Рекла ми је вила једна
давно усред старог света
како дићи пало цвеће
како нежно љубити дрвеће…

.

Срце пушта светло живо.

Прсти твоји нек милују
кору брезе нежно тихо
као груди своје драге
као косу њену дивну…

.

Душа пева топло, мило.

.

Лако ти сад усне спреми,
и целивај латице и лист.
Ко да дете своје љубиш нежно,
пољупцем што је Божје чист.

.

Сањај…на јави.

Буди Богом јер то и јеси
пре нег време поста и свашта се деси,
ти беше род и Божији плам,
Богиња и Бог сам…

Душо,

буди јасна

буди проста

буди она која јеси

пригрли се

подржи се

не величај

не умањуј

буди чиста

буди своја

буди слика

избори се

и не бој се

не показуј

не доказуј

Душо, проБУДИ се!

Све што певаш,

то лети.

Песму кад отпеваш,

то одлети,

а одлети

значи

песма крене даље.

Ленка Симовић је ученица првог разреда

Основне школе „Дринка Павловић“

у Београду.

Љубав је твој цео живот,

Љубав је кад неког волиш.

Љубав пролази кроз другаре.

Љубав је кад си заљубљен.

Љубав је цела твоја земља.

Љубав значи све у теби и твоје с(а)нове.

Твоје село је љубав, (и) твој град. 

Само треба(ш) да верујеш да то можеш,

а онда успеш.

Треба да волиш Љубав.

Кад верујеш да Љубав постоји

онда можеш све да урадиш.

Кад си добар према другима,

и враћа ти се.

Љубав је на целом твом свету.

Где се окренеш, ту је Љубав.

Ленка Симовић је ученица првог разреда

Основне школе „Дринка Павловић“

у Београду.

Високо узрасле божанске и посвећене душе које ће по одласку са овога света и напуштању Мидгард-земље да пређу на Вишњу Звездану Раван, најчешће се оваплоћују (инкарнирају) у Беломе Србству.

А то значи, да онај ко је, у овом животном и земаљском току, рођен у Беломе Србству – било да је Бели Србин или Бела Србикња – има све услове – а његов је лични избор! – да се никада више не појави на Мидгарду, у Материјалној Васељени, већ да се вознесе у Вишње Звездане Равни, да пређе у Васељену Духа и Свести, и, надасве, да се сврста међу Бела Божанства.

Ево вам одговора из Акаше, зашто свеколике мрачне силе, сенке и утваре, зашто свеколика тамна и паразитска небића, било Истока или Запада, већ столећима и тисућлећима воде ратове против Белога Србства.

Србија је добра земља,

али и друге земље су добре.

Србија је нешто што ти је у срцу,

а оно што је у срцу, то је важно.

Бог нам је створио Србију.

Та земља је важна, ми је волимо.

Она је наша, она нас чува.

Ми смо срећни зато што она постоји

и зато што је та земља у миру, нема ратовања.

Ту су добри људи који су увек срећни,

и воле се.

Сви људи су рођени у Србији,

и одрастају у Србији.

Бог је срећан што су људи из Србије срећни,

а не тужни.

Кад изађеш из маминог стомака

ушао си у Србију,

и добро дошао си.

Одмах заволиш Србију.

Србија ти изгледа лепо

и она јесте лепа,

а и друге земље су лепе.

Ја волим Србију,

рођена сам, одрасла и живим у њој;

лепо ми је у њој

и срећна сам што живим у Србији.

И моја породица живи у Србији.

Било да живиш у Београду,

Ваљеву, Гају или Панчеву,

било да си на селу или у граду,

то је све исто – живиш у Србији!

Ја и моја породица живимо у Београду,

и срећни смо

зато што смо у Србији.

Ленка Симовић је ученица првог разреда

Основне школе „Дринка Павловић“

у Београду.

Духовно узрастање подразумева храброст и неустрашивост.

И, ако хоћете да будем отворен и јасан до краја, рећи ћу: духовност је највиши ступањ храбрости и неустрашивости.

За кукавице и страшљивце нема никаквог напретка, никаквог духовног узрастања.

Само неустрашив, храбар, самосвојан и самобитан Човек може духовно да се развија, духовно да напредује и узраста до звезда.

Они који умишљају да је духовност кукавичлук, повлачење пред непријатељем и пристајање на задат живот; они који умишљају да је духовност одустајање од свих битака, бојева и рата; они који умишљајају да је духовност мирење са свим и свачим, па и са самим злом, такви благе везе немају ни о чему, и недолично је, а и срамно, да такви уопште и  говоре о било каквој духовности.

Пут духовности – то је пут светог ратника!

Ко су свети ратници?

То су Бели Срби и Беле Србкиње!

И заиста,

изван Белог Србства

нема никаквих других

светих ратника!

Рекли су ми да нисам сама  

да увек птице и дивљач ме прате

да Перун неправди небо пролама

да шаље по мене небеске свате,

уз песму вила, кући ме врате!

Јесте ли спремни за врло моћан скок свести, најмање седам копаља изнад садашњег нивоа?

Јесте ли спремни да се суочите са својом истинитом повесницом, старом милионе година – на планети родини, долазак са вајтманама на Мидгард, боравак на континенту Дарија, избег у подручје Сибира, потом боравак у најширем простору Азије, Европе, Африке, Америке, боравак око Црног језера (мора) и у данашњој Србији?

Јесте ли спремни за радост васкрсења и вечног стварања и живота, деловање на све процесе са својом свешћу, телепатском споразумевању и јасновиђењу, дематеријализацији и материјализацији, телепортацији, животу без патње, животу у светлости, радости, миру и спокоју? Највеће знање, знање о Једином Богу, различито од религијских мудрованија и застрашивања, је ту.

А ви, где сте, где сте ви?!

Јесте ли спремни да патњу мењате за радост, за слободу, за лепоту?

И јесте ли спремни да мењате знања која су нас вековима вртела у круг, за јасновида истинита знања?

Из духовне ризнице ВедСрба

На Белом Пупку Стриборије, на Земљи Девет Месечевих језера, окружених Вилинском и Звезданом гором, обитавало је племе Рујевита, племе Рујних ВедСрба, који су живели усаображено са Великом Мајком Природом, са Боговима и Славним Прецима својим.

Био је то народ посвећен у многе тајне Неба и Земље, народ у којега је цветала лепота божанског ведсрбског језика, лепота вајања камена и дрвета, лепота вилинке и поезије, лепота чатања звезданих књига, лепота витештва и ратничког духа.

И догоди се, онако како се у бајкама и песмама догађа, да се роди велика љубав између песника и ратника Рујана и златоткаље и ратнице Рујане.

Њиховој несвагдањој лепоти и великој љубави сви се саплеменици дивљаху, од најмлађих до настаријих. Седобради жреци и мудраци често би позивали Рујана и Рујану у Свете гајеве, под Дрво Живота, да им предају древна знања и умећа, будући да су њих двоје већ прећутно били одабрани од целога Племена да, када још мало ојачају, преузму водство Народа Рујних Срба.

Напросто, Рујан и Рујана су били миљеници, не само својих родитеља, браће и сестара, већ свих иних у Племену ВедСрба Рујана.

Често би њих двоје, с вечери у сутон, појахали своје крилате беле коње, јездећи обалом најдужег и најширег Месечевог језера, подно Вилинске горе. То је заиста била дивотна слика коју би умео само посвећени живописац да нариса!

Подно румених вечерњих облака, према Сунцу на заласку, језде на белим коњима, на белим пегазима, Рујан и Рујана!

Понад њих се орила умилна песма вила и вилана, и два орла бела, великих крила, над њима пловише.

И Лада и Весна, и Љељо и Велес бејаху њихови заштитници.

И догоди се тако, а тако се вазда догађа у кажама и причама, у песмама и бајкама, да једне вечери, кад су Рујан и Рујана далеко од Земље својега Племена одјездили, упадну у заседу једног дивљег Норманског племена, које је одувек било непријатељски расположено према Племену ВедСрба Рујана.

Рујана ухвате и свежу у узе, а Рујана им некако вешто и хитро измакне, али је, ипак, у потаји, криомице, пратила дивље мајмунско племе, да би видела куда воде Рујана, те да би му љубављу својом помогла да се избави ропства, будући да су Дивљи Нормани били познати по томе што хватају младиће и девојке из околних племена, и онда их у бело робље продају.

Већ је био изгрејао пун Месец, румен и жут, када су пришли Земљи Нормана, и Рујана је видела јасно спрам месечине, како Рујана одводе у високу камену кулу, која се дизала на окомитој и стрмоглавој великој стени, уз коју нико не би могао без крила да се успење.

Сва тужна и уплакана, Рујана се у позно доба ноћи врати у своје Племе.

Одмах је пробудила седобраде жреце и мудраце, и у даху им испричала шта се догодило.

До у праскозорје старци су већали о томе како да избаве и спасу Рујана, али као да им је све време измицало право решење.

Тада им изненада приступи Стари Срб, звездочатац и пчелар, и рече да зна како ће да избаве Рујана.

Отрча у свој пчелињак, отуд донесе завежљај у којему бејаху бочица меда, свилен конац, потом још једно клупко нешто дебљих нити, дугачко уже и зеленкасто златкаста буба са рогом као у носорога која се зове јеленак.

Кад приђеш стени, говорио је Рујани седобради Срб, онда ћеш отворити ову бочицу меда, медом ћеш намазати рошчић јеленку, а за јелнка ћеш везати овај свилен конац и усмерити га навише према кули, управо ка прозору високе куле, потом ћеш за свилен конац везати ове дебље нити, а за те нити, на крају, везаћеш уже.

Јеленак веома воли мед, и мирис меда на рогу вући ће га напред, просто ће га омамљивати, и он ће ићи увек и вазда у правцу мириса меда, скретати неће ни лево ни десно, и тако ће стићи до Рујановог прозора, а онда ће Рујан већ знати шта му је чинити!

У сам освит зоре Рујана је са ланеном торбом похајала својега белог пегаза, и они који су је испраћали и посматрали како нестаје у плаветно руменакастој измаглици језера, имали су осећај да језди брже и од самога белог ветра.

Хитро се обрела подно високе стене, звиждуком је позвала Рујана, и кратко му поручила да чека јеленка који ће га избавити и спасити.

Кад је свилен конац везала за ножице јеленка, а потом медом намазала рошчић, и када га је усмерила ка прозору куле, јеленак је као стрела, као да следи сунчеву осу, убрзано кренуо уз стену ка врху куле.

Већ после једног часа, Рујан се муњевито низвео низ уже до подножја стене, где га чекаше Рујана скривена у грму, и за тили час њих двоје, а да стражари још ни приметили нису, појахаше белога пегаза, и несташе у бујним шумама Стриборије.

Предање каже, да су Рујан и Рујана, те исте године, у румену и жуту јесен, са својим одабраним ведсрбским ратницима, до ногу потукли Нормане и заувек их протерали иза Леденог мора.

(На светим водама Истера, године 7520, а месеца и дана не знам којег!)