Помисли,

Колико нас неба чека

Негде тамо, високо, дубоко, и

Близу и далеко!

.

Колико ће шумети листови разних боја

Нашег дрвећа многобројног

Тамо негде и близу и далеко!

 .

О колико ће ветрова свирати међу

Врховима планинским, блиским и далеким

И колико ће вила драгих нама певати

Песме прастарих времена

И блиских и далеких!

.

Колико ће птица летети над нама

Негде овде и негде тамо

И колико ће крила  под грањем шумети

 .

О колико ће искри воде живе

Сунце запламтети и колико ће звезда нас

На путеве испратити и са њих дочекати

 .

Колико ће, пута руке се испреплетати

Над цветовима без краја љубави

 .

Колико ће имена наша пута, на небу

Срца наша исписивати овде и тамо негде

И близу и далеко

И колико снова се  досањати заједничких

Одјецима гласова  душа наших заталасаних!

.

О колико, О колико ће цветова росних

Румених процветати на пољима бројним

Нашим душама вајаним!

.

О, лепоте радости корачања

По травама смарагдним, сафирним

Животима блиским и далеким, а нашим!

 .

Помисли!

Роде мој…
Ја славим те кроз риме,
До небеса узносим ти име,
Што припадам ти
Поносим се тиме,
Роде мој…

.

Роде мој…
Саздан си од муња и громова,
Вечно си урезан у кори храстова,
Живиш у шуму горских слапова,
Храбро ми стој,
Роде мој…

.

Роде мој…
Иако столећа минише дуга,
Иако се над тобом надви туга,
Ти ћеш живети у звездама,
И у тананим брезама
Шума наших, ој,
Роде мој…

прича из Махабхарате

Краљевна Савитри беше једино дете краља Ашвапатија. Није се знало је ли била лепша или паметнија. Једном је пошла с пратиљама на излет у шуму. У шуми је сусрела дрвосечу у чију се лепоту загледала; и некако је знала да он по рођењу није дрвосеча. Кришом се распитујући, сазнала је да му је име Сатyаван (онај који увек говори сатyу, истину) и да је по рођењу краљевић, а да је његова слепога оца, краља, изагнао из краљевства преварни рођак. Сатyаван је живио у шуми с родитељима и прехрањивао их продајом дрва.
Све то бејаше довољно да се Савитри заљуби у Сатyавана и да га изабере за мужа јер су јој родитељи дали слободу избора.

Када је Савитри објавила родитељима да је њен избор Сатyаван, отац се у први час запањио. Тада је позвао великога мудраца Нараду да их посаветује. Нарада је потврдио све што је Савитри испричала о Сатyаванову карактеру и удесу, но питао се зна ли она још једну врло важну чињеницу у вези с младим краљевићем. Но, сама га је Савитри пресрела с питањем:
– Поштовани свече, је ли истина да је Сатyавану суђено умрети на данашњи дан после дванаест месеци?
– Истина је – одговори Нарада. – Желиш ли се још увек удати за њега? Не плашиш ли се судбине удовице?
– Не плашим се – одговори девојка. – И даље се желим удати за њега.
Иако је оца задивила девојчина срчаност, покушао ју је одговорити од одлуке. Али Савитри рече да ће њен муж бити или Сатyаван, или нико.

– Звезде су окрутно недвосмислене – рече Нарада. Али млада краљевна рече:
– Ја чврсто верујем да живот и смрт одређује нешто далеко више од положаја звезда које нам тумаче звездознанци. Верујем да ће моја судбина утицати и променити његову – нико уистину не зна шта се може догодити!
Тада јој мудрац Нарада даде благослов, говорећи:
– Моје су молитве с тобом, Савитри.
Нека твоја храброст и љубав заштите Сатyавана од наречене смрти.

И тако се Савитри удала за Сатyавана и преселила се из краљевскога двора родитеља у колибу мужа. С великом је оданошћу служила слепога свекра, а кућански је посао преузела од свекрве, она која је око себе вазда имала слушкиње и дружбенице.

Била је срећна и ведра, но каткада би је укућани затекли замишљену, готово забринуту. Били су то тренуци када је осећала да време пребрзо пролази.
Но, никоме није говорила о пророчанству. Молила се да Сатyаван буде поштеђен злохуде коби.

Ближио се крај године. И неминовно, свануо је дан наречене смрти. Савитри је ту ноћ молила и бдела. Замолила је мужа да је поведе са собом у шуму кад буде пошао по дрва. Сатyаван је желео поштедети Савитри од напора, тим више што је била исцрпљена бдењем; на њене молбе изјавио је да ће је повести са собом ако јој и његови родитељи то одобре. Свекар и свекрва су се најпре успротивили плашећи се да за младу жену шума није најпогодније место. Но кад је Савитри замолила свекра да јој изузетно данас допусти поћи, слепи краљ рече:
– Откада си дошла у нашу колибу није било ни дана ни сата када ниси испунила сваку моју и најмању жељу. Како да ја теби не испуним твоју, једну једину?

И тако је Савитри кренула са Сатyаваном у дубину шуме. Дан је био тако обичан – једнако сјајан као и сви досадашњи срећни дани, једнако су радосно певале птице, шумео ветар, жубориле воде. Савитри се у души молила, говорећи да ће јој данас затребати сва њена храброст и дисциплина.

Кад је Сатyаван пронашао дрво које ће оборити, Савитри је села у близину мотрећи неће ли однегде доплазити каква змија отровница. Али није било ни једне.
Онда, у једном изненадном тренутку, Сатyаван одложи секиру и затетура према жени.
– Не знам што ми је – промрмља. – Мрачи ми се пред очима.
И он клону главом жени у крило. Савитри му обујми главу рукама и огледа се тражећи помоћ. Но никога не бејаше на видику. Била је затечена наглошћу догађаја – Сатyаван је изгубио свест, клонуо, и она је осећала да одлази од ње.

Изненада Савитри угледа високу, грозовиту прилику у црној кабаници, постављеној ватром.

Знала је да је то Јама, бог смрти. Његова голема мрка сена паде по њој. Пружио је руку, положио је на Сатyаваново грло, и извукао кроз њу Сатyаванову душу. Уомчио је душу, и без речи се упутио према југу.
Савитри је потрчала за мрачном сподобом.

– Чекај! – повикала је. – Желела бих реч-две с тобом!
Мрка прилика застаде. Савитри се одважи погледати га у очи. Угледала је узвишен, спокојан, саучествујући израз на лицу бога. И сви је страхови минуше.
– Опрости ми – рече. Јеси ли ти бог смрти?
– Јесам – одговори Јама.
– Прими мој поклонствени поздрав. Реци ми, долазиш ли увијек ти особно да би повео душе са собом?
– Не. Ја долазим само онда када се ради о особитим душама.
– Ох, ако је мој муж тако особита душа да је заслужио ту част, зашто га не пустиш да живи? Он је тако млад и тако чист. Он никоме није ничим наудио.
– Знај, смрт није казна.
– Ако смрт није казна, зашто се слави рођење?
– Савитри, није лако разумети те ствари. Врати се, не следи ме, ово није ни пут ни смер за живе.
– Господине, не следим ја тебе. Ја следим свога мужа.
– Он више није твој муж.
– Ја верујем да се љубав пружа и преко смрти.
Када волимо једно друго, ми препознајемо једно друго. А препознаје се само онај кога већ знадемо. Сатyаван и ја бејасмо муж и жена у многим прошлим животима. Познавали смо се пре нашега садашњега рођења. Превише смо дуго били заједно, и ја га не могу сада оставити. Ако га мораш узети, онда узми и мене.

Јаму је дирнуло Савитрино умовање. И стога јој рече:
– Испунит ћу ти једну жељу, ма што пожелела, осим једне једине ствари – а то је Сатyаванов живот.
Савитри размисли, и заиште да се родитељима њеног мужа поврати краљевство. Јама рече да ће јој услишати жељу, али да га сада напусти.
Упути се дубље на југ носећи Сатyаванову душу. После неког времена стане, окрене се, и угледа Савитри која га је следила, крварећи табанима по трњу и камењу.
– Врати се, дете, и припреми последње почасти за укоп – саветовао јој је Јама. – Даље ни један смртник не сме крочити.

Но Савитри је својим речима опет успела раздрагати и дирнути страшнога бога. Он јој понуди испуњење још једне жеље. Савитри тада замоли да се њеном свекру, краљу, поврати вид.
– Враћен је – одговори бог.

Савитри сада стаде распредати о дужностима краља према народу.
– Краљеви су дужни водити бригу о свом народу, они му морају донети напредак и срећу. Али за тај циљ потребно је имати непрекинут ланац краљевске лозе. А што ће се догодити, о Господару, с наша два народа ако и једно и друго престоље остане без наследника – и краљевство мојега оца и краљевство мојега свекра? Доћи ће до расула, до сукоба међу краљевим рођацима, и до несреће по целу земљу. Већ чујем вапај жена и плач деце…
– Стани! – повика Јама. – То се неће догодити, обећајем ти! Будући да си ти једина наследница оба краљевства, обећавам ти да ћеш имати стотину синова.
– Савитри је само то чекала. Усправила се пред страшним богом у свој својој краљевској лепоти.
– Сада мораш прекршити обећање о неповрату из смрти. Благословио си ме са стотину синова. Како да их родим без мужа?
Лице бога облило се сјајем.
– Храбра си, Савитри – рече. – Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си храбра.

Мудра си, Савитри. Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си мудра.

Јер има нешто што је јаче од смрти.
То је љубав.
избор – Владан Пантелић-

Из Махабхарате
Превела: Весна Крмпотић
Одабрала: Весна Боснар

: Kratke priče|Tags: 03-2017, bog Yama, ljubav, Mahabharata, Narada, Satyavan, Savitri, smrt, Vesna Bosnar, Vesna Krmpotić

 

 

 

Створитељу!

Ти што подједнако

и у Највећем

 и у Најмањем

обитаваш;

Ти што Јеси

Живи Бог

како Предака

 тако и Потомака мојих;

Ти што Си Свеприсутан,

истовремено,

како у појавним

 тако и у непојавним

световима;

 Ти што Знаш

 и Видиш, уистини,

Све од Почетка Без Почетка

 па Све

 до Свршетка Без Свршетка,

молим Ти се,

Свим Бићем,

и Свим Суштаством,

и Свим Присуством

својим,

не за себе,

 већ за све ближње моје

који су Једна Душа са мном;

 и за све ближње своје

који су Једно Срце са мном;

и за све ближње наше

 који су Једно Суштаство са мном;

и за све ближње

од свих ближњих свуда и свагда,

а који су, такође,

Једно Присуство са мном;

 да Будеш,

Створитељу и Оче, 

Милостив и Благ,

 Као Што Већ Јеси,

онда када нам најтеже

бивало буде,

у свету

и у иним

световима

Твојим!

Бели Срби и Беле Србкиње!

Нека вам је Срећна, Благословена, Радости, Лепоте и Љубави пуна

Родноверна, Православна, Истинита и ЗаИстинска

СРБСКА НОВА 7527. ГОДИНА!

Да је Сњежана Прлић даровита, самоникла, самосвојна и самобитна песникиња, то се и осећа и види не само из сваке њене песме, већ из сваког њеног језички и стилски савршено избрушеног стиха.

Сњежанина поезија и лирика јесте песништво тајинства, дубине и висине, песништво оностраних увида и визија, песништво пречистог срца и сневалачке а лучезарне душе.

Кроз Сњежанине стихове преплићу се сушт и надсушт певања, сушт и надсушт звездане музике и космичког ритма.

Сњежана Прлић је, уистини, рођена песникиња – усуђујем се рећи, да је она истинска песничка вила – снажног и моћног лирског пева и поја, песникиња која непрестанце ослушкује властити унутарњи глас, глас властитог срца повезаног са оностраним а светлим бићима и суштаствима.

Сњежанине песме ме никада не остављају равнодушним.

Свака њена песма буди у мени нека тајносана праискона осећања, подсећајући ме на нешто тајинствено, мистично, тајновито и скривено у несагледним дубинама и пространствима оностраних светова и звезданих јата.

Сњежана, песничка вило! само сневај, маштај и певај, јер те песма брани од мучнине, тескобе, бесмисла и свих  гадости овога света, света илузија, омаја и опсена!

(Сњежана Прлић)

Када село обуче недељу
и Цвети изненаде капију,
мој брат на леђа пригрне пролеће,
за шајкачу задене свитање,
па оседла прашњаве друмове
да ми на крсно име донесе весеље.

.

Прва га угледам како изгрева иза брега:
главу наслонио на облаке,
раменима обрао видике,
па га пуна кућа, авлија и село.

.

Смањило се за леђима пола Србије,
задрхти пут и покривач авлије
кад кораком поцепа ћутање:
– Срећна слава, домаћине!
Сејо, ево за децу и тебе
комад детињства и успаванке мајчине!
Здравица и благослов за тебе, зете!

.

Па у врх софре отпочне беседу
од које намах процветају воћњаци,
разлистају барјаци по зидовима,
поздрављају новог Христа
што седи сред мог Јерусалима,
а воштаница замирише медовином
док се окреће колач поливен вином.

.

А када на одласку за брег зађе,
одвуче за собом детињства лађе,
остави оне дебеле конопце,
што их зову пупчане врпце,
да од њих испредам чекање
до неке друге Цветне недеље.

*
Вратио сам се у Тијанију после дужег лутања. Како је лепо и
како је лековито живети у Тијанији – у Вечности! Срце је увек
широм отворено, душа испуњена, видик јасан, без заклоница.Јутровао сам у пунини радости и стварања. Осмислио сам и саградио разбојно спирално степениште са тридесет и три провидна кристална степеника. У овом времену стварање је највећи духовни циљ. Стварање – то значи славити Лепоту у свим њеним облицима и појавама. Стварањем рађамо себе у себи, себе у другима, у свему, у Једном, у Свелепоти.

* *
Док сам радио на изградњи кристалног степеништа, гледао сам цвет своје душе, слушао њену песму и гледао њену лепоту.Ушао сам кроз њена доња врата која воде у архиву, па кренуо у десну страну њене полулопте, у прошлост, и с њом сам се додирнуо тридесет и три пута. Додирнуо, испричао, исплакао, испевао, изиграо, миловао, опраштао. У њој сам се видео са свим учитељима и аватарима из разних времена, почев од Прајапатија (“пре ја па ти“), Срб-а и Перуна, до Његоша и Николе Тесле. О стварању говори садашњи аватар, по духовној праслици и знању многосличан Тесли, Др Григорије Петрович Грабавој. Колективна свест је нарасла да прихвати учење о општем складном развоју и спасењу, вечном животу, учењу без патње, о врховној сврси.

* * *
Највећа лаж у историји је да су Срби мали народ и да су
се доселили на садашње просторе у шестом веку. Срби су народса изворним геном, који је на ову планету донео светлост Слова, Слога, Речи, Реченице, Гласа, Језика. Србска блистава повесница (историја) је скривана, прерађивана, забрањена, крадена, велике личности присвајане, омаловажаване или убијане. Над србским народом извршен је србоцид, највећи покољ у свем постању. Но, изворни ген је Божје чудо. У њему је запис кога је свестан и сваки сељак из Шумадије. Свестан је шта треба да уради у сваком трену одсудном, а њих је било – ни броја им се не зна. И у овом времену живимо у
у-судном времену. Непријатељ, домаћи и онај други, потпуно је погубио уларе и дизгине, забалавио, запенио, у мозак свршио. Залудно им, биће славе, јер се Светлост на Истоку буди …

* * * *
Време, дугачка вијугава змија, чудница над чудницама, одмотава своје вечно тело, и открива све заборављено, вади из Акаше, осветљава. Сваког дана се откопавају нови локалитети широм земље Праисконије, широм земље Тијаније, који говоре истину.Земља Праисконија се данас зове Србија, али су њене праве границе много шире. Пола света почива на србским гробљима, Европа посебно. Основу свих европских језика, мање или више, или у целости, чини србски језик. Стога је ружно, подло, а лажно свакако, када нам неки бриселац или нем-ац држи слово, или поуке о култури, језику, религији, уметности, или било чему другом. Земља Тијанија је унутарња потка Праисконије и неуништива је по својој природи. Ускоро ће цео свет знати ову истину, и она ће се предавати на свим универзитетиме истине. Можда ће се предавати и на Универзитету у Београду, уколико се откраве воштане фигуре наших академика, палео истраживача, геолога, историчара,психонеуролингвистичара, и разних зналаца.

* * * * *

Нараста моја родна Тијанија… Проширујем је својом свешћу. Раније је заузимала пространство данашњег Драгачева, чија је престоница Гуча, домаћин највећег светског надтрубљавања.Сада, у првоширенију, покрива васцелу земљу Праисконију.У другој фази биће проширена на негдашње земље Праисконије широм планете Гаје, а у трећој фази Тијанија ће бити безгранична.

Сви тијанијанци тихују два пута дневно испод Храста-учитеља, или Бреста-устрепталка, или на Пољу од каћуна, или у дому Махатме – познатог Витеза Праисконог Реда, или на Гумну Љубе Поповића, или под крушком караманком мог стрица Селомира. У свечаним приликама, на празнике, поводом великих природних промена, одржавају се велики ритуали које води лично Мансаман Остварени. Церемонијал мајстор и први помоћник је поглавица народа цврчака Вјастослав Вирлак. Путеводитељ до круголета, места церемонијала, је велики витез Радмир, чувар Живе Воде, тајинственик-дошљак из времена које је давно прохујало. Ритуалну заставу индиго боје, препуну бројева за здравље, вечни мивот, мир и спокој и друге, сашила је Вила Мала Језера и на њој, унутар србрно-беле с-вере, исцртала белог орла једноглавца, који симболизује усредсређено размишљање, јасновидост, моћ подмлађивања и брзог премештања у времену и простору.

* * * * * *
Народ Тијаније је весник нове свести која пламти као буктиња, и шири се брже од ватре, убрзане ветром Тијанадом, када се запали сува трава покрај пољовите реке Тијане. Због тога сви тихују на местима где извиру силнице, и због тога живо учествују у тајним ритуалима, заједно са великим душама овосвета и оносвета.

Ове године, јубиларне и прекретне, гости на ритуалу, поред народа Минерала, Биљака и Животиња, Патуљака, Вила и Вилана, Светлих Духова, биће и Витези Праисконог Реда. Предводи их славни Мерач Васељене – Аранђел Румених Облака. Остали гости су – Буљубша Златна Нит, Суђај Пегаз Бели, Мала Вила Језера, Благоје Стрелац Ариљац, Сабина Сијено, Санлаила -Велика Играчица, Надзевз Штит Штит, Анак Шива Анак Шива, Оанде Норвиџ Велики, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Љубиша Ловац, Бели Гавран, Драгон Пламеног Језика, Арсеније Четврти, Тринаести Апостол, Маирија Милосна, Кија Ма Мудра, Наташа Првоотијањена и други.

Из света отишлих најавили су долазак витези Јован Златна Ђинђува, Видница Мануел Пламбера и Ананда Писак Вавилонка, са својим овоземаљским водичима. Ово ће бити њихово прво учествовање у Великом Ритуалу – Девет Кругова Око Ватре

* * * * * * *
Ритуал ће бити одржан на дан Звездане игре и нико, осим Мансанмана Оствареног, не зна цео програм, али се зна део поруке која ће бити упућена свету:

ОЗДРАВИ ГЛЕДАЈУЋИ ИСТИНИ У ОЧИ

БУДИ ЛЕП ГЛЕДАЈУЋИ ЛЕПОТУ

СЕБЕ ЗАПАЛИ СРЕЋОМ И ОБРИШИ КАРМУ

НЕМАЈ ГУРУА, РАДИ СА БОГОМ

НЕКА ТВОЈЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ БУДУ: БОГ, ВЕЧНОСТ,
ЖИВОТ, СРЕЋА, РАДОСТ, ВАСКРСЕЊЕ, МЛАДОСТ, ЛЕПОТА, СТВАРАЊЕ, СВЕТЛОСТ.

 

Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода.

Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река. Водановим даном (Водополом) некада се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа а обичаји везани за њу сачували су се до данашњих дан, додуше, измењени.

Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Ускрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу – у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала „због поплава, односно водених демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после каснопролећних провала облака. Зато ови обреди припадају кругу пролећних обичаја, да би се водени духови умилостивили
Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна.
У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана – господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало.

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“
Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану

„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“

 

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

Извор: РОДНА ВЕРА

https://www.facebook.com/RODNA.VERA