Да ли знате земљу с гробницом без краја
где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол’ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.
.
Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
чије време нема будућност ни сате,
где су венци, боје — да л’ ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?
.
Као уздах бола, као срећа људи,
кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар… И њени су врти
умрли, да нико сад их не пробуди.
.
А већ у тој земљи где је било цвеће,
живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
и уместо маја свуд се јесен креће.
.
Јер једнога дана, из другога краја,
ноћ и ветар био, и дувао јако,
па цвеће и младост умрли полако…
После јесен дошла на сарану маја.
.
На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
и са њима венце, и своје радости,
и све што је била њена васиона.
.
И у тој гробиници младости и цвећа
дисала је она још лепотом својом
у јесењој ноћи, у ноћи са којом
грлила је живот свих мртвих пролећа.
.
Али једне зоре, прве зоре потом,
заспале су благо њене очи дана,
њене очи цвећа, сред живих обмана,
у јесени тужној, са њеном лепотом.
.
Заспале су потом. Она, без живота
и младости, спава на крилима туге;
Место црви — мртво цвеће, мртве дуге
по њој: она спава, с њом њена лепота.

Фото: Девојка у сну; Википедија