Category: All

Радмила Бојић: Грлим, љубим, певам, плешем од милине, од БлагоСлова наших звезданих и светих предака!


Плави Вилењаче са звезданом лиром, не верујем да Творац оставља могућност да се један Такав самосвојни јасновиди Стваралац Поезије г р е ш к о м обрене у овом свету, баш на овом месту, баш у ове дане, те да као пчела Мати-ца окупи свој расејани рој који је кроз живодајне прекаљене Речи твоје поезије препознао језик свога Рода, препознао себе, отворио очи у овом свету омаје, опсене и лажи! Можда смо само дошли да бисмо овде на Мидгарду отворили очи своје! Гле чуда чудесног! Песме Будилнице своме Роду певаш! Род те чуо, рођени, и ево ти кличе, здравље моје, снаго моја, мој Господе свети! Хеј, Радости од Живота, ој Драгане, јабуко са гране♥

Ох, како си леп, Господе! Ох, како су лепа Твоја дела Љубави! Ох, како је дивотно отворити очи док ме песмом будилницом буди Вилењак са звезданом лиром! Ох, каква је Радост срца мога што се душа моја са душама Рода свога у Сретењу срела!♥ Грлим, љубим, певам, плешем од милине, од БлагоСлова наших звезданих и светих Предака! Ох, како си леп, Господе!♥

 

ЗАБРАЊЕНИ САН – Владимир Шибалић


11106295_819831464775495_778089365_n
Не бих смео ја сањати
Пештер пусти, ветровити.
Кад год бих одсањао
О теби бих запевао.
 
Не бих смео помислити,
Камо ли га опевати.
Јер кад певам ја о њему
Пљујем по своме корену.
 
То је моја коб и мука,
То је моја бол и мука.
Не бих смео ја сањати
Пештер пусти, ветровити.
 
Да ли и ти сањаш море,
Да л’ и тебе муче море?
Ил’ ти санак лута, бежи,
Па проводиш ноћ у чежњи?
 
Хајде скупа да сањамо,
Да се срећи понадамо.
Пештер пусти, ветровити,
Заједно ћемо опевати.
 
Зло ме неко ноћу тера,
Сан ми лети до Пештера.
Моја она бити неће,
У сну само има среће.

Ч О В Е К М О Ж Е С В Е – Владан Пантелић


11267342_830044003754241_753261866_n

Друго мудрованије из Тијаније

*
Јутрос сам устао рано да дан не би почео без мене. У Тијанији је све лепо – и предјутра и јутра, и излазак и залазак Јарила, и пев птица певалица, и шум ветра кроз разигране гране храстова, букава, брестова, зова.
У Тијанији су се одомаћили жутокљуни косови, чији су прадедови и прабабе дошли са небеског Косова.

Овде им је лепо и сви их воле. И они свакога воле. Птице, као и биљке, воле сваког човека, јер лик човека носе у својим ћелијама. Само човек треба да се присети своје улоге, свог
дубинског и вечног знања, и да мило гледа на сав живи свет, а мило гледање је стварање. Мило гледање је стварање!

* *

Дивни жутокљуни косови! Цвркућите и певајте, и правите кућице за своје косиће, нашу децу. А онда, једног дана, а он је на видику, вратите се у своју земљу, своју постојбину, своје Косово. Тада ће се оно звати Правово и биће препуно расцветалих божура – црвених, жутих, наранџастих, љубичастих, плавих, индиго, србрнастих, злаћаних, белих и других боја.

* * *

Лепота Тијаније, лепота уопште, јасно се види чим одкрилите душу. Лепота, у ствари, живи у свету отвореног срца. Природа Тијаније трепери складно. Ови танани трептаји делују нежно, нежно и могу да отворе, и отварају, и најокорелијег тврдосрцаша.

Јутрос је Јарило још веселији него јуче. Радује се све већој спознаји сваког човека. Човеци, како се то говори на обронцима Тијаније, у Ђинђуши, почињу да се незаустављиво буде. Заспали, или од неког искључени, неурони им се буде, протресају, затим скакућу и плешу од радости суште. И почињу да гуркају и буде суседне неуроне да весело прораде
и да упознају дубинске равни, друге Божје светове, и да oткривају велике тајне о безсмртности, о здрављу и вечном животу. Бог није својој деци патњу наменио. Човеци су се негде, у еволутивном залету, помало погубили, или су их људи туђинци из Мрака на погрешну стазу упутили, или су попили отровну и зачарану тијањицу, па су свој Пут заборавили. Како је леп и моћан пут откривања себе, својих
ближњих, свог порекла, и своје улоге, свога циља, откривања Тијаније, Тијаније унутарње!

* * * *

Човек може све, људи не могу. Човек је биће које има душу, а људи душу немају. Како открити ко је човек а ко припада људима? Има много, много начина, али један је поуздан као лакмус папир за хемијске растворе. Човек гледа у очи, гледа у Небо, гледа у цвет, гледа у јабуку, додирује кремен белутак, гледа у плава брда која окружују Тијанију и праве сверу свести. Око му је бистро и мирно, и наша душа, у његовој дужици, види себе, види Бога. Човек никада, никада, никада
не гледа завидљиво у туђа дворишта.

* * * * *

У Тијанију је дошао Иво Перишић, светски путник,васељенска луталица са сврхом. Упознао сам га негда, у неком свету или међусвету, на неком духовном училишту. Иво је природно весео и насмејан и изворно добар. Бити весео, насмејан, тако су нас учили у школама и домовима, није умесно, шта ће комшије рећи, шта ће рећи локални свештеник, шта ће рећи шеф. Умесно је, учили су нас, да смо повучени, да се не смејемо гласно, да не стварамо светове маште, да будемо озбиљни и да око врата вежемо кравате, давитељке, символе вешања.

Иво је чиста доброта. У његовом оку нема, и никада није ни било, ни трунке лукавства, нити неискрености. Биће му одише поштењем, његова појава улива поверење. У овом времену, времену чији издисај јасно видим, треба имати храбрости за срећу, за радост, и треба остати неискварен, када непријатељ гризе са свих страна, чинећи све да останемо у бунилу, у опијености, у страху. А непријатељ је увек- несхватање суштине, незнање. Незнање је увек непријатељ!

* * * * * *

Немамо времена за летаргију. Она је прошлост, мртвило, страшило. Незнање је пробушено. Пробушили су га Витези Праисконог Реда. Будите овде, будите сада, будите уснули свет. И прогледајте! Прогледајте на сва три ока, прогледајте на четврто, пето, шесто, седмо, осмо … око.

Гледајте и видите лепоту пространства Тијаније, споља
и изнутра. И идите напред без застајкивања! Идите, идући
учите Знања светлости, и стварајте себе и друге, и стварајте
нове васељене у којима ће да цвета нова свест. Ходајте и
стварајте као што хода и ствара Човек, свестан себе, свестан
многомоћних потенцијала своје душе, свестан да је жива
ћелија Бога, свестан да је безсмртан и да је непобедив.

  1. 11. 2013.

СТАРЕ ЦРНОГОРКЕ – Радован Бећировић Требјешки


28951430_1592409070874195_3059482801004334873_n

 

“Какве бјеху Црногорке наше?
Што кошуље у пепелу праше
Све правиле од тврдога лана
Са њинијех уморнијех длана
Од кошуље па до кабанице
Све са њине натре и прешлице
То су биле старе вукобаше
По горама ћецу што рађаше,
Ил’ пластећи или копајући
Ил’ бијеле овце чувајући
Ил’ тражећи браћу по разбоју
Раћале су јадну ћецу своју
Све велике људе и јунаке
У колибе и у савардаке,
Без болница и породилишта
Без љекара и без обданишга
Ал’ тој ћеци не сметаше ништа
Што су расла уз колено мајци
Да постану људи и јунаци
На студеној плочи спавајући
И бијеле овце чувајући,
Прирастали витезови млади
Од јуначке ћеце сирочади.“

Драгана Медић: Држе нас и бодре дивоте…


Здраво живо драги Драгане!

Предивно си описао своје оностране доживљаје, заиста већина нас осјећа нешто, нешто ново, а Дивотно!
Владимир јутрос ми рече:
Кад сам изашао из куће, осјетих све око себе некако другачије.
Осјетио је као и ти Драгане дах прољећа, међутим, није исти осјећај као и предходних година.
Мириси, сунчане зраке, необјашњив мир, нека чистоћа у ваздуху осјећају се другачије, много дубље и души драже.
Казао је и да се сунце налазило високо горе изнад главе, не као до сад бочно, са стране…
Благодарим на овим предивним сунчаним, благотворним записима, на великој доброти и љубави која душу радује и исцељује.
Благодарим и на молитвама које свима нама упућујеш.
И још да ти речем, држе нас и бодре дивоте — кад их пропустимо кроз себе, и потврда да боље је ту надомак, још само корак или два од нас…
Благословен вазда био и сви твоји Драгане наш драги!
 Драгана

Љубомир Симовић – Прозор


После сто година, у овој старој кући,

пробили смо прозор на слепом зиду.

Ко да се на досад непознату страну

цела кућа окренула.

У кућу месец сија с друге стране,

наопако се окренуле сенке,

све је с незнане стране обасјано.

Јесењи сумрак светли иглом и концем.

Кућа сад гледа у неку другу шуму,

низ неки други пут, у друге звезде.

С друге нам стране сада ветар дува.

Путнике које смо досад гледали како долазе,

одсад ћемо гледати како одлазе.

 

Пушкин – За време несанице


Сан ме неће, замро зрак;

Свуда мрачно и свуд снено.

Сем што истим ритмом ено

мој часовник бије драг,

Парке женско све тепање

ноћи снене трепетање,

и живота мишји траг…

.

Какав ми то шаљеш знак?

Шта ти мучни шапат значи?

.

Прекор или љутњу зрачи

што проћердах данак благ?

Шта од мене очекујеш?

Зовеш или пророкујеш?

Хоћу да те схватим, знам,

хоћу смисла да ти дам…

Драган Симовић: Учење и образовање код плавих вилењака


ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Мој распоред звезда је такав, да ја од детета имам јасније увиде у оностраном, у свету снова, визија и маште, него ли у овостраним, видљивим и вештаственим пространствима. 

Ко год је радио мој хороскоп, моју наталну карту, само је потврђивао оно што сам ја још у детињству испрва наслућивао а потом и знао: за мене су онострани светови – стварност, док су овострани светови – привид, омаја и опсена.

Један врсни и свестрано образован кармички астролог, велики посвећеник древних ведских знања, философија и духовности, иначе мој врли пријатељ, рекао је пре тридесет година: кад погледам твој распоред звезда и планета, просто се питам: како ти уопште и функционишеш у овом материјалном свету, јер су две трећине твог бића и суштаства у оностраном, а само једна трећина у овостраном!? Заиста, ти си прави, рођени песник-вилењак који се грешком обрео у овоме свету!

Моји најранији учитељи и водичи у овоме свету били су плави вилењаци, с којима сам се, до поласка у школу, скоро  свакодневно дружио, на једном тајинственом, мистичном месту, у моћним буковим шумама плаветног горја где се састају три сребрна и пенушава горска потока.

Не само да сам их виђао, већ сам и разговарао с њима на неком језику не знам којем, али мени разумљивом.

Учили су ме језицима вилењака и људи, вилинским песмама, причама, играма и музици, откривајући ми, истовремено, кроз плес, игру и певање, тајне и тајинства оностраних, вилинских и вилењачких светова.

Оно што сам од вила и вилењака научио до седме године, јесте темељ свеколиког мојега знања и образовања.

Све оно што сам доцније научио, кроз школе и образовања овога света, кроз силне прочитане књиге из књижевности, философије, уметности, културе и науке, остаће заувек у сенци мојега тајинственог вилењачког образовања из најранијег детињства.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни