У једном чудесном свету живели су светли људи. Срећни, радосни, задовољни. Стварали су чудесне грађевине, прелепе баште, кипове и грнчарију. У камену су уписивали своју паметарницу и облутке чували у храму. А он је био величанствен. На провидним стубовима, од драгог камења, је био скоро провидан кров. А испод, светлуцави кипови њихових божанстава. Около су се шћућуриле њихове камене куће у складу са природом. И велика, родна имања.

И тако вековима и миленијумима они су живели, радили, градили, стварали. А онда једног дана научењаци пронађоше начин да стварају жива бића, па и човека. Глави Светли свештеник се томе противио. Говорио је да људи имају душу, која је од Бога дата. Да је то честица Бога која обитава у људском телу, и да је и од овог и од оног света. Али научењаци, занесени науком, наставише по своме. Међутим, ти вештачки људи су кратко живели, стално су били болесни, а из очију им је излазила нека црна туга. Звали су их Бездушни.

И тако временом, вредни научењаци су направили много тих бездушних људи. У почетку их је доброта и велика љубав светлих одвраћала од неваљалстава. Али, како је њихов број све више растао, они су испољавали своју вештачку природу. Били су покварени, лажљиви, охоли. Ма све оно што по нашој вери чини грех. Били су све завиднији јер они ништа нису умели да створе, нарочито не нешто лепо. Само су отимали и крали, и због тога се нису кајали.

Светли су се организовали и утврдили у велике, камене неосвојиве градове. Али они нису имали толико деце и нису били тако бројни. Данима су уздизали своју душу, китили се свакаквим врлинама и никоме нису желели зло. Али, кад је враг однео шалу, сви су колективно решили да оду у други свет, да напусте вековна огњишта и препусте природу бездушнима. И тако и би.

Бездушни су прво запоседали њихове куће и имања. Онда су међусобно почели да се убијају и да краду. Пошто ништа нису умели да створе остали су неразвијени и тупави. А и природа је плакала за Светлима, па је сада било мало хране, а њихове грозне и покварене мисли су створили тамну реалност. Стварно је било тешко и ужасно живети у таквом свету. И све се то умножавало, по целој планети.
После много времена Светли су дошли својим васионским бродом да виде родну планету. Кад су видели ту страву и ужас, они су је окружили непробојном границом, да случајно не загади нешто у свемиру. Отишли су тужни и несрећни што је један тако леп и чудесан свет нестао, јер шта је планета без живота и човек без душе.

Фото: Фототека Србског Журнала