Мудро ведаш Песниче,

Сва та преплитања

Стварности и стварности

су наш холограм-оквир живљења…

када смо мислима у Стварности

онда смо Горе…

када одрађујемо задатке у маји и опсени

онда смо доле…

наши се животи стално прожимају

у Закону јединства

и Закону супротности …

то је стално у кретању,

прожимању…

 

Духовни бизнис 21. века или како је неолиберализам утицао на амазонски шаманизам – мој нови текст у новинама „Политика“ (Погледи) Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума

Пре извесног времена, приближила ми се једна студенткиња, док сам још радила на Факултету за уметност и дизајн, испричавши ми своје искуство „рада на себи“ док је боравила у Берлину. Сва узбуђена, рекла ми је како је иницирана у перуански амазонски шаманизам. Питала сам је: како је то успела да се иницира у шаманизам док је боравила у Берлину? Рекла ми је да је добила летак да се курс овог шаманизма одржава у једном стану у центру града. Занимало ме је да ли је то заправо било предавање, или се радило о неким сеансама које су имале елементе шаманизма. Она је инсистирала, чак и љутито, да је била реч о ексклузивном курсу, који је трајао три дана у стану. Испричала ми је да су последњег дана испијали „ајаваску“ (аyахуасца), чиме су излечили себе, а уједно добили могућност да, „кроз љубав и радост” која им је дата, лече и друге. Те додаде: „Професорка, не разумете, иницирали су ме представници Шипибо – Конибо народа“. Ту ме још више тргне из већ постојећег шока и ја је упитах: „А шта ви знате о том народу?“, на шта ми она помало збуњено каже, између осталог, да је реч о европском Шипибо народу. …

Европски Шипибо народ?! Испијање и контакт са светим напитком ван његовог аутохтоног поднебља, и то ни мање ни више него у луксузном стану у центру Берлина?!! Колико је коштало то задовољство повраћања, излагања могућности смрти, да бисте се наводно конектовали са „љубављу и радошћу“… и ето, само тако, постали „шамани“? Рече ми: три дана -. три хиљаде евра!

Ова прича, као и сазнање да се у Београду и Новом Саду организују „ајаваска журке“, па и иницијације у перуански амазонски шаманизам, инспирисало ме је да напишем нешто о оваквим забавама, лажним шаманима као и популарном „ајаваска туризму“. Као припадник Ашанинка народа из Перуа, између осталог, осећам обавезу да скренем пажњу на консеквенце новог капиталистичког бума. Такође желим да напоменем да реч шаманизам у контексту Амазоније апсолутно није адекватна, но како је општеприхваћена од стране антрополога, да би се лакше разумела у западној култури, онда је користим и ја. У случају амазонског шаманизма вероватно би прикладнији називи били -анимизам и вегетализам.

Јасно је да су глобализам и њено дете названо „Њу-ејџ“ учинили своје. Све је инстант, сви смо Индијанци и више ништа није свето. Оно што је задесило хиндуистичку културу, сада се сели у Перу, а полако, али сигурно, прелази у Африку. Од инстант „јогина“ до инстант „шамана“. Сви су ту…

Бити шаман, односно врач – исцелитељ, према убеђењу амазонских народа не може бити свако, већ то могу само они које духови и генетика одаберу. Бити шаман није прича „љубави и радости“, већ мучан одлазак у свет смрти и способност борбе са мрачним силама. То је тежак задатак од ког онај коме је наметнут никада не може побећи. Бити шаман није избор, то је наређење.

Али, да би се нешто добро продало, мора се идеализовати, романтизовати, изобличити у оно што западни свет тражи. Замишља се да је амазонски шаманизам један фиксни корпус, школског, нормативног знања, а оно је управо супротно – то је сложена и динамична, флексибилна, непредвиљива, а поврх свега искуствена епистемологија.

Тарапото, Пукаљпа и Икитос. Три велика града у срцу Амазоније – данас три велика представништва духовног бизниса: мистични туризам, „ајаваска туризам“ или шаманско путовање, само су неки од безброј назива ове туристичке забаве. Али, руку на срце, има оних који кроз ову измењену верзију лечења ајаваском заиста јесу помогли некима. Но, овде није питање реалне или плацебо помоћи, већ етике. Коришћење аутохтоног знања, потпуне адаптације истог западном тржишту, довело је до разрушавања индигеног и еколошког идентитета!

Шаманистички, „ајаваска“, духовни или еко-духовни туризам, који се наводно односи на другачију космологију од западне, у потпуности брише све референце које би могле бити у супротности са филозофијом одрживог туризма, као што је укидање оних сфера, па и сржи амазонског космогоничног схватања, а које се односи на вештичарење, црну магију и разорне силе…

Maja T. Izquierdo

Doctor of Architecture and urbanism; landscape architect //MA MSc PhD

Associate professor at University Union Nikola Tesla, Department for Architecture, Belgrade -Serbia ////Associate scientific researcher at Pontificia Universidad Catolica de Peru Peru – Lima//// Representative for Europe at IFLA Landscape Architects without Borders, Brussels –  Belgium

Duhovni biznis 21. veka ili kako je neoliberalizam … – Academia.edu

http://www.academia.edu/…/Duhovni_biznis_21._veka_ili_kako_je_neoliberalizam_uticao_…

Избор- Владан Пантелић

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Вери Розалији, Белој Србкињи из Србског Баната.)

Што год сневате, певате и желите, то вам се и дешава.

Ваша Стварност и ваша Судбина – то су ваши снови које будни сневате.

Ако не умете и не желите будни не сневате, тада ће неко други да ствара и обликује вашу стварност, ваш свет и вашу судбину.

Немојте се жалити на свет и судбину, јер су све то ваши неодсневани снови, снови које сте упорно и тврдоглаво потискивали, одбијајући да будни, и на јави, сневате и снујете.

Постоје две стварности – виша и нижа.

Виша Стварност (коју пишем великим словом) происходи из Стварности Богова и светлих суштастава, а нижа стварност (коју пишем малим словом) јесте привид од стварности, опсена и омајна стварност.

Вишу Стварност стварате и обликујете својим мислима, сновима, визијама и стваралаштвом, а нижу стварност стварате и обликујете у вештаственом, материјалном свету.

У великих посвећеника Стварност и стварност бивају саобразне, усаображене; преплићу се и прожимају узајамно за све време стварања и бивствовања, по Начелу и Закону: КАКО ГОРЕ, ТАКО ДОЛЕ!

 

 

На почетку беше Тишина

на почетку беше Светлост

на почетку беше Додир

на почетку беше Склад.

.

А онда у ту Тишину

ту Светлост

тај Додир

и тај Склад

паде прва Реч…

Прва од многих.

И ту би крај Почетку.

.

(из збирки: П.Шумски – Пламен тишине и Антикварница срца)

 ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

Песник Вилењак, ноћу, за пунога Месеца, излази на Пропланак, подно Снежних Висова, да би се срео са Својим Вилин-Јатом, јер само од Свог Вилинског Јата прима снагу и црпе надахнуће за своје вилинске песме.

Понекад се и Сам ухвати у вилинско коло, захваћен сетном и дивотном вилинком ветрових гајди и зовиних свирала, док понад њих, саобразно вилинки,

плешу крошње дрвета,

плешу снежни висови,

плешу звездана јата,

и, плеше Месец

понад Вилин Горја.

Боравећи мед Људима (боље рећи, боравећи у заточеништву мед Људима), Песник се Вилењак чудом чуђаше какве све Људска Раса има предрасуде о Вилинском Роду; не имајући појма да су Вилењаци виша духовна бића, бића на вишем ступњу божанског развоја и успења, те да су у далекој прошлости управо Они били изравни помагачи, испрва Човечанској, а потом и Људској Раси.

Тај Завет између Вилинске Расе и Расе Људи, зна се ко је раскинуо, и зна се по чијему наговору.

На крају Овог Времена, гле! још само понеки Песник, од Вилинског Јата, одржава живу везу са Расом Вилењака.

Вилењак Сете – то је Песник брезових шума, на Крајњем Северу, Певач и Сневач од Вилогорја, Песник чије Срце непрестанце крвари, и чија Душа осећа, и у себе прима, свеколику тугу и сету света, и свеколике боли и патњу Васељене.

Отуда су његове песме сетне и кад су радосне, сетне у дубини и кад певају о љубави и лепотама живота. Будући рођеним Песником, Он више личи на Вилењака Вилана него ли на Човека, Он је више у Праву него што је у Јаву, чешће међу Боговима, него мед Људима.

Вилењак Сете има стас јасике на ветру вечерњем и руменом, а Његов лик је попут Пунога Месеца под Водом, а вагра Његове пути јесте зрела месечина над пољем широким, у ноћи летњој, кад на смиље и босиље миришу недра девојачка.

Он је Расни ВедСрбин а Вилан, Расни Вилењак а ВедСрбски Чаробњак и Јасновидац Тајносани. И кад крвари пева, и кад јеца пева, и кад болује пева, а пева и кад умире.

Такав је, гле! Вилењак Сете.

 

Са твог длана одлазе ласте

И праве пустош у грудима

Моје је свако јутро распјевано

Без обзира на бол и сјећање

Док миришу даљине

На сузу невидницу

Скривену у осмијеху

Обичног јесењег јутра.

 .

Са твога длана одлазе  ласте

И  по први пут

Ћутим пјесму –

Носим сузу невидницу.

 

Суштаство се достиже тиховањем
Тиховање је Песма тиховање је Моћ
И урођено је човеку као дисање

.

Стрес и сметенички животни плес
Склонили су знање тихуну – чојку
На споредни колосек сврхе живота

.

Тиховање степено у дубину води
Пажњом на тело дисање смирај
И созерцање преко уздижућих врлина
До простора са тананим титрајима

.

Преко моћи Тишине Безмисли Празнине
Смирени путник стиже у Пре-време
Где га чека невиђена Лепота –

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Има у нас један сој људи – не само међу интелектуалцима, већ и међу обичним светом, мада их је највише управо међу интелектуалцима и такозваном интелигенцијом – који оспорава, ниподаштава и омаловажава све што србски уметници, песници, књижевници и ини ствараоци направе и створе.

То су дежурни критичари и критизери, људи који сами нису кадри – јер нису ни дорасли! – да било шта вредно осмисле и остваре, али су и те како кадри и у сваком часу спремни, да на нож дочекају, да се бацају дрвљем и камењем, да оспоровају, ниподаштавају и исмејавају све оно што је неко од њихових самплеменика, сунардника и ближњих створио.

Тако се ових дана, недеља и месеци дигла хајка на телевизијски серијал о НЕМАЊИЋИМА.

По њима, ту ништа, ама баш ништа, не ваља!

Немањићи су чист промашај, кажу они.

Као песник, као књижевник и уметник, одувек сам са тихом побожношћу прилазио сваком уметничком остварењу – чак и ако то дело није саобразно мом укусу, стилу и мојој стваралачкој поетици, чак ако ми се уопште не допада; а поготову према србском остварењу чији су аутори с љубављу, из најбољих намера и с муком – најчешће помоћу штапа и канапа – радили на неком делу, како би тим својим уметничким подухватом примогли и убрзали буђење и освешћивање давно успаваног, замађијаног, хипнотисаног и поробљеног Србства.

Филму и серијалу о Немањићима има што-шта да се замери.

Мени, рецимо, највише смета језик којим ликови илити јунаци серијала говоре, но, некако прелазим преко тога, и, праштам им, јер аутори овог остварења нису песници, већ неки други уметници, неки други културни посленици којима говорни и књижевни језик није толико битан као што је то песнику.

Јасно ми је, да Немањићи, нити ико од Срба тога времена, нису користили неке новосрбске речи (и то још са дорћолским акцентом), као што су, на прилику: хиљада, секретар, волим или хвала, нити су године рачунали по јудео-кршћанском календару; него: тисућа, тајник, љубим, благодарим…  и, надасве, верно се држали србског календара; а по србском календару, ми смо сада у години 7527-ој.

Осим језичких пропуста и превида, које песник одмах запажа, као и неких сувишних сцена и неуметничких кадрова, све друго је уметнички лепо, одговорно и посвећенички урађено.

Од најавне до одјавне шпице, преко уметничке фотографије, анимације, специјалних ефеката, музике, сценографије, кадрирања, глуме, нарације и костимографије све је, уистини, за једну врлодобру оцену.

Овом приликом желим посебно да истакнем савршену и верну костимографију, чиме се уз анимацију и специјалне ефекте – на тренутке, чак и буквално, дочарава дух времена од пре осам столећа.

Заиста, први пут су мајсторски урађени костими који, по свему, одговарају духу доба, времену успона и процвата Немањићке Србије.

За тај не мали подухват, заслужан је, свакако, тим наших врсних дизајнера, примењених уметника и модних креатора који су костиме за серијал о Немањићима и буквално пресликали са србских средњевековних фресака.

И, на крају, рецимо још и ово.

Са скромним новчаним средствима (кажу да је потрошено око три милиона евра), за овако велик национални пројекат и подухват – који би свуда у свету стајао бар десет пута више! – заиста, целој екипи стваралаца: уметника, сценариста, редитеља, драматурга, глумаца, сниматеља, мајстора фотографије, каскадера, статиста, те аутора музике и монтаже, ваљало би, тихо и смерно, да одамо дужно поштовање.

А онима који сав овај труд и посвећенички рад обезвређују, оспоравају и ниподаштавају, поручујем: ако сте спремни и кадри, урадите боље!

Завири у моје срце,

потражи моје изгубљене снове,

срећу на рубу провалије,

душу моју без почетка и краја,

саткану од хиљаде мука

и срећних сећања,

са много и мало љубави,

где настаје тишина и почиње галама.

Помози  да у себи пронађем пут,

пут избављења, пут душе,

зацелим ране и запевам срцу,

да не падам, да опет летети могу,

сунце да обасја моја крила,

да престане галама,

нека се чује пој горских вила.

На Родини мојих Предака

има једна Вилинска гора,

 под Вилинском гором

има једно Вилинско језеро,

крај Вилинског језера

има седам Вилинских врела,

понад седам Вилинских врела

простиру се сеновите Вилинске рудине,

пењући се уз сеновите Вилинске рудине,

 а пролазећи кроз чаровите Вилинске косе,

 избија се на један пропланак

од давнина зван Вилинска метаљка,

 а високо понад Вилинске метаљке

налази се један тајинствен Вилински вијенац

под снежним врховима Вилинских врлети.

(Слике: Кери Дарлингтон)