Category: All
ОРАО
Један је човек нашао орловско јаје и ставио га под кокош. Орлић се излегао кад и пилићи и одрастао је са њима. Орао је читавог живота радио исто што и кокошке у дворишту, мислећи да је једна од њих. Кљуцао је наоколо у потрази за бубама и глистама, кокодакао и лепршао крилима, уздижући се тек који педаљ од тла. Прошле су године и орао је остарио. Једног дана угледао је у висини, на ведром небу, чудесну птицу моћних раширених крила.
Стари је орао запањено гледао увис.
– “Шта је то? – питао је.
– “То је орао, краљ птица“, рекла му је једна кокошка.
– “Он припада небу, док ми кокоши, припадамо земљи.“
И тако је он умро међу кокошима, не знајући ко је. Деси се понекад, да Бог створи орла, а он живи и умре као кокошка.
Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 7/2006.
НЕКА СВАКО УЧИНИ КОЛИКО МОЖЕ
Јахао витез путем и наишао на врапца који је лежао на земљи са ножицама подигнутим према небу.
Витез га упита шта му то значи, а врабац му узврати: „Зар не знате да ће се данас камено небо срушити на земљу?“
Витез се насмеја презриво и упита га: „Да ли ти озбиљно мислиш да ћеш својим ножицама зауставити пад неба?“
Врабац га погледа озбиљно и рече: „Нека свако учини колико може.“
Ленка Симовић: ВИЛЕЊАЦИ И ВИЛЕ
Вилењаци и виле
живе на крошњи.
Вилењаци и виле
испуњавају жеље.
Они су добри;
они нису ко људи велики,
него мали ко маслачак.
Могу бити
у свакој крошњи.
Ја и мој деда
и моја сестра
идемо да посетимо
сваког дана
Добро Дрво,
а тамо вилењаци
певају.
Милорад Максимовић – Заклео се Бумбар
Заклео се Бумбар у цвет и у мед
да ће у Србији да направи ред
неће ту да вршља од сад било ко
ни Воја ни Аца ни Тома – НИКО!
.
Зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум
Зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум!
.
Нек знају и странци
Тереза и Меркел за штос!
Свакога ко сеје страаах
угришће за нос, за нос, за ноооос.
.
Зум зум зум зум зум, зузурузу зум зум зум,
зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум!
.
Јер они су збиља
неваспитан свет.
Мрзећи Србина човека
мрзе и свет – и свет и свеееет!
.
Заклео се Бумбар у цвет и у мед,
да ће на планети да направи ред,
неће ту да вршља од сад било ко
ни исток ни запад ни тама ни зло.
.
Зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум,
зум зум зум зум зум зузурузу ЗУМ ЗУМ ЗУМ!
Драган Симовић: СРБСКИ ПУТ НАВИШЕ КА ЗВЕЗДАМА
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Западњаке би требало из ума и свести да избришемо.
Да уопште и не размишљамо о њима.
Кад год размишљамо или причамо о њима, ми своју душу трујемо.
Напросто, за њих нема места у нашем видокругу.
Све знамо о њима.
Они су давно прочитана петпарачка прича.
Сваки разговор са Западњацима јесте само мучење и прљање душе.
Упознао сам их давно, још пре рођења својега.
Какви су пре тисућу година били, такви су и данас, па још и гори.
Западњаци су људи суженог ума и духа, скврчене душе и свести.
За све њих, Љубав је велика непознаница.
Никада Љубави није ни било међу Западњацима.
У сусретима с нама, они само зиркају и ждракају: шта би мазнули, украли или опљачкали.
Западњаци те никада у очи не гледају.
То је одлика свих нижих врста и бића.
О Западњацима ми се гади и да причам.
Живи и благословени били, сви Бели Срби и све Беле Србкиње!
Ленка Симовић: ДРУГАРСТВО
Другарство је
кад си с неким пријатељем
заувек пријатељ,
кад се никад не свађаш,
кад све поделиш.
Мени је јуче дошла
дедина другарица Радмила,
а онда је Радмила и мени
постала другарица.
И то је другарство!
Драган Симовић: Када ти дом походи пријатељ мио и драг
ЗАПИСИ СРЦА И ДУШЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Јуче је Радмила Бојић ушла у наш дом, а из нашега дома, за тили час, прешла у наша срца.
Овако бих, песнички сликовито и језгровито, преточио Анђелкине, Ленкине и моје утиске, мисли и визије о нашем јучерањем дружењу са Радмилом.
Радмила је једна танана, мила и дивотна, те широка а дубока вилинска, сневалачка и песничка душа, душа коју осећаш и видиш, душа које се однекуд сећаш и присећаш, душа која ти је однекуд већ знана, а не знаш – јер не можеш у трену да се присетиш! – одакле ти је и из којега света и времена знана.
Радмила није само расна Бела Србкиња, већ и расна песничка Бела Вила.
Њена душа је песничка, њено срце је песничко, а и њене очи су песничке, сневалачке, сањалачке, миле и дубоке.
Има многе дарове, многе таленте, које је дуго тајила и скривала, како од света тако и од себе саме.
Дошло је време, дошао је тренутак вечности, када ће Радмила морати да отвори своју душу, своје срце, те да се кроз најдивотније и најмиомирније божанске, флуидне, етаричне и звездане цветове, цветове лучезарне душе и пречистог срца, пројаве сви њени дуго скривани таленти, сви њени песнички, божански и стваралачки дарови.
Наше јучерање дружење са Радмилом – а у нашему породичном дому на Истеру – остаће заувек записано у поткама звезда и сунаца, у поткама наших срца и душа.
(У Врту за тиховање, године 7527, месеца травња, дана петог, по Србском календару.)
Драган Симовић: Снови које сам будан сневао
Кад будем напустио овај свет,
иза мене ће остати
само моји снови и моје песме.
Снови које сам будан сневао,
и песме које сам у сну певао!
Онај ко буде желео да сазна истину о мени,
нека ме потражи у сновима и песмама!
Изван снова и песама,
као да ме никада ни било није!
Драган Симовић: Љубав једна сва од пене
Љубав једна из давнина,
из дубина, из даљина,
сва нестварна,
сва од пене,
сва од сете и милине;
љубав једна у сновима,
у висини, у тишини,
походи ме ове ноћи,
тавне ноћи,
нотње ноћи;
љубав једна од светлости,
од доброте и лепоте,
од вилинског дивот-поја
што се вија понад горја,
у свитање, за обзорја;
љубав једна која никад
неће доћи,
неће проћи,
јер је вечна у дубини,
у висини и празнини;
и вечна је
зато што се
никад није
догодила!
Радмила Бојић – Омаж А,Цесарцу
Сасвим полако, сасвим полако… тајна се Светлост у мени шири..♥.
Замрла Радост отвара очи...♥ Сунце у моје Срце вири
Још није јако, још увек је млако
и не гледа целим оком, већ жмири…
Сасвим полако
сасвим полако
Тајна се Светлост у мени шири♥
Замрла Радост отвара Очи♥
Сунце у моје Срце вири♥
