Category: All
Вера Розалија: Дан Сунчаним Осмехом обојен
Сјати се Предак и Потомак, да нам Срца отворена подрже, да химну Животу поје, да се са нама сажму, да Светост и Светлост упију.
Нека сте ми здрави, Звездана Браћо, дуговечни и у Векове благословени!!!
Одаберите Мидгард опет и опет, срце моје пита!!!
Због вас, и свих попут вас, уверена сам, Рајска планета постаје!!!
(Запис под Липом, Ладиног трећег дана, 7527)
Драган Симовић: Кад сељак умире
Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!
Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.
Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.
Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.
У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.
Драган Симовић: Вила благородница и бели чаробњак
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Данашње поподне улепшаше ми, оплеменише и обогатише две дивотне, пробуђене и освешћене ведсрбске душе: Вера Розалија и Драган Пеловић.
Онострана светлост ових двеју племенитих и божанских душа озарује Унутарњу Васељену.
Бити у њиховој близини, значи бити на извору ведске мудрости и духовности.
Не зна се ко је од њих двоје узвишенији, племенитији и дивотнији!
Вера је вила посвећеница и благородница, а Драган бели ведски чаробњак и песник-вилењак.
Посвећени и у Духу високо узрасли трагаоци за Истином и Лепотом, а унутарњим видом непрестанце загледани у далека сазвежђа и звездана јата оностраних светова, ето, то су њих двоје – Вера Розалија и Драган Пеловић!
(Београд код Вуковог споменика, године 7527, месеца лежитраве, дана двадесетитрећег.)
Драган Пеловић: Допусти да душа моја росом пробуђеног умије душу твоју
ТРИ ПЕСМЕ
ИЗ КЊИГЕ „СНОВИ БЕЛОГ ЧАРОБЊАКА“
ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА
Јеси ли ти та,
што ноћу фењер са свицима носи,
и песмом својом
милостивом звезде буди?
Јеси ли ти та,
која кроз олујне ноћи
Светлост души мојој носи?
Јеси ли ти та,
што поје нежно, најнежније
не би ли звездана чеда успавала?
Јеси ли ти та,
која кроз живот ходаше,
у хаљинама разним,
не би ли душу моју загрлила?
Јеси ли ти та,
која у себи тајну знадеш
ииспружене руке срцу моме пружаш?
Јеси ли ти та,
коју сам у молитвама
ноћима, годинама, вековима дозивао?
Јеси ли ти та,
која ме је у себи пронашла
и која у срцу своме мени пева?
Јеси ли ти та…
У ЛУЦИ ОД ЖАДА
У луци од жада
окупаној мирисом
кристалног срца Гаје – чекам.
Сам, стојим на мосту од паучине,
тетовиран маштом
унутрашњег сећања.
У луци од жада са пртљагом сећања,
завежљајем жудње, и
флашицом сете очекујем лађу.
Океаном димензија и
временских циклуса саздана
лађа Господња са Сиријуса стиже.
Нек ноге што ово тло газише
не поклекну
и нек сузе што капају
кристално чисте буду!
Улазница је светло срце пробуђених
и душа која Господа љуби,
те се са Њим стопи.
У луци од жада
остављам маску, мисли жудње и санкаре,
одлажем хаљину телом звану
и чистом душом
ка Плавој звезди хитам.
У луци од жада …
ИСПРУЖИ РУКЕ МИЛА
Испружи руке мила,
Желим ти невидљивим мастилом
животе наше исписати.
Испружи руке мила,
својим би топлим дахом
да грејем душу твоју нежну.
Испружи руке мила,
да срце своје ставим у њих,
да ти себе дам до целовите Празнине …
Испружи руке мила,
да читаво једно еонско путовање
сећања на Извор окончамо.
Испружи руке мила,
да ти звездана јата галактичког Стварања подарим…
Испружи руке мила,
допусти да душа моја росом пробуђеног
умије душу твоју,
и да огањ ватре моје
са твојом уједињен гори.
Испружи руке мила, чуј стих душе моје.
Ти знаш да на крају Трагалац и Тражено
Једно буду.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
ПОТОМАК – др Светислав Стефановић
Ја сам потомак тих бунтовних раса,
што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.
Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу к’о тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.
Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!
И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.
Срп на небу – Милош Црњански
Ти незаборављена моја
на родном пољу изненадна женка,
остај ми сенка, сенка.
Ко редови зарђалих коса
кукуруз је на сунцу зрео.
Тешка си била, врела и боса
као сноп жита кад се разгрне.
Очи ти беху мале ал црне
као рупице на фрули.
Кад ми на теби сваки зглавак врео
од сласти поче да трне
раширила си се, и уздрхтала,
ко земља испод грана трулих.
У црном дугом свиленом плашту
по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим
болан осмех, сузе и машту.
Свирам смрт,
ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
А зидове мртве и облаке што плове
благо ми милују руке.
Једнако ћарлија као далек врт
трагом мојим сенка моја,
пуна жита и неба ведра,
врела као једра недра твоја.
И дом ми се ноћу преплићу на руци
голе жене, и звуци
грвавих накита страшних,
тешке свиле и листови прашни,
чим пред зору сване,
небо ми је росно ко равне пољане,
а Месец се над њима сја
као срп.
Гарнизон у Коморану, 1918
ОПСЕСИЈА – Милан Младеновић од Лужице
Продуби свој однос према Бићу, буди
Празнина којом дише свет! То је Поема —
Та чудна обузетост Стихом кога нема
И Римом. То је чин. Ако узбуди
Празна мисао: Чист пример потпуности,
Ако на безобличном тлу ишчезава
Време, то је Поема! То се смрзава
Смисао у хладном подстицају вечности.
Заборавиш ли знано, нађено ако
Изгубиш, мисао ако препозна се
У Празном, то је Поема! Предео тка се
Сред главе — огољен. Свет настаје полако.
Свет твојим духом наведен на Реч! Из
Лаког захвата немом површином
Искачу облици и лове Тишином:
Глас! То је Поема — тај прогледали низ
Речи, то узлетање у Стих. Празнина
Својствена простору, тамна, безобална,
Та собом опседнута мисао, стална
Присутност, та неочекивана даљина
Унутар ствари, то несамериво чело:
Прерушава се у Време ал’ не заборавља
Себе, иако покретом све обнавља
И своје памћење окива у тело.
Скривену музику не спуташ ли када
Изједначи се с Тишином мисао и свако
Бивање мине: То је Поема — то лако
Припајање Празнини, то лебдење. Сада
Је Заборав који се присећа свога
Порекла и рађа се свет пробуђен Стихом.
То је Поема — то лутање по тихом
Привиду јаве. Стварник је уснуо, ко га
Сад може лишити предела из сна
И речи? То је Поема — то замирање
Које буди чин, то празно понирање
Духа у себе, у темељ без дна.
Продуби свој однос према Бићу, буди
Поема којом дише свет! То је Празнина —
Та чудна обузетост Стихом из дубина
И тамним слухом Риме која руди.
Драган Симовић: Блаженство што није од овога света
Када унутарњим видом проматрамо,
тада јасно видимо –
једнако као што у дубинама срца и осећамо –
да је живо и одуховљено
све у овоме свету,
те и у свим иним,
видљивим и невидљивим
световима
вечне васељене.
У тренуцима ових дубоких увида и познања
бивам испуњен некаквом чудесном милином и дивотом,
као и непојмљивим блаженством
што није од овога света.
Наћи ћу те – Стари Словен
