Сећаш ли се…рано моја
била си тужна
као позна јесен
кад испраћа птице
и кад лишће у кишним сузама
умире на тротоарима
уз јецаје
тужних ветрова.
.
Те вечери
побегли смо у сенке липара
у којима је дисала тишина
први пут сам те пољубио сећаш ли се…
са неба је пала једна звезда
а били смо пријатељи звезда говорила си…
да не волиш
кад оне беже са неба ћутао сам…
и као гладна пчела
тражио жеђ на твојим уснама
треперила си као бреза
и дрхтала као уплашена срна
на нишану ловца љубави
…били смо само другови
за немире неспремни
без храбрости и бола
рано моја…
.
Још чувам
дивље кестење
твојих очију
И покошене године
прве снопове пољубаца
и птице
које су отварале јутра
и летње лахоре
који су ти разгртали косу
и сећања
на звезду падалицу
која нас је оставила
са угашеним чежњама.
.
Данас…
после много година
са бисерјем у коси
желимо други свет
онај који нисмо имали
у доба цветања
без грехова
са прегршт кајања
…позваћу те опет
да дођеш на водопаде уснулих чекања
који разбијају стене
у мојим песмама.
.
Знаш ли…
да се понекад завучем
у сенке Месеца
и слушам
летњи хор зрикаваца
који за нас певају
на обали оне исте реке
и буде сећања на задоцнелу љубав
рано моја…

Фото: Звезда падалица,Википедија

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки богато плаво подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фб страница: Flawers und Nature

До слободе земље доћи ћемо лако,
уштројено братство сија родољубљем!
Неслога под тепих, за брата је свако
спреман живот дати – то је слогоумље!

Наћи ћемо начин, створићемо путе,
молићемо Бога да све добро прође!
Небом а и земљом кројићемо руте,
што воде слободи слаткој као грожђе!

Млади смо и лепи, учени и мудри,
Неустрашиви а опет умерени!
На све стране, муко, ако треба удри,
У своју победу ми смо уверени!

Истина је гладна, једе са слободом,
Ново доба душман не разуме јасно.
Спржиће их огањ, потонуће с бродом,
За памет по битке њима биће касно!

Мислили на све смо, добри с историјом,
Знамо да изнутра роваре шпијуни,
Не могу нас варат` својом теоријом
Лажљиви и тупи, гордог зла пијуни!

Овог пута бунт је на духовној бази!
Желимо да језик до сунца продише!
Желимо да црква своја чеда пази!
Желимо да крстом гори нам огњиште!

Поносни на претке, гусла као пушка!
Речи као јато метака за багру,
Што Србску доброту дуго време куша,
Решићемо љагу, ко Дробњаци aгу!

До слободе земље доћи ћемо лако,
Уз Божију помоћ! Причешћени светлом!
Искључиво Србски, шта ћеш, мора тако,
Дошло време да сој покаже порекло!

Фото: Слобода; Википедија

Да ли то беше тек шапат кише,
Топлих капи са талогом снова,
Капи од којих мај ми замирише
Устрепталим лишћем с јабланова?
Ил’ си ми дошла с нескромне жеље
На измаку још једне сиве недеље?

Да ли то ветар упетља прсте
Под чијим јагодицама љубав зре,
Од чијих се додира слепо укрсте
Потоње душе с онима пре?
Ил’ си ми дошла с неписане туге
У ноћне часе вечношћу дуге?

Знам да ми не дође са свога хтења,
Најлепши сну што се давно снио,
И да су одвећ пуста моја бдења
Па сам ти очи у сан тајно скрио.
Знам, није ни ветар ни капи кише,
Нема те, а сан си – сан све више.

Фото: Дарко Топалски -Сан о слободи; Википедија

Ја волим твој лет
Јер видим, како високо раширио си крила,
И оком љубави пуним, осматраш свет а
Сваки планине врх, станица ти, већ много пута била!
Видим како сјаји ти лице док родину гледаш!
И видим како сваком храсту и јасену и брези
Љубослов Рода шаљеш!
.
Видим како ветру дајеш да те носи
До сваког гаја и извора у њему скривеног;
Како пером милујеш потоке и реке и мора
Воде што океану душе доноси!
.
И видим како роса огледа се у лику твоме,
Како сунце озарује се, гледајући ти кораке,
И смешим се,
Љубави радосна,
У тишини, док чекам те,
На ливаду сањиву, да слетиш!

Фото: Човек са крилима; Википедија

Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше и
божуре плаве росе,
улицу и башту моју,
траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар и
увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.

Даћу ти срце
да га имаш
у све векове моје,
да пронађеш ритам и
укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто
за твоје вене,
реку нежних ћутања
и све моје тајне,
да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега,
белу брезу босу,
најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Жена са седом косом; Википедија

Шта је то, што
у лет нас поново
диже?!
Да Богу смо и
Небу бескрајном ближе.
Да ли бол оштрином
наш кристал бруси до
сјаја?!
Колико патње нас још
дели од Тишине бескраја?!
Колико суза још да
река од бола саздана
потече?!
Колико дуго мора рана
да крвари и пече,
док не зацели њено
ткиво?!
Да ли су сви
Одговори у нама?!
Сећање је увек живо!

Фото: Фототека Србског Журнала

Пиши перо, ноћас пиши
и за моју, земљу диши,
оштре речи нек се поје,
домовина моја то је!
.
Руши туђа ти начела,
срамне песме, стања, дела,
врати, оно старо – славно,
пиши перо, непрестано.
.
Свом силином, врх наоштри,
Светог Саве, слави мошти,
цркву брани и колевку,
Христа Бога, Свету Петку.
.
Раји нашој, да се прену,
Јунацима, да нам крену,
да се штити, чува, брани,
праг од куће – освештани.
.
Стихе, риме, строфе, слова,
да остану за векова,
као ратник, у сред боја,
удри, тучи све до бола.
.
Нек заигра, душа српска,
целом свету, туђем мрска,
та карика, непокорна,
пиши руко, ратоборна.
.
Прсти, нек ти скроз утрну,
спречи лажи, судбу црну,
нек у зглобу, крв протече,
дан, ноћ, јутро, подне, вече.
.
Да никада, не застане,
мегдан који води лане,
књиге нека буде људе,
па шта буде, нека буде.
.
Што суђено, нек се згоди,
пером стреми ка слободи,
за Србију, Понос, Име,
буди песник отаџбине.
.
Славу крсну, Kрстом спаси,
небу клечи, чисто да си,
поштовање, даруј части,
пред моћнима, немој пасти.
.
Добошару, свитак предај,
прeм нечасном, вaздa jeдaк,
Јунацима, свако слово,
пиши перо, Србиново.

Фото: Перо за писање; Википедија
.

Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове
Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

(Исјечак из једне преписке Априла 2020.)
.
Бог никога не кажњава. Да Бог кажњава онда би слобода избора била превара. Казна је реакција на почињено недјело или ако хоћеш, за почињени гријех.
А шта је недјело?

Недјело је чин у којему наша намјера, били ми тога свјесни или несвјесни, нарушава мир, хармонијиу, здравље и егзистенцију других (цјелине) и консеквентно себе. Недјело је последица гријеха (грешке при избору). Бог дозвољава и недјело, то је очито, да не дозвољава никада се не би ни десило. Међутим, свака акција има своју реакцију. Данас рецимо, можеш пустити вирус (Корону) у свијет, и то је сасвим дозвољено, дешава се, али као последицу тога изазват’ ћеш страдање многих људи и стога немир и дисхармонију цјелине. *Нећу сад говорити о томе да ли је ‘Корона стварна’ (истинита) или само дезинфромација (лаж) којом производиш страх у људима.

Дакле, твоја намјера већ није у складу са душом, није савјесна, у себи нема Љубав, хармонијју и мир. Без обзира на то ти имаш право да начиниш и такав избор. Твој избор ће дјеловати на мноштво и створити реакцију. Рецимо да си реакцију калкулисао и по теби људи ће реаговати страхом који ћеш ти искористити за своју следећуу намјеру; сатјерат’ ћеш их у торове. Одатле ћеш с лакоћом моћи управљати њиховим одлукама, акцијама, јер страх који си произвео у њима чини их да ти вјерују, ма шта им од тада сервирао путем медија, вијести и слично. Мислит’ ћеш, успио сам, покорио сам их… и све ће изгледати као да си недодирљив, све док… све док се први човјек не пробуди и схвати да је све то илузија изазавана страхом, застрашивањем. Тај човјек ће пробудити другог, та два још два и буђење ће да постане она нежељена ланчана реакција коју си превидио или пак и ниси али на исход више немаш утицаја. То је почетак твоје казне. Казну си сам себи пресудио јер ниси знао принцип по којему универзум функциониоше.
Који је то принцип?
То је принцип који се зове ДАВАЊЕ ЈЕ ДОБИЈАЊЕ.
Оно што дајеш, добијаш. Што сијеш то жањеш; постајеш жртва свог избора.
Од тада страх отворено влада над тобом.
……………………………….
Чекај, а сви они људи којима си омогућио да живе у страху и страдању, шта је с њима?
Сваки човјек који је постао жртва твог избора такође има свој избор. Тај избор га је и довео дотле да постане жртва. Не, ниси га ти начинио жртвом, НЕ, ти немаш ту моћ ни-над-ким. Свако има слободу избора, те свако бира по свом нивоу свјесности. Онај који нема активирану Савјест нема ни спој са душом, те тако одсјечен од душе и без Савјести ствара перцепцију свијета и себе у свијету у којој влада нужност. Нужност је стварност у којој влада ‘stihija’. Стихија? Тако се чини ономе који живи под законима нужности. Такав човјек би рекао: „Нисам ја изабрао да нека будала баци вирус у свијет, нисам ја крив за његов избор. Ја сам овдје жртва!“

Видиш, жртва не постоји без тиранина (сложит’ ћемо се у томе?). Не постоји. Немогуће. То онда значи и да тиранин не постоји без жртве. Не постоји. Не може тиранин бити онај који нема жртву, па макар жртва био и он сам себи (дакле, слажемо се и у томе). Али принцип давања и добијања каже другачије: Оно што дајеш то и добијаш. ДАВАЊЕ ЈЕ ДОБИЈАЊЕ. Ово је основни универзални принцип.

Ако си ти жртва, то је твоје добијање, зар не. Не можеш бити жртва док ниси угрожен од тиранина. Дакле, тиранин ти омогућава да оствариш искуство онога што тражиш. А шта је то што тражиш? То је оно што дајеш. Рећи ћеш, ко је луд тражити тиранина да би био жртва? Тражење није свјестан чин, ту је проблем. Тражење није свјестан избор, јер нико свјесно не би тражио да буде жртва, чак нити мазохисти. Не можеш се назвати свјесним а тражити да се над тобом, над твојим тијелом чини мучење.
Како си онда доспио у ту улогу жртве? Како си то изабрао?

Несвјесно. Несвјесно се поткрао страх који је без твог освијешћеног знања филтрирао сваку твоју мисао. Рецимо, могуће је да си често, или сво вријеме и не примјећујући то, осјећао да је свијет мјесто лудака, да у свијету влада неправда, (да се мора појавити зло како би оправдало Армагедон) и сл… ех, то је филтер који захтијева какву ћеш стварност манифестовати. То је филтер кроз који несвјесно бираш. Филтер већ недводсмислено одлучује какву ћеш стварност добити. Филтер препознаје шта дајеш. Дајеш вибрацију суда о свијету, суд ти се враћа као казна. Добијаш казну. Како си кажњен? Бог те кажњава? НЕ. У твојој стварности се појављује тиранин који својм акцијом угрожава твој мир, хармонију и твоје схватање Божије Љубави, оправдавајући својом појавом твоје схватање свијета. Давање је добијање. Твоје тражење/давање је породило добијање. Таквим односом према свијету породио си тиранина, јер без њега твоје схватање и твој суд не би били исправни за тебе. Кад то поставиш на колективни ниво и кад схватиш да већина људи на земљи има слично или идентично мишљење (убјеђење) о свијету, схватит’ ћеш такође да ће таква маса мишљења (убјеђења) произвести и колективну стварност, стварност у којој ће та маса бити жртва мањине (тиранина) коју из себе порађа.
Има ли излаза из овог зачараног круга давања и добијања?
НЕМА. Давање је увијек добијање.
То значи да смо осуђени на страдање и пропаст?

Наравно да нисмо. Међутим, све док наш избор чинимо несвјесно, док се некоме или нечему дајемо без Савјести (без знања о својим филтерима кроз које бирамо), бит’ ћемо жртве свог несвјесног избора. Истински тиранин стога јесте наша неосвијешћена воља.
Све док наша воља дјелује неосвијешћена бит’ ћемо тирани над сопственом креацијом. Казна увијек слиједи; давање је добијање.
То ипак значи да постоји и излаз из тираније и жртвовања, из насиља, страдања и пропасти, а то је кроз освјешћење филтера кроз који бирамо и консеквентно кроз освјешење наше воље = којом чинимо избор.

Давање је добијање. То је основни универзални принцип и константно је присутан у свему. Сви остали универзални принципи су подређени овом принципу и њим су проткани. Љубав је безусловно давање себе. Из ње произилази хармонија и мир. То подразумијева знање о себи и ономе којему или чему се дајеш као и потпуно безрезервно повјерење у Бога (себе који јеси). Жртва се даје тиранину, тиранин се даје жртви, једно без другог не могу. Да, једно без другог не могу али ми (ЈА) можемо без једног и без другог. То можемо једино када се свјесношћу уздигнемо изнад поларизације нашег разума, склањајући филтер-поларизатор кроз који бирамо. Најлакше је уздићи се освјешћујући Љубав у себи. Љубав анулира супротности. Љубав нас враћа у Једноту Бога.
Зашто онда не освијестимо Љубав у себи?
Зашто онда не одлучимо да свјесно дајемо себе свијету (другима) у ЉУБАВИ; ХАРМОНИЈИ И МИРУ?

Зато што наш ниво свјесности аутоматски одлучује о томе.
Стога, не можемо осуђивати било кога зато што је немоћан да то учини, јер ниво његове свјесности му тако налаже, а ниво свјесности се достиже кроз искуства која нам служе да схватимо апсолутне истине о принципима који омогућавају то искуство.
Једино када себе истински дајемо у Љубави, хармонији и миру, Љубав, хармонија и мир нам се враћају, добијамо стварност у којој доживљавамо РАДОСТ ЖИВЉЕЊА. Давати себе можемо једино у повјерењу, а повјерење се остварује знањем о ономе коме или чему се дајемо.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature