Волим те, рече ми једна птица.
Загрлих је духом и послах у етар.
Кад год зажелим, видим је,
кљун јој пољубим,
очи разбистрим…
Даје ми њена крила да у телу летим
Кажем – имам своја,
она гледа и каже–шири  их, шири и лети  постојањем,
јер ускоро, чекаће те сви
да им што пре дођеш,
дарове ти шаљу
твоје душе очи
да сад њима видиш!

О, душо моја, сад те јасно видим!

Никад нас они нису гледали као људе! Ни онда када смо за њихове интересе били тек топовско месо, гинули на десетине хиљада за њихове ћефове, ни онда када су на Васкрс разарали наше градове и убијали сиротињу, ни пре 19 година када су месецима над нама чинили невиђене злочине, ни дан данас кад се према нама понашају као према стоци!

Да нас и мало гледају као људе, онда би ономад амбасадор Скот застао барем на тренутак и одговорио на питање новинара посвећено годишњици бомбардовања Србије. Не из поштовања према  српским новинарима и српској јавности, него из пијетета према хиљадама Срба које је његова држава, ни криве ни дужне побила по Србији 1999. године. Без икакве кривице. Могао је, макар лицемерно, покварено, како то они иначе раде, да превали, коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би то Скот радио кад ми Срби ионако нисмо људи!

Да нас гледају као људе, онда би ономад Скот, Киф, или нека друга амбасадорска империјална величина залутала у Алексинац, да се поклони сенима оних побијених несрећника, невиних Срба масакрираних по читавој Србији. Да лицемерно, покварено, превале коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би они то радили.

А, и што би то радили? Јесмо ли као народ заслужили све ово што нам данас, 19 година од бомбардовања поново раде? Јесмо, све су прилике. Можда, да смо у међувремену поставили коју црвену линију, и да нисмо затим прекорачили преко ње, не бисмо били овде где смо данас. Овако, навикли смо их. Навикли да пузимо пред њима, да им љубимо ципеле и колена, да им поштујемо и ценимо злочиначко семе и племе.

И, што би онда амбасадор Скот прозборио коју реч о годишњици злочина, кад и овако зна да ће Срби бити још понизнији колико год он био лицемеран и покварен и колико нас год унижавао, газио по нама и нашем достојанству.

Мисли ли још неко, у данашњој Србији, да нас и они из Брисела, из оног града у који хрлимо и који нам је једина алтернатива, комесари, покварени и задригли, гледају као људе? Или тек као беднике, разбојнике са Балкана, дивљачко племе које треба сравнити са земљом, простаке, народ без вере и закона, болеснике, терористе,  и како су нас све називали, не тако давно, пре једва двадесетак година. Мисли ли неко да се нешто променило за ових 20-так година, да нас данас, као, цене, уважавају, поштују?

Никад не могу заборавити један сусрет на барикади на Јагњеници 2012. године. С оне стране, стајао је немачки генерал, командант немачке оклопне јединице паркиране с друге стране барикаде, иза њега тенкови, дуге цеви, митраљези на готовс, метак у цеви… Он окупатор, моћан, осион, прек, а с друге стране Срби на својим имањима, голоруки, чврсти да пруже отпор, да изгину за своју њиву и кућу и своју децу. Уместо поштовања, у очима оног генерала гледао сам неки дубоки презир, неко необјашњиво гађење с којим је гледао све нас, овамо, на другој страни. Нити сам тај поглед заборавио, нити ћу га кад заборавити. Колико је само гађења било у очима тог човека. Да је чопор паса луталица место Срба био на другој страни, или обична гомила г….. можда би генерал показао више поштовања.

Зашто тако? И зашто нас не гледају као људе, можда је то пре питање за нас него за њих!

И хоће ли се ту шта променити? Хоћемо ли тог н-тог дана, н-те године, кад нас, као, приме у Европску унију, одједном, у једном дану, преко ноћи, постати цењени, поштовани, хоће ли нам тог дана саопштити да нисмо болесници, простаци и терористи, да смо народ који има веру и закон? Ма јок. Нема од тога ништа. И даље ћемо ми бити то што су нам рекли да јесмо. Ништа се у погледу и очима оног немачког генерала неће променити. Једноставно, ми за њих нисмо људи, а и ако јесмо, нисмо достојни њих супериорних

А, на чему бисмо онда ми могли порадити? Можда мало више на самопоштовању, и да мало мање сами себе понижавамо. Можда да неком од скотова који као цареви седе у Београду кажемо да је курвин син и да га због непоштовања, због елементарног неваспитања пошаљемо тамо одакле је дошао.

Па да после тога видимо колико ће нам бити горе него што је сад?  Горе од ропства јесте само, сам себи одузети право на побуну, на борбу, на непристајање.

Извор: Искра

Кад снага дође- и кренеш
да се пењеш високо
на виши ниво постојања,
све са себе одбациш,
жеље, мисли, осећања,
и себи и Створитељу кажеш,
да желиш да будеш шта јеси,
и скинеш завесе што те крију
и маскама кажеш да падну,
све колико их има,
и постане ти важно само
шта ћеш видети у суштаству своме,
тад светло живо љубави
божанске постанеш.
И тад се догоди
да видиш
да љубиш
да будеш!
И тад те сачека од Рода
велики део, што зна, колико
одлука ти није била лака!
И тад те Створитеља дар сачека
Топлином ти испуни срце једна рука!

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика,
Сунце, извор,звезда,Косово,
љубав, дете, Бели Анђео, огањ.
мати и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека, нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
што хара по мени и мојој тами.

Ово је основни вид магијске заштите који се примењује код свих словенских народа, а његове корене налазимо дубоко у људској историји.

Постоје бројни начини за описивање оваквог круга. Он се може начинити усецањем земље помоћу секире, ножа или плуга, обавијањем концем, конопцем или ланцима, посипањем жита, кађењем и бројним другим начинима.

Када круг буде начињен све што се налази унутар описане кружнице сматра се савршеном целином, ограђено и заштићено од спољашњих утицаја.

Магијски круг се у зависности од потребе описивао око појединца, места ритуала, имања или чак читавог села уколико је то било потребно. Оваква заштитничка симболика пренешена је на све предмете кружнога облика попут венца, појаса или прстена. Исту смисао имало је опкруживање или играње у колу чиме се настојао успоставити заштитни круг.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Капище – Игорь Савченко

Луг Велеса – српска родноверна жупа

Ваљда је зима прошла!

Бацићу поглед уназад, захвалити се, и упловити у пролеће.

Дува ветрић, птице цвркућу на тераси – траже храну, рашчепркавају цвеће.

Лепота је у разноликости свега појавног – крајолицима,

стенама, биљу  и дрвећу, псима луталицама.

Ширим груди, пуним се јутарњом праном, и радошћу.

Кренимо, чекају нас велика дела!

(Радмили Бојић и Вери Розалији,

двема Белим Србкињама

чији је Завичај,

као и мени,

у Ведсрбском Језику.)

Језик је мој Завичај.

Ведсрбски Језик, ПраЈезик, Језик Богова.

Од младости је Језик био и заувек остао мој Завичај.

Ја сам се са својим родитељима у детињству и раној младости често селио, тако да се нисам нигда и нигде везивао за спољни, видљиви, физички и географски завичај.

То што носим неке дивотне слике и успомене из детињства, слике неких брда, гора и планинских венаца, слике потока, извора и река, заиста, то нема никакве везе са географским, земљописним и физичким завичајем, већ са Језиком-Завичајем.

Све моје успомене и слике, сва моја сећања на рано детињство извиру из Језика, из Речи, из Завичаја у Језику.

Зато је мој Завичај велик као Васељена, несагледан, неухватљив и непојмљив као сазвежђа и звездана јата, а ипак – гле чуда! –  стваран, битан и сушт попут Стварности, Бити и Сушти.

И Србство је за мене у Језику.

Отуда је моје Србство тако велико и моћно, отуда га и пишем великим словом.

Србство у Језику нико никада уништити не може!

Србство у језику јесте и бива Божанство – вечно стварање, вечно присуство.

Отуда су сви моји Срби и Србкиње у једном те истом Завичају – у Језику Богова.

За мене не постоје Срби и Србкиње из Шумадије, Херцеговине, Војводине, Посавине, Подриња или, пак, из Далмације, Лике и Кордуна, већ сви они долазе из несагледних пространстава једног те истог Завичаја – из звезданих пространстава Ведсрбског Језика, Језика без почетка и свршетка.

Када већина Срба и Србкиња буде схватила и освестила да им је Језик – Завичај и Мајка, тада ће се превазићи све србске географске, културне, религијске, идеолошке и сваке друге размирице и међусобице, и, тек тада ће бити истински и сушти Род, Један Род – Звездани Род.

Језик је Бит и Сушт.

Језик је битнији од културе и религије, па и од крви, па и од генетског записа.

Језик извире из Светлосног Записа у нама – Језик је Светлосни Запис у нама!

Зато једно будуће Ведсрбско Царство и видим веће, те пространије и суштије, од Мидгард-земље, веће, те пространије и суштије, од Васељене!