Category: All
Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.
Прича је само за посвећене врдсрбске вилењаке.
01
Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.
Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.
Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.
На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.
Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.
Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.
02
После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.
На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.
03
После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.
Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.
04
Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.
У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.
Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.
05
У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.
Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.
Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.
06
Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.
И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.
Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.
Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:
Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.
07
Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу.
Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.
Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.
Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.
08
Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.
Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме свету, и у овоме обличју.
По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.
Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.
* * *
Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.
(На Дунаву, 14. јануара 2014.)
* * * * * * * * *
Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока
Видео запис опремио Стари Словен
Коментар Сокола са Велебита: Нека нам је Господ у помоћи!
Пегаз
У митологији, Пегаз је био крилати коњ. Његово име значи извор, или врело, јер, верује се да, где год би Пегаз дотакао тло настао би извор. Летео је брзином ветра, био изузетно снажан, али и нежан и мудар. Карактеришу га јака копита и моћна крила.
Водич му је била доброта и чисто срце.
О њему постоје многе легенде. Једна каже, да је био син Посејдона и Горгоне Медузе. Дуго је био у утроби своје мајке, али га је ослободио Персеј тако што је Медузи одсекао главу. Заузврат, Пегаз је помогао Персеју да победи морско чудовисте Кета. После тога, он одлеће на Олимп. Тамо је помагао Зевсу тако што је разносио муње и громове.
Друга легенда каже, да је са својим братом Хрисаором Пегаз искочио из врата своје мајке Медузе, када јој је Персеј одрубио главу, а помиње се и верзија да је настао из земље на којој је проливена Медузина крв.
Пегаз јесте рођен из Зла, али представља његову супротност. Овај носилац муња, нежан и мудар, створен је да лети на висинама, али у земаљским понорима отвара изворе живоносне воде. Обитава на планини Хеликон, у непосредној близини Муза, бића која су тесно повезана с креативношћу. Коначно се сместио у висине, да сјајем својих звезда у ноћи осветљава градове и путеве (Зевс га је претвотио у сазвежђе).
Биће које постоји и не постоји, сви знају за њега, а нико га у стварности није видео. Дакле, у питању је нешто лепо, добро, сјајно, али неухватљиво – онострана лепота налик средњевековном Једнорогу. И као што Једнорога може да припитоми само чисто срце девице, тако Пегазом може да овлада само јединствени принцип високе креативности.
Из Пегазовог крила пало је на Земљу једно перо….Тако је настао град Тарсус.
У митологији Словена такође, појављује се бели крилати коњ Дажбог је сваког јутра на белом коњу или у кочији обилазио небо, док је увече умирао или одлазио у загробни свет, да би ујутру поново васкрсао.
Извори – “Мит о Пегазу” Изложба Снежане Петровић – http://www.starisloveni.com/Dazbog.html
Pegaz | Konji ta divna stvorenja – https://nikolicjelena.wordpress.com/2008/11/26/pegaz/
Љиљана Жикић – Карађорђевић: БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА!
Љиљана Жикић– Карађорђевић је рођена 9.марта 1957. године у Крагујевцу. Тамо је похађала балетску и музичку школу и била члан дечијег позоришта „Јоаким Вујић“. Такође победила је 1978. године у избору за најлепшу жену СР Србије.
Касније је дипломирала на Београдском Универзитету, Факултет Организационих Наука. Удавала се два пута и родила шесторо деце. Била је оштроумна и неустрашива.
Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1. априла 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ, на Метохији. Одликована је Орденом заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце. „
Током агресије НАТО- а на СР Југославије и тероризма Албанаца са Косова и Метохије, јавила се као добровољац у 125. моторизованој бригади. У листу “Свет“, од 26. априла 1999, посмртно је објављена њена веома снажна родољубива песма:
БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА!
И кад умрем, ја ћу ногом опет стати
да стојим ко храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема,
тамо за све ћу бити и
за шта се не зна и
за оно кол’ко можемо да знамо.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал’ Србију никад, то је све што имам!
Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим ко храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Драган Симовић: Љубав једна већа од живота
Путовао сам кроз силне –
непознате и тајинствене –
светове;
кроз далека и онострана
звездана јата;
кроз многе животе своје,
прошле и будуће,
да бих, најзад! –
на крају пута својега –
стигао, гле! до тебе
и срца твојега,
невесто моја –
љубави моја!
Владимир Шибалић – МАЛЕНОЈ
Градић овај наш је само,
Сокаци његови крију нас, и штите.
Љубав нашу коју никоме не дамо
Видим да многи желе да униште.
.
Витеза твога ти си пронашла,
А ја даму коју сневах дуго.
Некада желех све и свашта,
А сада само тебе, и ништа друго.
.
О протеклим данима мојим
Ја ти још говорити нећу,
Јер у плавим очима твојим
Чини ми се да пронађох срећу.
.
Само се моме пољупцу препусти,
Утони са њиме у најлепши сан.
Клонулу главу на рамена ми спусти,
И крај мене дочекај сутрашњи дан.
Владан Пантелић – Богиња Цијевна
Срео сам Цијевну као што се дева лепојка среће
У мени су затитрале све реке и сва језера света
И заталасали се сви водеани испод божије капе
У трену у груду и оку пробуди се чуђење детета
.
Гледајући жестоке чисте зелене ћудљиве таласе
Осетих да се одваја из мог сушта богиња жена
Изађе из срца са цветом у пунђи сунцем у очима
Очи у очи – опчињава моћ мир сјај и лепота њена
.
У свакој жени осећам снагу и видим Цијевну…
У чистим и бљештавим каменчићима моје реке
Видим сјајне драгуље особина моје прабабе мајке
Сестре драге љубне и друуге – родбински далеке
.
Цијевна је река чисте лепоте и крајности ћуди
Тече кроз кањон таласима који живо навиру
И између камених ћувика изнад којих лете птице
Колико песми у њеном жубору и опасном хуку!
.
Тихујем на стени – у тиху се моја Нирванија буди
Листићи реалности до врха неба – сећања извиру
Цијевна и моја душа – то су две божанске лепотице
И ти зарони у ледну Цијевну – то лечи сваку муку!
Прелазак моста
У словенским митовима овај чин се изједначава са преласком у онострано. Бројна казивања говоре о путовању душе преко моста након смрти. Сам пут увек садржи бројне препреке а често и чудовишног чувара са којим се мора сукобити. Овакав мит познат је најразличитијим народима широм планете. Међутим, код Словена прелазак преко моста постао је оличење обреда прелаза уопште. Тако да је други велики мит онај о божанској свадби где младожења на путу до младе мора прећи мост. Оваква митска слика пренета је и на свакодневицу тако се у свадбеним обредима мост прелазио како би младић сликовито постао мушкарац а жена прешла из једног домаћинства у друго. Исто тако се и мртвац преносио преко воде, било мостом, било преко једноставног дебла, како би се симболички дочарао његов прелаз. Како се сам мост не налази ни у једном од светова одностно стања, он представља опасност због своје неодређености. То га чини погодним за са стециште разних нечистих бића, која су и сама у међупростору. И управо на њему се бројни јунаци сукобљавају са злим силама.
Текст: Душан Божић
Литература:
Слободан Зечевић – „Култ мртвих код Срба“, ИРО Вук Караџић, Београд, 1982
Мирча Елијаде – „Шаманизам и архајске технике екстазе“, Матица Српска, Нови Сад 1985
Александар Лома – „Неке српске паралеле источнословенском Вију“, Balcanica 32–33, 2001–2002, стр. 123–141
Людмила Н. Виноградова – „Мост, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 3, Международные отношения, Москва, 2004
Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010
Слика:
Иван Быкович на Калиновом Мосту – Cтанислав Ковалев
Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса”
lugvelesasrz.blogspot.com/
Ирена Маринковић: ЛИМИТ
Покрет,ствара реакцију-И када си на корак од одустајања-Устани!
Устати је част.Кичма појединца се ломи онда када обезвреди-Он,сам себе!Чинити напор да начинимо први корак је постизање успеха за сваки наредни.
Крени!У сусрет животу,својим остварењима.Крени путем који си заобилазио јер беше трновит и мрачан.Зкорачи у тунел својих мисли,страхова и делај…Делај тако ко што никада пре ниси.Одступи од зоне твоје уљуљканости,ушушканости и осети како животни сокови струје ти кроз тело.Како јачина собства енергијом те напаја.Подстајеш свестан тренутка и то те одржава.
Живиш!У овом моменту,сада,овде ма где да си.Имаш само сада,само трен,вечито у садашњости.Искористи прилику да пређеш границу и учиниш немогуће-Могућим!И створиш потенцијалне могућности које су-Твоје.
Твоје визије,дела,креације,жеље-могуће је…али одступи…Буди у маси различит,жељан себе тестирати,своје лимите…У глави је граница-Бриши је!
Нико нас неће спотаћи и онемогућити на путу нашег уздизања ко ми-сами себе.
И…Док мислиш да све је до других,они су криви јер-немаш живот,не поседујеш знање,вештине и умеће да успеш…Помисли колико си пута себе ограничавао,вукући се за рукав-Од страха да не би успео…Јер шта ако успем како пливати…Бујична река однела је многе.Може и мене однети.
Крени ка преокрету!
Они који су чврсто на ногама и тло им сигурност обезбеди.
Себи сам си и вера и невера!
Зато почни!Сцена девета-Живот је као филм.Зашто је твој без сценарија?
Радмила Бојић: Прошетах, угледах, обрадовах се…
Здраво Живо, Вилењаче што под ивом снове сневаш на левој обали рајског Истера! ♥ Прошетах, угледах, обрадовах се, записах и ево ти одмах шаљем да се и ти са мном радујеш ♥
♥дочекао је да се у његове одаје поново спусти ДивЈунак са Радан планине и Витез реда Змаја Косанчић Иван♥, Дика нашег Рода! Зацело, Венац Славе Витез никад није ни напуштао, а то може да потврди и осмех Оље Ивањицки ♥ који лебди понад калдрме на десној обали Саве, где је Лучезарна јасновида сликарка и стварала своје дивотне живе слике, а где и сад заЈедно са Иваном погледује где то Дунав љуби Небо ♥ 
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Исто то тако предосећам и осећам. Господњи Закони, сетве, жетве и живота, се не мењају у прљавим
и смрдљивим скупштинским клупама у којима се окупља највећи шљам и олош сваке врсте и свако мало, мења и доноси некакве одлуе и Законе и спрда се са немоћним народом, а све по налогу Брисела, Лондона, Вашингтона и Бона!
Пре неког времена, био сам на једном скупу испред, назови србске скупштине, када је један мудри, учени и надахнути говорник између осталог рекао: „У овоме уклетом здању, од када је саграђено 1936.године, увек су доношене кобне одлуке и Закони, на штету србског народа и србске државе“.
Нека нам је Господ у помоћи!