ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Од Древне Винче до данас ништа се променило није.

Људски род уопште не напредује.

Умно, душевно, духовно и културно, као и на пољу свести, људски род је остао тамо где је био пре осамдесет или стотину векова.

Људи се мрзе, кољу, убијају, одсецају главе једни другима, руше, пале, сатиру, затиру као и пре десет тисућа година.

Све људске и човечанске расе нису ни за корак одмакле од животиња и звериња.

Шта можемо очекивати од човечанства, од људског рода у целини?

Само зло и наопако, само погром и пошаст, само ратове и убиства, само беду и злочин!

Савремене космичке, звездане и божанске технике и технологије, које смо од белих богова примиили, нису за нас, заиста, нису ни за људски ни за човечански род у целини.

Просечан припадник људскога и човечанскога рода није много одмакао од мајмуна.

Дигиталне технологије, рачунар и интернет, мобилна телефонија, атомске и нуклеарне бомбе – нису за људски и човечански род!

То је исто као да сте мајмунима препустили све то.

Поубијаће се између себе, и посве уништити живот на планети.

Оно што ја називам Белим Србима и Белим Србкињама не припада ни људским ни човечанским расама, већ Раси Белих и Плавих Вилењака.

Ко су Бели и Плави Вилењаци?

Они су Звездана Раса, они су Звездани Род.

Они су на Мидгард-земљи помешани са људским и човечанским расама, иако немају ничег заједничког ни са једном од  свих тих силних људских и човечанских раса, родова, народа и племена.

Они се држе Неба и Сварожнице, они се руководе и управљају према звездама, сунцима и далеким духовним а оностраним световима.

Звездано Небо – то су њихови путокази-звездокази!

Кад сам се јутрос пробудио, нисам имао жељу да устанем.

Не устаје ми се уопште! – кажем својој животној сапутници која ми, док лежим у постељи, приноси кафу.

Што ти се не устаје?! – пита ме зачуђено.

Зато што ми је све постало залудно и бесмислено! – одговарам јој. – Свет се не мења, људи се не мењају, а ја одвећ нити видим нити налазим себе на овоме месту. Залутали смо, радости и снаго моја, и ти и ја у овај свет, те све време, вртећи се укруг, посрћемо и тумарамо по свету, као по Тамном вилајету, тражећи, у мрклој помрчини, тајни и скривени излаз из света.

Погледа ме љутито и, без речи изиђе из собе.

Дуго сам, после тога, био, истовремено, и тужан и љут на самога себе, што сам све то, у рано јутро, морао гласно да изговоим пред њом – својом животном сапутницом, јер знам да се и сама носи и бори с тим, те сам јој само на њену муку придодао још и своју.

Потом се, да бих избацио тугу, муку и бес из себе, изишао на снег, да цепам дрва за ватру.

Док сам цепао дрва, имао сам осећај, да са мном и кроза ме, дрва цепају и мој отац, и мој деда, и мој прадеда и, сви моји далеки преци-горштаци.

Све је исто, ништа се не мења! – помислих, док сам ситно исцепкана дрва уносио у кућу, да палим ватру у каљевој пећи.

(Лева обала Истера, на пролећну равнодневицу, 7527.)