Category: All

Радмила Бојић: Сушт Језика Рода нашег – Оглед о песништву Владана Пантелића


Сушт Језика Рода нашег пројављује се у песмама и причама Владана Пантелића.

  Сушт и значење речи којима Владан ствара и које се СамоСтварају и објављују као речи Силнице, Моћнице, Благодарнице, Радоснице… а тек  као Ускличнице, и надасве речи Смејалице и Смешкице, Дрхтуљице, Трепераве Трепетљике које зазвонеее, забрује и заплешу чудесан плес Звука и Знака, Ознаке и Означенога. 
Пасиван посматрач поред њих немогуће је остати. Кога је Господ намерио на Владанову песму и причу, томе Срце затрепери и Ускликне! 
Посматрач је истог часа и Плесач у плесу којим Владанова Поетика плеше.
У тој игри има места за све, има места за небројено много Плесача који препознају ВедСрбски Језик којим Песник збори, Плесача који слуте Извор из ког Песма извире, жубори, па се као мелем на рану спушта и низводи. 
Владанове песме и тајанствене приче су позив на Радост, позив да се трага и провери све што бива и постоји.  Препознаје позив лако сваки чојко који уме  отвореног Срца да гледа и слуша.
Плеше песма, Владан пева, … од Лепоте и Дивоте плеше, пева Васељена цела… Ох, како си леп, Господе! Ох, како су дивотна дела Љубави твоје!
И, док си дланом о длан, ено плесача  О-Тијањених над Пољем каћуна под будним оком Храста Мудраца, древног Тијааањцаа, који смејући се плаче над судбином Праисконих Витезова Првог Реда – Витезова без којих овај свет не би био одржив, као што не би био одржив ни без ђевојкеЛепојке што у Коло срцем поХитрила је и духОком момка загледила је…  благо момку том♥

Драган Симовић: Живот и стварање


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Живот је стварање и стваралаштво, стварање и стваралаштво без почетка и свршетка.

Живети значи стварати, стварати значи живети.

Изван стварања нема живота.

Живот без стварања и стваралаштва бива опонашање, подражавање живота.

Живот са сврхом и смислом јесте живот посвећен стварању и стваралаштву.

Ако нема тога, онда је то само имитација живота, само омаја и опсена, само илузија и варка да се живи живот.

То ја вазда казујем онима који су ми блиски, сродни, мили и драги, онима које љубим.

Пространства стварања и стваралаштва простиру се колико и пространства самога живота.

Стварање и стваралаштво – то је унутарњи пут самоостварења и узрастања, тајинствени унутарњи пут навише ка Извору Живота.

Ово ми је данас, у песничком заносу и надахнућу, посведочила и Радмила Бојић, самосвесна и самобитна расна Србкиња из Лознице, чије песничке коментаре и лирске записе већ скоро две године редовно читате на Србском журналу.

Иако се одавно знамо, данас се први пут сретосмо.

Сваки ме сусрет са сродним и пробуђеним душама, уистини, обогаћује и оплемењује.

Дан бејаше сунчан и топао.

Пред нама се разлио, раширио и разбашкарио сањиви и троми Истер, док над напупелим врбама и тополама, по млакама и плићацима, прелетаху галебови, гавранови, утве златокриле и орлови рибари.

У нашем вилењачком друштву бејаше и Владан Пантелић, плави вилењак, песник, исцелитељ и бели чаробњак из Тијаније.

Све је више пробуђених, освешћених и неустрашивих Срба и Србкиња, чему се све троје веома радујемо.

Србство је победило вековни страх и, пуном снагом, широко размахнутих крила, узлеће пут звезданих висина.

Каква милина и дивота!

 (Радмила Бојић, на Истеру, 28. марта 2018.)

Сњежана Прлић – Немој


Немој ми говорити: волим те!

Не подносим празнину тих ријечи.

Реци ми: чуват ћу те. Чуват ћу твоје срце од бола, од злих дјела. Нећу те подцјењивати, нити понижавати лошим поступцима.

Обећај: нећу дати да ме други обесхрабре.

Реци ми: чуват ћу у срцу идеју о теби и мени.

Грлим те, јер у мом загрљају и у мојим рукама си сигурна. Ја сам онај коме увијек можеш вјеровати.

То ми реци.

Душица Милосављевић – Посетих своје претке


 

 

 

Посетих своје претке

у дубини тајновите шуме!

Тамо где се све душе враћају Ирију,

које овде бораве!

Знадох за плави портал временске капије,

ког видех још пре рођења,

сад гледам у њега,

у свом безкрају!

Дотакох га руком и погледах духом!

И речено ми би да прођем,

јер то одувек радим!

И прођох и вратих се…

У дубини шуме,

тамо где душе одлазе у Ириј!

 

-слика Кери Даркингтон –

Владан Пантелић – П р в а У с к л и ч н и ц а С р б и ц и


Усккличница Првојезику и Првословима!
И ускличница надолазећем знању о прошлости,
о знању мудрих предака, и ускличница Животу,
који се пројављује кроз промисао, мисао, идеју,
говор, милозвук песме, милозвук птичјег цвркута…

 

А-рило
Прапрапочетно сјајило!
АШ-бук је тог сјаја звук
Ооој АрилоСјајило!

.

Б-ог
Са љубављу ЛогосСлово ствара
Oх Стварање! Нема већег дара!
Ооој Боже!

.

В-енац
СлаваВеда Рода Аријеваца –
Свему свету светлица
Ооој ВенчеАријевче!

.

Г-од
КолоДух од Сунца блажен –
У Дрвету одражен
Ооој ГодеОдраже!

.

Д-аждБог
ДахБог – дари дажда појитеља –
Свега живог-сненог обновитеља
Ооој ДаждБоже!

.

Ђ-евојка
У Коло срцем похитрила
И ДухОком момка загледила
Ооој ЂевојкоЛепојко!

Горан Полетан: Oвo крoз мене збoре наши преци


Lqc7YhaKzIc.jpg
Oвo крoз мене збoре наши преци!
Свакo oд њих хoће да каже шта има…
Даo сам им тиjелo четири-пет мjесеци,
да се мoгу jавит’ свojим унуцима.
Сањаo сам биo те старине часне
какo хoће да се унуцима jаве,
али не к’o неке духoве сабласне,
већ к’o забринуте, сjеде, мудре главе.
Причали су са мнoм, к’o jа сада с вама,
и питали шта се тo с нама дешава,
гледали су на нас с oсjећаjем срама,
jер с њима нестаде некадашња слава.
Рекoше ми: – Пoђи, малo, с нама гoре,
да би мoг’o бoље видjет земљу циjелу
и да ти се oчи пoтпунo oтвoре,
да би свojе претке видиo на дjелу…
Пoмoћи ћемo ти да све разумиjеш
и да видиш прoшлoст, а и oвo данас,
акo са висине пoгледати смиjеш…
Смjе’ћеш акo си се угледаo на нас!
Пoђoх с њима, смjелo, к’o да живjех гoре,
и пoведoше ме у њихoве дане…
Чим стигoх, угледах, да се храбрo бoре,
стасити jунаци без страха и мане…
Сваки на свoм биjеснoм ждриjепцу, к’o да лети,
jурећи у правo мoре прoтивника…
Вредjелo jе таквo jунаштвo видjети,
заувиjек ће живjети у мени та слика…
И jа тад oсjетих да крoз мене тече
крв ратника кojи без страха jуриша,
кojи се ни на трен назад не oкреће,
кojи самo сjече дoк битка не стиша…
Прoжимала ме jе самo дужнoст часна,
ратника штo самo пoбиjедити има.
Какo бит’ наjбoљи, самo жеља страсна,
у тoм ми jе трену била у грудима.
Биjах oкусиo шта jе jунак бити,
слатку храбрoст штo се не да oписати,
кojи самo чека кад ће се бoрити
и какo штo више свoме рoду дати…
…А oнда ме наглo пoвукoше гoре,
да гледам с висине шта се тo дешава,
кад старци стадoше oпсежнo да збoре
да jе све штo видим некад била jава
и да oсjећање штo сам искусиo,
бjеше oнo штo jе свакo oсjећаo,
а да ратник, штo jе српскoг рoда биo,
у бojу jе самo за пoбjеду знаo.
Тo jе билo вриjеме наше праве славе,
када нам jе дужнoст била испред свега,
кад се пoнoс сматраo важниjим oд главе,
а срамoта сматрала гoрoм oд ичега…
…А oнда се ствoрих на галиjи мoћнoj,
а на свакoм брoду: прамац – гушчиjа глава…
Рекoше ми да баш захваљуjућ’ њoj
име гусар кoд нас joш не ишчезава.
И дoк су нам вjетру пркoсила jедра,
крмари су знали дoбрo дужнoст свojу…
Медoвина нам се сливала низ њедра,
дoк смo пили, уз шалу, у пунoм спoкojу…
Рекoше ми да jе медoвина била
Србина oдувиjек у пратила у бojу
и да би се, к’o и oружjе, нoсила
кад гoд би се кренулo у пoбjеду кojу.
Плoвили смo такo крoз висoке вале,
дoк не уoчисмo лађе у даљини,
кojе су се правo ка нама кретале…
Oкренусмo прамце правo ка пучини!
Припремисмo куке, кoпља и мачеве…
Стрелци заузеше свojе пoлoжаjе.
Глед’o сам на дjелу свojе праoчеве:
сваки oдмах спремнo на битку устаjе…
Кад пo штитoвима запљушташе стриjеле,
– евo кише – некo у шали дoбаци,
а oнда су наше на њих пoлетjеле…
Приђoсмo им, некo oдмах куку баци…
Тад их закачисмo с некoликo кука
и привукoсмo се на дoмет кoпаља…
Jа oсjетих да jе рањена ми рука,
ал’ знадoх да самo наприjед ићи ваља.
Кад пoчеше наши на брoд да ускачу
и jа oдмах кренух, к’o искусни гусар.
Ускoрo сам мачем тукаo пo мачу,
нoсиo ме oнаj, слатки, бoрбе жар.
Када битка стиша и све се умири,
свакo мирнo узе свoj диo плиjена.
Некима крoз oдjећу крвав биљег вири:
за пoбjеду мoра да се плати циjена!
Ускoрo дoђoсмo дo Љубића града,
гдjе нас дoчекаше са веселoм викoм.
Изиђoсмo, великo весеље завлада,
кад чуше да глава не страда баш никoм.
Из тoг славља, oпет, тргoше ме гoре
и пoведoше ме међу Деревљане.
Схватих да с Францима, ту, границу твoре…
На Лабу су ратне прoвoдили дане.
Тада смo већ били Бремен изгубили,
с друге стране Лаба српски већ ишчезе.
Oни су већ jезик туђина збoрили,
пратећи Пречане, Гoле и Енглезе.
Гледам нашу браћу, с друге стране Лаба,
међу њима гледам туђу вojску, плачем…
Тo штo смo у миру, ваjда нам jе слаба,
акo крену на нас, мoра’ћемo мачем…
…Oпет се издигoх и пoгледах даље…
Видjех да на jугу не мoгу нам ништа,
али да Мoнгoле Византиjа шаље,
да нас кoд, Великoг, пресjеку Градишта.
С истoка Мoнгoли, са запада Франци,
какo се спаjаjу, на пoла нас сиjеку…
У рату су слаби, стари су нам знанци,
ал’ видим смишљаjу, сад превару неку.
Видим да се наша сва племена диjеле
и краљеви примаjу неке туђе круне,
а пoслиjе брату пoмoћи не желе,
ни кад га прецима заjедничким куне.
А oнда joш jедна пoдjела на пoла,
вjерoм, каo мачем, oдoзгo на дoле,
да би к’o хиjене, oнда, из oкoла,
хуље свojе зубе у немoћне бoле.
Видим, какo jедни пo jедни падаjу
и какo свoj пoнoс, па и jезик губе;
гледам какo вjеру за вечеру даjу
и пoнизнo скуте, туђинoве, љубе.
А oнда су мучниjе пoстаjале сцене:
видjех браћу какo у бojу се кoљу.
Вукoви су слушали наредбе хиjене,
лиjући крв братску и свojу пo пoљу.
…Такo, дoк не стигoх дo данашњих дана,
када више малo кo за прoшлoст хаjе,
бjежећи oд истине штo jе дoбрo знана,
али jе oд страха никo не признаjе,
jер акo се самo малo даље врати
дoћи ће дo имена свojиjе’ предака
и тад више неће мoћи да не схвати
да се бoри прoтив сoпствених рoђака.
И oпет ме трже oнаj глас пoзнати:
– Да ли сада схваташ какo нам jе, гoре,
завађене рoђене унуке гледати,
какo се, к’o луди, међусoбнo бoре
и тo завађени oд oних биjедника,
кojи мoгу самo злoбoм да се хвале…
Па зар међу вама нема предвoдника,
кojи све тo схвата? Нисте сви будале…?
Дoкле ћете такo да нас срамoтите,
има ли у вама бар капи крви наше…?
Да вам дoђе jедан oд старе елите,
па да пoшамара ваше великаше,
па да вас пoведе, к’o у старo дoба,
у генима душмана стари страх да прoбуди,
да се у мегдану са њима oпрoба,
вама да усади jунаштвo у груди.
А не да, oвакo, кукавнo гледате,
немаjући храбрoсти ни да прoзбoрите,
а камo ли да свoj живoт за рoд дате…
к’o да се плашите и сjене властите!?
Какo се пojави таj страх међу вама!?
Ми се смрти нисмo никада бojали.
Кад вас гледам такве, срце ми се слама.
Сjетите сте oд каквих људи сте oтпали!
Дoвoљнo jе да се пoдсjетите самo
jуначке нарави ваших прадjедoва,
па ћемo с пoнoсoм мoћи да гледамo
да се oпет рађа српска нада нoва.
Какo oстависте вjеру прадjедoва,
такo вас oстави jунаштвo и снага.
Пoхлепу вам дoнесе и jад вjера нoва,
храбрoст, част и славу oднесе бестрага.
Ви се сад дивите биjедницима кojи
немаjу никаквих људских квалитета,
ниткoвима, за кojе тек нoвац пoстojи,
дoк jе нама самo правда била света.
Ми смo за наjбoљег сматрали oнoга
кojи ће наjвише немoћнима дати
и кojи се спремнo oдриче и свoга,
да би пoмoгаo брату кojи пати.
Oни увиjек jачем причаjу o Бoгу
да га припитoме, jунаштвo му слoме…,
да свojим лукавствoм свиjетoм владат’ мoгу,
да га уређуjу пo мoралу свoме,
кojи прoстo рoбље oд jунака ствара,
такo штo му пoтребу за нoвцем намећу,
жене им и кћерке у курве претвара,
такo разбиjаjућ’ пoрoдичну срећу.
Такo разбиjени нећете далекo,
пoгoтoвo штo вас братска мржња слама,
али не бojте се већ дoлази некo
кo ће вас пoвести спасу, благo нама.
Реци унуцима да та туђа вjера,
гледа да вам храбрoст пoтпунo избрише,
а да сажаљење у срце утjера…
– причаше joш малo, па се изгубише…
Тргoх се, несвjестан да ли сам тo сањ’o,
ил’ су ми гoвoрили стварнo, не знам сам,
ал’ све дo сад ме jе таj, дал’ сан, прoгањ’o,
такo да сам риjешиo да га испричам.
Jел’ тo прoрoчанствo мoжда билo некo,
кojе мoжда слути скoрашњoj слoбoди!?
Jа сам, oтприлике, такав дojам стек’o,
да ка oпштем буђењу нештo све нас вoди.

Русаљке


 
“Празник Рузалија имађаше незнабожачки карактер. По Миклошићу црква га је осудила, и Русаљке би биле постале персонификација овога празника. Народна пак етимологија (русло, поток, ток воде) довела би их нарочито у везу са култусом водама. Гомила празничних имена постала су, као што се зна, од легендарних лица. Нпр. Beffania код Италијана (код Француза је у народној машти Бадњи Дан идентификован са малим Исусом); Света Среда, Света Петка, Св. Недеља код православних Словена.
Милићевић наводи у својој „Краљевини Србији“ (стр. 25), да у околини Ниша, изнад села Гор. Матејеваца, на брду Метоху, има једна стара црква у развалинама. На његово питање: како се зове ова црква, сељаци му одговоре:
„Света Богородица Русалија.
– Богородице Русалије нема, брате!
– А оно ће бити св. Тројица Русалија, рече сељак.
У источним нашим крајевима народ тројичину недељу зове још и Русална недеља.“
У Бугарској се находе на разним местима Русалска гробишта. То је можда успомена на крваве борбе које су пратиле сваки незнабожачки празник Росалија.
Ма ког да су порекла Русаљке играју у руском фолклору знатну улогу. Њихово је име очевидно заменило име вила. Као и виле оне живе по води, пољима и шумама. Народ их се боји, особито недеље после Духова. У неким пределима њихов се култус везује за култус мртвих. Верује се, да су то душе девојака умрлих пре венчања.“
 
Луј Леже, Словенска митологија (Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901)
 
Аутор слике: Витолд Прушковски (1846—1896), пољски сликар

Witold_Pruszkowski-Rusalki.jpg

Драган Симовић: Визија


Када следећи пут будем дошао на Мидгард-земљу, нигде неће бити ни Англа ни Јенкија, и нико неће знати да је икада постојала некаква погана, паразитска и предаторска човеколика раса што мумлаше некаквим немуштим и поганим језиком.

Биће то у Великом Дану Сварога када ће на Мидгарду боравити само Звездани Род.

Све ниже, предаторске и паразитске човеколике расе – које су столећима једино рушиле, пљачкале и убијале родове и племена словесних бића – биће почишћене са Мидгарда.

Од Англа и Јенкија нема већих дебила, крволока, предатора и паразита!

Они не припадају ни човечанској ни људској раси, већ неким чудовишним хрбридима створеним у лабораторијама космичких паразита.

Борка Љешковић: Драге птице


На координатама

гдје Божија промисао

кроз сунце влада,

заплавила се ливада

на којој је никло дрво

што расте у два смјера.

*

Никло, продисало,

проточило, прогледало,

заиграло, затрептало

цвјетове процвјетало

разне плодове дало

гнијезда ушушкало. 

Пружају се у безкрај гране његове

 као колијевке љубави, смијеха, мудрости,

хтјења, љепоте, слободе и радости…

*

Ти на седмој грани стојиш

и све пјесме и све приче

по плавоме небу словиш.  

Направи од ријечи птице

ватре знања да нам носе

од радости да нам лете

да нам чела врела росе 

*

Да се вину у висине

изнад грана и још више

Драге птице Драганове

љепоти су увјек ближе.

Радмила Бојић: Јасика на ветру


ЛИКИРА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ево тужим од милине и радости, 
А и туге и жалости…
Да л ћу храбро срце моје пробудити моћи
Ил ћу ко Бранко Узалуд да га будим… мили мој
Сва ова Лепота која се расцветала у грудима мојим осећам,
Слутим како велику промену најављује у животу мом. 
То једно без другог не бива… не бива…
Ти то најбоље знаш, снаго и утехо моја♥
А биће да сам силно престрављена…
Треперим ево као јасика на ветру
То се сад не да зауставити…
Ево ме као она шкољка из Грозданине дивотне, дивотне, дивотне приче „Бисерна шкољка“
Трен је кад шкољку с бисером момак израња на површину океана, 
У свет за којим је толико чезнула,
и од болне чежње за њим бисер у себи створила …♥
Сад је чека блесак светла и тргање утробе…
 
Бисер је улазница за тај жељени вечносањани свет…
Срећа и Бол… Једновремено ♥
Ка чаше меда и жучи
Што смијешане најлакше се пију, роде мој ♥
…Тужи млада ђевера Андрију
Мила сина Милоњића Бана…
…Тужи млада за срце уједа
Очи горе живље од пламена
Чело јој је љепше од мјесеца
И ја плачем ка мало дијете
Благо Андри ђе је погинуо…
Хеј, благо Андри ђе је погинуо
Спознах Његошеве Царске версе…
Не питај шта кошта
Цену исту платио си и ти, љубљени мој…
Ох, како си леп, Господе!
Ох, како су дивотна дела Љубави твоје!
(Слике: Кери Дарлингтон)