– Наташи Мишић

Вечерас морам да ти видим лице,
кад седиш поред мене,
и држиш ме за руку, док ја пијем
омиљено пиће.
Пусти све те нежне речи,
кроз шапат реци ми љубав,
па ме њима вези.

Песнице, хоћу да наздравим,
кад наспеш
чаше двије.
Да те питам,
је су ли штале у
песму,
наше усне двије,
да ли ће мо
дочекати зоре
уз пољубац
да нас љубав грије.

Зови музику танга
и тихо, елегантно на прстима крени.
Шармантно се ти насмеши,
загрли ме и самном ти заплеши.

И ако случај се деси
да ми усну усном
дирнеш, немој стати,
рада сам знати
којом снагом

страсти ти ме пратиш.
Да ли ти тај додир очи затвара.

Могу ли ти,
Божански
потоци вина
дати толико моћи,
да могу са тобом
уз песму и игру
пити целе ноћи.

Пружи ми то
Божанско пиће.
Хоћу да видим
како ноћ поред тебе капље
и зора свиће.

Затвори ми очи,
да те боље видим.
Гледаћу, да ли ће
твоја усна знати,
у тој драми,
по врату моме,
уздахе да ми мами,
па да ти шапнем
и ако сване, немој стати.

Вечерас да ћу ти
моје очи, уста моја,
руке моје.
Зови ме љубав.
Покажи ми нежност,
кад ми ставиш прсте,

на груди моје чврсте.

Би ћу ти препуштена,
бићу ти љубка,
узми ме на руке
до задњега јутра.

Ево ти моја душа питка
и рука моја витка,
грлим те, љубим те,
нека нежност пламса
уз чаробну музику Брамса.
Заплешимо.

Мирисом твоје душе,
доведи ме
до самога транша,
буди вечерас мој сан,
моја ренесанса.

Моја радости и љубави велика.

Фото: Танго; Википедија