можемо поред те чудновате чињенице да прођемо, а да се не запитамо: у чему је тајна одржања србског живота? Јер, јасно је, ту постоји нешто. То нешто, то је свакако србска душа за коју знамо поуздано да се уобличила у једној снажној друштвеној организацији, у породичној задрузи. Да Србин није био органски повезан за породицу овако како је био, његова би душа била другачије уобличена, она не би имала снагу коју има, а опстанак србског народа могао би се ставити под знак питања.

Србски је народ васпитаван домаћински. Било је време кад је цео народ живео у задругама. Задруга је била друштвени организам, задругари поједини саставни органи. Сваки је задругар имао своју тачно одређену функцију, свако је био постављен на своје право место. Нити се могла замислити задруга без задругара, нити је задругар могао себи да нађе друге могућности за живот и опстанак него што је живот у задрузи.

Породична задруга постоји и напредује само дотле док има свог домаћина. Домаћин управља економијом (економски моменат), он је чувар задружног морала, он васпитава чланове, он се брине за слогу и љубав (етички моменат), он је чувар српских традиција чојства и јунаштва (национални моменат), он је чувар реда и дисциплине, он наређује и распоређује посао (управни моменат).

На домаћину почива највећи терет и највећа одговорност. Какав домаћин такво и домаћинство.

Овакав систем основне друштвене организације успео је српски народ себи да искује. Ова га је организација и одржала. Сигурно да му је овакав облик најмилији и најмудрији. Кроз ту призму он посматра свет и живот око себе, то му је мерило свих вредности. Том мером Србин је мерио своје средњовековне “честите господаре” и своје “великаше проклете им душе”, том мером он је мерио и мери државне управљаче и државу.

Домаћински дух и домаћински задружни систем, начела наше породице, требало је да буде основа код изградње нове државе у 19. веку. Да је држава на тој основи изграђена и судбина би наша била друкчија. Али тадањи демократски “просветитељи” прогласили су породичну задругу конзервартивном, назадњачком установом у којој се чују “празноверице”. Демократија је награђивала Србију на начелима индивидуализма, сасвим супротним задружним начелима.

Недомаћинска управа народним домом морала је довести једног дана до распикућства. Такво газдовање имало је одјека и на народни живот, али домаћински задружни живот свакако да је оставио код србског сељака дубљи траг. То је и доказано у овој нашој несрећи. Од домова у шуму се нису одметнули домаћини. Домаћини су остали родољуби у дому. Ови родољуби у дому чувари су србске домаћинске мисли, они су темељ на којем се постепено али сигурно изграђује нова домаћинска Србија.

Домаћинска мисао спасла је и очувала србски народ на месту на којем су десетине народа почели. Домаћинска мисао спасава народ из понора наше државне трагедије, она указује пут којим треба надаље ићи. Та је мисао у стању да награди задружну Србију.

Х. Магазиновић

http://srbskiporedak.blogspot.com/

 

Видимо оно на шта смо фокусирани…

Али некад сасвим случајно улети неко ко разбије сиву површину дана и унесе радост,натера осмех на лице.И то сасвим случајно…

Својим нечињењем,даром своје способности и урођеног елана освежава тренутак.Подари га својом несебичношћу другима остављајући печат и симбол који остаје урезан не само као сећање већ се наново преживљава као да се десило баш сада…

Ко су ти сасвим обични људи?

Ти који остају да живе мимо времена.Који када их се сетимо просто нам дође мило да смо их срели,попричали,поделили трен заједно…

Пре пар дана сам имала прилике да се уверим да људскост није постала страна и заборављена.

Стајах у реду у банци,…

Ред…

Жури се на посао,са посла,…Намргођена лица и прекор у очима спреман да реагује ако неко неком заузме место у реду.Осећа се тензија,убрзано дисање и чека се мала грешка да дође до беса као кулминације.Са друге стране госпођа која сасвим љубазно ради свој посао и са стрпљењем обавља своје обавезе.Смењујемо се онако халапљиви на време које би да смањимо чекајући.Сваки наредни клијент све беснији,она смирена…

Својим осмехом благим умирује човека преко пута и он постаје свестан да није тешко бити опуштен.Заправо били ми под стресом или смирени не решавамо чекање али појачавамо притисак и свима постаје непријатно.Госпођа је ту као баланс и мост да успоставимо своју равнотежу.

Дођох и ја на ред.И даље љубазно,пуна стрпљења све ми је објаснила,…

Иако се и њој ближио крај радног времена делује као да је заправо тек кренула са послом.Свежина,посвећеност и смиреност…

Реших да је питам-Да ли зна да је она сасвим смирила ситуацију?Да сам одушевљена њеним радом.Она одговори,да у књизи утисака њено име је најчешће исписивано…Слађана.

Част сам имала да поразговарам са њом.

Како је лако човек бити.Где смо се ми изгубили?Избрисан осмех са лица,безлична маса која јури,…и…Онда наиђемо на неког попут ње-Отрежњени,под утиском схватимо да то чему тежимо одмиче од нас заправо јер се ми грчевито боримо да од суштине побегнемо.
Природно стање једног човека је чиста музика душе и радост попут једног детета…

И!

Где онда јуримо намрштена лица?

Срећу да стигнемо?Она вешто бежи од негативних стања.

Будимо неком пример.Освежимо некоме дан.Баш као што она чини.
Није ли лепше неком улепшати дан?Него поружнети свој.Ако је у нама мир ми га преносимо,дарујемо несебично.

Светло креће из једне тачке и онда се шири…

Будимо оно што би желели да око себе да видимо.Промена се дешава када схватиш да је последица скопчана са твојим погледом на околину.А узрок је твоје не чињење да то исто и промениш.

Онда-ОБИЧНО-постаје нешто што оставља траг…

(Желим да се захвалим Слађани овим путем…Она је инспирација за овај текст.)

У време магли духа и енергија хаоса, човек се пита где и како и када и докле. Мисли се роје. Некоме страх поједе срце а некоме се одвежу знања и моћи да уради оно због чега је дошао  на овај свет. Не постоји тешко и лако.
Постоји само или јеси човек или ниси.

Ништа више није битно. Свако рухо овога света је тек одежда која се данас носи а сутра баца у смеће.

Не бацај никада дух свој у смеће овога света. Уздигни духом свет око себе јер он постоји да би се твој дух распевао.

Певај! Арију живота.
Сневај, сне који бивају јавом.

Свануће

Најтамније ноћи су пред зору
када крици тмине гризу срца сва
кад утихне свака птица света
и улије страх у потку сав.

Тада душа сама тихо себи збори
силницама светим јасно се соколи
тајносано уздиже познање
доносећ у зору радости сред боли.

А зора се тихо појавила…
Сварог јутро вагре живе носи
али тијо тијо оно плете потку
да с’ тама ни не знајућ склони.

Буди се срце твоје о роде Србине!
Човеком биваш изнад тма опсене,
ведајућ ти збориш живореч говориш,
да време је дошло Звезданога Рода.

Стоји јасно као Сунце сјајно
стег величанства са звезда сиђилом
лепота суштаства у сестрама нашим
Љубав родрођена у срцу њином милом.

Погледај.
Можда си додиром срца чиста
дотакао неког Звезданога Рода.
Он је свуда…

Где Род стопама благослови земљу.
Где год сваки Вилењак и света Вила хода.

Преузето са:

http://www.zvezdarod.com

Наша је љубав била кратког века,
тренутак један – тек годину дана,
и растави нас нагло судба прека,
без уздисаја, без суза, без рана.

У свађи нам је прошло пола дана,
у помирењу мучном, пола ноћи.
И бежао сам из нашега стана
тражећи мира у пољској самоћи.

Но то је било само кратко време,
па постадосмо туђи једно другом,
и гледасмо се у ћутању дугом
тупо, ко сито дете шећерлеме.

И тако све је прошло; и ја сада
не могу клети небо ни судбину,
ил’, с песницама стиснутим, пун јада,
проклети жене или подлост њину.

Па ипак, да си само каткад знала
велики кобни огањ душе ове,
и силну љубав што ништи ко хала
све друге мисли, и наде, и снове;

па ипак, да си само каткад хтела
у заносу, и сличну мекој свили,
да кажеш нежну реч из срца врела –
ми бисмо можда дуго срећни били!

А сад полако тече ово време,
постасмо тако туђи једно другом,
и гледамо се у ћутању дугом
тупо, ко сито дете шећерлеме.

И овај камен земље Србије,
што претећ сунцу дере кроз облак,
суморног чела мрачним борама,
о вековечности прича далекој,
показујући немом мимиком
образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кô пирамида
што се из праха диже у небо,
костију кршних то је гомила
што су у борби против душмана
дедови твоји вољно слагали,
лепећи крвљу срца рођеног
мишица својих кости сломљене, —
да унуцима спреме бусију,
оклен ће некад смело презирућ
душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
до тог бедема,
ногом ћеш ступит можда, поганом.
Дрзнеш ли даље? . . . Чућеш громове
како тишину земље слободне
са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
шта ти са смелим гласом говоре,
па ћеш о стења тврдом камену
бријане главе теме ћелаво
у заносноме страху лупати . . .
Ал’ један израз, једну мисао,
чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!“ . . .

Једино још раде телепатске везе
једино још стижу писма без адресе
једино је нисам учио да пати
једино јој моје мане недостају

Њено лице је снимак њеног срца
њен укус сам заувек отровао
њено срце држи свећу док ја пишем
у мене увиру стене као воде

Мој гроб је авион срушен у прашуми
јачи сам од ње јер сам мртав
чему ме она учи видеће се
ако се поново једног дана родим

Моје срце је њен микрофон
нека звер труне и светли у висини
после ње дишем као после кише
и издвајам нешто друго из ваздуха

Ја сам слао у школу њене уши
ја сам јој давао часове из очаја
ја живим да бих објаснио нашу везу
ако она постоји немам шта да кажем

Она је лепа као умивени рудар
она са мном вара своје љубавнике
због ње су радници суботом у новим оделима

Више од свега чист ваздух јој личи
она каже мојој звезди: Благо теби
изрезујем њене очи из ничега
она мисли да је варам када дишем

Тровао сам се њеним месом као бакром
она спава као да уме да се буди
и најгушће шуме чита као воду
о висока птицо где досеже моја мисао
шта ли сам цртао мајци у утроби

Како се скупља под ноктима зима
и језик смета да кажем шта хоћу
повраћам камење и пијем мастило
и падам под својим срцем после свега
гром се у воду одроњава, господјице

Припалите ми на челу цигару
вести су у дубокој води закасниле
звезда се у слуху топи као сапун
неко биље ме на телефон зове
откад носим грумен соли место срца

О птицо најдаља тачко у потиљку
том чуду од детета са срцем од сламе
не сећам се више шта сам обећао
да ћу створити од тридесет слова

Моје уши давно у свемир одоше
сад се лепе за њих као за промрзло гвожђе
птице што се воле и траже у језику

Графички радници сложите моју душу као своју
припитајте врапце о нашој љубави
поезија чека да нестане од мастила
па да се јави неометана и слободна

Сунце је једини живи сведок свих времена
нечиста душо са собом у неслози
страдале су и мало веће птице
док је време ову школу изучило

Она ме сада црта по сећању
она чека писмо које су украли
она нема појма од чега се живи
кад одем под земљу све ћу јој признати

Кад она реч узме биће и крај света
наместо снега падаће пепео
расејан ћу ући у историју
заборављајући и добар дан да кажем.

Само неупућени у значење и значај кравате могу тај комад тканине лакомислено багателисати и везивати га око сопственог врата без икакве везе са сопственом личношћу, већ једино са модом или са правилима складних боја.
По веома распрострањеној легедни, то име потиче од хрватских плаћеника који су жарили и палили, односно ратовали по Француској Луја XIV, дакле у XVIII столећу. Носили су по правилу привеске око врата, који су потом по њима прозвани.
Како су Срби ретко злобни, а Хрвати чешће обузети мазохизмом комплекса свог провиницијализма, они кажу да је „кравата” једина хрватска реч коју је усвојио „велики свет”.
Ипак, писац ових редова је вишеструко сумњичав према овој легенди. Пре свега, питање је да ли је реч о Хрватима у етничком или географском смислу. С обзиром да су и тада, као и у претходним столећима, Хрватску и Европу од најезде исламизованих Азијата и потурица бранили углавном Срби, односно српски Крајишници, логично је закључити да је и та плаћеничка војска у Француској углавном била састављена од српског материјала.
Осим тога, речени „Хрвати” нису измислили кравату, него је тај део одеће много древнији и по свему судећи потиче из културе одевања старих Римљана. Како сведочи једна Хорацијева сатира, Римљани су кравату звали focale. Можда значај кравате осветљава и то име, које потиче, претпостављам, из истог корена као и focus (огњиште, дом, породица, жртвеник), те focilo (окрепити се, опоравити, оживети).
Једно је извесно: у високом средњовековљу кравата ишчезава из употребе, а потом хронике XVII столећа сведоче да она поново избија на сцену моде, ширећи се по целој Европи, у различитим облицима који су се очували до наших дана.
У великој су заблуди они који мисле да је ношење кравате избор и знак конформизма. И у том случају, сву одговорност сноси начин и сврха употребе. По својој природи, кравата је сушта супротност сваком конформизму и свакој униформисаности, јер је управо знак изражавања и препознавања персоналности и јединствености. Носити кравату ради „упристојења” или усаглашавања са владајућом модом својеврсни је бесмисао.
Најсажетију дефиницију значења и значаја кравате, са тачке гледишта модерног глобализованог човека, пружио је чувени француски ТВ-водитељ Гијон Дуран: „Кравата је једина побуна која је допуштена човеку XX века.”
Оно што је застава за државу или нацију, грб за племићку лозу, то је кравата — у недостатку других „допуштених” обележја — за модерног човека, за његову угрожену особеност или индивидуалност. Стога, кравату ваља изабрати и носити у складу са сопственом личношћу. Зато се слободно може рећи да кравата човека чини човеком. Она га не само изражава, већ и преображава.
Заблуде у којима живе грађани модерне цивилизације Запада осведочава њихова општа склоност да кравате бирају према оделу, уместо обратно. Ваља прво изабрати кравату, а тек потом тражити одело које би било у складу са тим знамењем сопства.
Не знам зашто, али ја никада у свом животу себи нисам изабрао нити купио ни једну кравату. Све кравате које поседујем добио сам на поклон. Потичу из руку жена које су биле или остале драге мом срцу и души. Наравно, највише кравата поклонила ми је супруга. Једини поклони из мушких руку потичу од самих произвођача кравата, од најславнијег, Антонија Ратија, до нашег Невена.
Животно искуство ме је научило да се само паметне али и смелије жене одлучују да мушкарцу кога воле или цене поклоне кравату. Оне добро знају или интуицијом наслућују да је кравата стег личности у мушкарцу. Поклањајући кравату, оне немо дају до знања мушкарцу каквим га виде или каквим желе да га виде. Зато за такав поклон ваља имати и храбрости, јер погрешан избор може изазвати одбојност. Осим тога, такав поклон одаје или изражава жељу за присношћу, за везивањем, јер је кравата и симбол једне везе. Као поклон из руку жене, она може да симболише и загрљај, око врата, око моралне кичме човека. <

(Из ауторског текста „Кравата чини човеком”, магазин Дама, Београд, 1998)