Пуно је Срба а мало је Срба…

 

 

Време…

Једна реч и термин али говори толико тога. Тешко је

рећи много тога у кратим записима о роду нашему.

Песме су зато најбољи начин преноса нечега толико

свеобухватног и великог што опет не дозвољава себе

обелоданити у километрима исписаних страница.

Мисао о себи као делу Створитеља, као о

оваплоћеном божанству на овој планети носи сваки

Србин који је свестан.
.
Нису сви свесни. На жалост или опет кроз провиђење,

свако долази до својег личног освешћења у свој час.

Не пре, не после. Залуд покушаји да се силом то

убрза. Једини начин или пут убрзаног развоја је

свесни контакт са суштином живота…а она је у свима нама.
То је веза Божанског у Човеку, искра живе ватре која

је неприметна већини а без које не би постојали. Род

наш најсветији је био од почетка времена и простора.

Оваплотио се у материјалном свету да би Створитељ

живота искусио све. Ми смо Створитељ који живи

свуда а опет и своји сопствени. Бића са суштином

свете ватре а опет своји.
.
Ако пратимо сушти звук Срба, дубоко слушајући –

долазимо на извор стварања. Сушти звук Срба је наш

 језик којим се данас служимо али и све његове

разноврсне гране у виду осталих језика којима се

служе наша браћа и сестре широм планете који себе

називају Руси, Пољаци, Чеси, Белоруси и тд… Сви који

СЛОВЕ или говоре су наш Род. Али нису сви свесни

тога…
Модерни Европски језици су дошли од нашег

прастарог Рода на овој планети. Сви остали језици

такође. Звучним утврђивањем се дошло до ових

закључака. Звук не лаже и доказа има за ову истину

свуда, кога занима нека крене у то истраживање

дубље и без предрасуда. Сада и овде пут иде у

другом смеру.
.
Дошавши на извор стварања, свесни Србин, Раса,

Род, Човек – увиђа ко је.
Једнота са Творцем изазива страхопоштовање али

пре свега Љубав. Управо Љубав преузима тренутак

спознаје и онде где је био страх од сазнања

величанствености истине, полако претапа у

страхопоштовање а потом у поштовање, затим у

разумевање, затим у мир, затим у спознање, затим у

мудрост, затим у радост до на самом крају у сферу

или сверу саме Љубави.
Тада се схвати шта је Љубав и да она чини све ово.
Тада човек постаје Човек. Једно са Творцем и живо

оваплоћење свете Ватре.

 

Такав Човек живи, слови, слави, роди, ради, бива,

биће, истрајава, истинује, наставља, носи…види,

 веда…

Такав човек је Србин. Пуно а мало је Срба.

 

Нема дела ове планете где неки Србин није допринео

узашашћу исте. Свако од ових светлих и светих

суштина је послат провиђењем на разне делове ове

планете да би се равномерно развијала кроз своје

потенцијале. Матица наша или тајносаним песничким

збором – Рода је наша земља Србија. Звана је и

Расија или Раска или Рашка. Упркос свим напорима

да је неко сврста негде, она није тамо где су границе

модерних држава. И јесте и није, зависи од тебе ко си.

.
Можеш бити Србин а можеш бити и Рус или Француз

или Навахо Индијанац…ако је време дошло за тебе ти

онда постајеш Човек и Род, будиш у себи свету ватру,

разбуђујеш пламенове истине и знања ван схватања

овог света и многих светова!
У теби се буди Србин Звезданог Рода.

 

 

Преузето са – Zvezda Rod – Звезда Род

 

Далеко, све док поглед сја,
на Гримизној Стени, цвета сам,
трачак наде,
за Свет и нас,
да видимо нови дан.
Далеко је он од Света сад,
само, љубав води њему, знај,
док људи сеју само зло, страх,
као да не желе
нови дан.
Подигни главу са мном сад,
на Гримизној Стени
Светлост сја,
и док мачеви грома севају,
тмина нестаје,
заувек.

 

Играм у праскозорје светова своју игру душе

тихо на ветру, по световима ходам.

Са мном птице певају да опсене сруше,

да њихову песму својој песми додам!

Из очију ми бљесне каткад муња бела

да отера таму и ентитете мрака,

у часу када крв упали се врела

свако зло сагори та јачина зрака!

Од Светога пламена Творац мене створи

бесмртну и смелу у Нав да се спустим

и жезло ми даде које вечно гори

да њим тамне гађам и да их не пустим!

Од јачине зрака светови се буде

јер мој Свети плам сама љубав створи

и Творац ме посла опет међу људе

да заувек светло на Мидгарду гори!

О, нек радост влада у душама смелим,

које се не боје ентитета таме

нека их сагоре оружијем врелим

љубављу из срца и из душе саме!

Тристатридесеттрећег дана после операције, велики ратник светлости Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код Агатона, стао је испред Мансанмана Оствареног, погледао га у очи, одлучно и са пуно љубави, и упитао:

“Да ли си, Мансанмане, могао да избегнеш или одложиш рат са Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо постали невидљиви? Можда си их могао одвратити од боја? А могли смо их сравнити са земљом милион пута током нашег међусобног кружења.“

“Онај који води“, одговорио је Мансанман, “који има власт над људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне, логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстинкт да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег циља мора се понешто и жртвовати.

Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле струје или гребене, тако ни ратник не може вечно да кружи око противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји Другога Реда су наше с е н к е, а ми можемо да изгубимо само део или цели преостали талог. Нужност по-беде Духа је коначна радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсудна за Витезе Праисконог Реда, али и за Самураје. Ко је из ње изашао жив – чист је и чврст као гвожђе окаљено које је прошло кроз велику Ватру и велику Воду.“

“Шта ћемо сада да радимо?“ упитао је Драгон.

“Тражићемо Реку испод реке,

Језеро испод језера,

Море испод мора,

Водеан испод водеана,

Извор испод извора

и бити у блааагости

коју само ратник светлости

може да спозна.“

* * *

П л а в е п л о ч е М а н с а н м а н а О с т в а р е н о г:

Једним ударцем Мача пресеци све колотечине смутње:
образовне, религијске, сваке друге! Буди слободан!

Воли, служи, спасавај, певај!

Милооко посматрај Светворевину!

Непрекидно вежбај Лепоту!

 

„Све људске и човечанске расе нису ни за корак одмакле од животиња и звериња“.
Ја би додао једно моје виђење или чак тврдњу, да људски род, не да није напредовао већ стално назадује, духовно и морално, усавршавајући своја злодела, недела, лажи, преваре, крађе, пљачке, отимачине, окупације, поробљавање, буне, ратове, злобу, мржњу и много тога још.

Сав технички напредак, који изгледа доживљава свој врхунац, је у служби наведеног.
Мени лично није познато када су се то слонови међусобно сукобили, па да је пало на тисуће мртвих слонова. Када су то међусобно заратили вукови па да је пало на стотине мртвих вукова. Када је то међусобно заратила било која животињска врста, па да је био огроман број страдалих и несталих.
Дакле, људска бића су далеко иза животиња било које врсте јер ни једна од њих не врши припреме нити гомила оружје за међусобне обрачуне и уништења!

 

Велики Боже Истине и Правде,

Који ме диже из гнуснога кала,

У крви огањ, у руци мач даде,

И рече: „Пркоси вихорима зала!“

Боже, који си у простор бескрајни

Дао ми свијет, који не зна нико,

У душу моју унио луч сјајни

И на болове ме и страдања свик’о…

Дај ми у срцу кап Твоје милости

И стишај буру подивљале ћуди:

Да могу праштат гоњења и злости,

И цио свијет пригрлит’ на груди…

 (1913)

Ослободи ме свевиди Господе,

Земаљске хуке, тумарања мраком,

Јер ми трн бола центар чела боде,

И све се теже испуњавам зраком!

.

Тмурно је небо под које ме воде,

Често срж бића причешћујем страхом.

Кад ми се очи с лепотом ороде,

Помирићу се с временом и прахом…

.

Али пре свега, пре лома и пада,

Удахни Боже живот ми кроз ткиво,

Ако већ мора једном да се страда,

.

Нек’ време чека; ја бих срце живо,

Још неговао као драгуљ красни;

Листај животе – а смрт нека касни!

.

Крагујевац, 12.03.2018.

Често, е често се сетим оних дана када смо дежурали по радној обавези, по фирмама, домовима здравља, поштама, школама…

Са неба би у вечерње сате почињало да туче и грува по нама, да пуца у даљини, говорили би – Жизела и Смирела. A, на тим дежурствима би се у страху и чекању увек испредале приче, чудне, застрашујуће али и оне утешне, лековите, чудотворне. Одлучујућа је била и намера приповедача.

Дакле, тако је баш једног дана, можда баш суботе, дошла учитељица Мира, и почела своју чудесну, пуну наде причу. Учитељ ко учитељ, да утеши, да слушаоца оснажи, да речима укаже, да обнови и залечи. Детаља се не сећам, да ли је она чула све то у пролазу или јој је пријатељица испричала, – тек казивала нам је о свом путу ка Београду и некој успутној станици, где је неки седи, дугокоси Чича, налик неком старом Богу, говорио о муци тренутној, говорио о брзом спасењу.

Рече Чича да неће још дуго бити бомбардовања, да ће се појавити неки исцелитељ и бранитељ овог напаћеног народа, неки чудак и спаситељ утучене напаћене чељади, али да ће исти тај отићи незнано куда, винути се у небеса, издан од стране истог народа. Заборављен. И можда је Чича видео ил’ судбу знао, а можда је знао, колико Заборав удела има. Баш се зачудих Мириним речима!!! Убрзано дишући и зајапурена од приче, размишљајући гласно где би и сама могла тог Чичу да сретне, трептала је и као бранећи се говорила „Не знам, не знам… Богме ништа ми није јасно, битно је само да све ово већ једном прође, – ми ко ми, – ал деца нам се страха навукоше“.

Ја помислих да је тог Чичу стварно неко измислио, не би ли пружио утеху престрављеном народу и уплаканој деци, јер сви у тој муци одједном смекшаше, љубазнији биваше и пријатнији једно према другом, мука их уједини.

А можда је тај Чича, познавајући моћ вере, и тајну очекивања неког бољег сутра, намерно тако причао и пружао присутнима неку наду, знајући да ће се прича брзо проширити и да ће многи бар те ноћи мирније спавати. И не зна се где је сада. Тек понеко, понекад, види га, знамењем и знаком пројави се, вазда исти, у одори чистој, непромењен у лицу и бради.

Наравно и ја сам једва чекала да све ово препричам својој пријатељици, која је пак једном својом још невероватнијом причом, покушала да ме опсени, више него што сам ја њу, јер она увек има нешто боље, истинитије и више окрепљујуће.

„Ма не знам ти ја ништа о том Чичи, нек ти је и сам прерушен мистичан и стари Бог, нисам чула, ал’ чула сам од комшије Голуба, да он засигурно зна, да ће се, на нашим просторима, за пар година појавити девојка исцелитељка, вила девојка и видовњак, која је сада додуше још мала, и која ће тек помагати нашем народу!!!. Она ти није још стасала, чува је мајка“ – поверљиво је препричавала Голубову причу, све кроз прозор вирећи и застор неприметно померајући, па настави – „види она и сада, али не сме да се бави таквим стварима, млада је још и слаба. Мала је наследила неке  моћи и прозорљивостод  Предака са мајчине стране. И знаће све!.Неће можда најбоље видети очима, ал видеће људима некако будућност и прошлост, па ће и помагати. Као да су мирекли да је доживела клиничку смрт, ил’су је нешто оперисали, незнам ти рећи, – тек битно је, Виша Сила је обдарила. Има овом народу лека“ – Победоносно, значајно, тихо и уверавајући ме, заврши кратко своју причу женица, подвирујући и даље, као да баш ту девојку чека.

Узалуд сам је запиткивала, где то дете живи, да ли је у нашем граду, има ли већу породицу, у којој је школи, у ком делу града, као да сам баш ја морала знати све о том детету, – баш ме је то нешто копкало. Скоро да одох у једном тренутку до тог Голуба, па да га директно питам о свему, можда нешто више зна!? Но, Голуб, како чух, убрзо одлете пут Херцеговине или Босне не сећам се више, а траг му се замео.

Ја промених радно место, заборавивши у потпуности „ратне“ приче о чудесима и моћима старих вичних исцелитеља и прозорљивости младих вила. И никако да сретнем учитељицу Миру да је подсетим на причу из времена учесталих дежурстава под сиренама, да се подсетимо детаља.

***

Онда, пре неки дан сетих се и друге приче, а чудесним стазама и богазама ми се откри део живота оне нежне девојке. Чудим се само како је то све могао да зна комшија Голуб пре толико година. Ако ј еизмислио, имао је предвиђајућу машту, ако ли је само слутио – добро је слутио, ако је међу звезде прочитао – онда зна добро да тумач и рукопис звезда.

Пре пар година упознах девојку, која је додуше давних дана постала пунолетна, а која је умилнија него што је описана и способнија него што је моја пријатељица предвиђала. Тачно је, лечена је код многих очних лекара, покаткад је походи слепило, ухвати је чудно стање невида – мајка је додуше, знајући све то, не пушта нипошто саму, стално је будним оком прати. Тиха и смерна, скромна, са датим јој даром предвиђања, слави свој живот поново поклоњен, Божијом вољом, далеко у Русији, још једном рођена и мајци, брату и сродству своме дарована.

Оног Чичу, не упознах, мада се покаткад и мени у сновима јави, ал’добих познанство девојке, и њену причу, и благост, и духовно богатство, и радост, и љубав што све то носи. Борба је била стварно, дуга и тешка… Благослов и спас се може задобити – једино треба веровати…у Реч, у Живот, у Богове своје…