ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Западњаке би требало из ума и свести да избришемо.

Да уопште и не размишљамо о њима.

Кад год размишљамо или причамо о њима, ми своју душу трујемо.

Напросто, за њих нема места у нашем видокругу.

Све знамо о њима.

Они су давно прочитана петпарачка прича.

Сваки разговор са Западњацима јесте само мучење и прљање душе.

Упознао сам их давно, још пре рођења својега.

Какви су пре тисућу година били, такви су и данас, па још и гори.

Западњаци су људи суженог ума и духа, скврчене душе и свести.

За све њих, Љубав је велика непознаница.

Никада Љубави није ни било међу Западњацима.

У сусретима с нама, они само зиркају и ждракају: шта би мазнули, украли или опљачкали.

Западњаци те никада у очи не гледају.

То је одлика свих нижих врста и бића.

О Западњацима ми се гади и да причам.

Живи и благословени били, сви Бели Срби и све Беле Србкиње!

Другарство је

кад си с неким пријатељем

заувек пријатељ,

кад се никад не свађаш,

кад све поделиш.

Мени је јуче дошла

дедина другарица Радмила,

а онда је Радмила и мени

постала другарица.

И то је другарство!

ЗАПИСИ СРЦА И ДУШЕ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Јуче је Радмила Бојић ушла у наш дом, а из нашега дома, за тили час, прешла у наша срца.

Овако бих, песнички сликовито и језгровито, преточио Анђелкине, Ленкине и моје утиске, мисли и визије о нашем јучерањем дружењу са Радмилом.

Радмила је једна танана, мила и дивотна, те широка а дубока вилинска, сневалачка и песничка душа, душа коју осећаш и видиш, душа које се однекуд сећаш и присећаш, душа која ти је однекуд већ знана, а не знаш – јер не можеш у трену да се присетиш! – одакле ти је и из којега света и времена знана.

Радмила није само расна Бела Србкиња, већ и расна песничка Бела Вила.

Њена душа је песничка, њено срце је песничко, а и њене очи су песничке, сневалачке, сањалачке, миле и дубоке.

Има многе дарове, многе таленте, које је дуго тајила и скривала, како од света тако и од себе саме.

Дошло је време, дошао је тренутак вечности, када ће Радмила морати да отвори своју душу, своје срце, те да се кроз најдивотније и најмиомирније божанске, флуидне, етаричне и звездане цветове, цветове лучезарне душе и пречистог срца, пројаве сви њени дуго скривани таленти, сви њени песнички, божански и стваралачки дарови.

Наше јучерање дружење са Радмилом – а у нашему породичном дому на Истеру – остаће заувек записано у поткама звезда и сунаца, у поткама наших срца и душа.

(У Врту за тиховање, године 7527, месеца травња, дана петог, по Србском календару.)

 

 

Кад будем напустио овај свет,

иза мене ће остати

само моји снови и моје песме.

Снови које сам будан сневао,

и песме које сам у сну певао!

Онај ко буде желео да сазна истину о мени,

нека ме потражи у сновима и песмама!

Изван снова и песама,

као да ме никада ни било није!

Љубав једна из давнина,

 из дубина, из даљина,

 сва нестварна,

сва од пене,

сва од сете и милине;

 

љубав једна у сновима,

у висини, у тишини,

 походи ме ове ноћи,

тавне ноћи,

нотње ноћи;

 

љубав једна од светлости,

од доброте и лепоте,

од вилинског дивот-поја

што се вија понад горја,

у свитање, за обзорја;

 

љубав једна која никад

неће доћи,

неће проћи,

јер је вечна у дубини,

у висини и празнини;

 

и вечна је

зато што се

 никад није

догодила!

Сасвим полако, сасвим полако… тајна се Светлост у мени шири..♥.
Замрла Радост отвара очи...♥ Сунце у моје Срце вири
Још није јако, још увек је млако
и не гледа целим оком, већ жмири…
Сасвим полако
сасвим полако
Тајна се Светлост у мени шири♥
Замрла Радост отвара Очи♥
Сунце у моје Срце вири♥

Пој гласније птицо!

Пој о слободи,

да уши човјека чују

како она дивно и спокојно звучи

и колико је стварна!

Пој, птицо, пој,

да човјек чује

да слобода није

све допуштено и све имати,

већ невезан Земаљским сластима бити.

Пој и оним неукима,

поносног ума

што обитавају душевно ниско

јер једном ће те и они чути

и схватити да су им поткресана крила

све док поглед на себе и свијет

не промијене.

 

Да ли је време за рат ил` мир?

И стопом поносно стати на пир

што носи животе око нас…

Дал` ће трубе одјекнути ноћас

да објаве зоре руј

и новим Сунцем сав наш спас?

И ето, док мисли се множе и роје

осећам мирис тамјана и руже,

долазе с` неба нашега дома.

 

Душа ми говори тихо нечујно

да срце се ободри и буде спокојно

јер Љубав нас избави од мрака све!

И стога шаљем ти мисао и тон…

Боју којом слика Бог…

Љубав, наду, веру и мир.

Јер род тај гради Свемир.

А Све-Мир смо ми.

Светим пламеном створени- Ватром Божје Љубави.

 

Ево сам ти дошао и пришао
И додирујем те меко десницом
По коси челу уху врату рамену
Теби је мој меки додир можда
Жест жеравица или као струја
За мене то је – миловање Бога

.

И ја сам тобом високо понесен
Извор ватре – струје бива узбуђен
Грицкам за смирај коцку пасуља
И стискам зубима много жешће
Нађох те у среди руже ветрова
У теби тражим половину јабуке

.

Говорим ти ведро из пете ватре
О моје испуњено пророчанство!?
Ако си илузија идем у твој корен
И питам се идући ка твом језгру
Да ли ме све више условљаваш
Или се ми све више ра-за-зна-је-мо?

 

Јуче спазих мноштво белих вила
у светлосним круговима што природу дижу
мале, као тачкице временских честица
сваку травку љубе и белу ватру нижу!

.

Јуче двери временске спојише се овде
из највећих разина Творац љубав створи
и посла кроз капије временских разина
свету ватру љубави, да пламти, да гори!

.

Јуче чуда зинуше од самога чуда
бели зрак се спусти и отера таму
и запева вила арије из срца
и спозна свој одраз и спозна њу саму!