Пођите кроза шуму стазом право, онда скрените десно, па код јаруге лево заобиђите шумареву кућу, и опет крените десно, па кад најзад ударите још једном улево, у правцу старе букве, тамо је пањ где живи кћи вилиног коњица.
Она је мала, мала девојчица, весела и прозрачна као вилин коњиц. Сви до последњег створа у њеној околини воле је и мазе. Бубе, пауци, комарци, свици, мрави и патуљци радо се с њом играју. Кад пође далеко у шуму, патуљци је чувају да се не уплаши вука или медведа. Кад падне мрак, свици долете да јој светле. Кад задрема, комарци и пчеле зује, да је што пре успавају. Ако јој се воза, мрави од чашица жира направе колица па се по њих двадесет упрегне, да би могли јурити као стрела. Ако зажели да се љуља, пауци начине зачас љуљашке, обесе их о какву гранчицу, и мала кћи вилиног коњица се њише на њој по читав дан.
Али се једног јутра мала несташница искраде од својих другова и сама побеже на реку. Хтело јој се да се мало по води провоза. Седне на лист букве што је стајао у води крај обале и отисне се на њему као на чамчићу низ таласе. Пловила је тако она, пловила, и била много весела, посматрајући крајеве кроз које је текла река. Зечеви са обале су је задивљено гледали, никад нису видели тако мале девојчице. Патке што их је сретала дубоко су јој се клањале, а птице летеле крај ње обалом.
Све је било не може бити лепше, али несрећа се увек изненада догоди. Наишавши на некакву матицу, чамац јој се преврне и она упадне у реку те се удави. А после неког времена таласи избаце на обалу тело мале кћери вилиног коњица. Туда случајно наиђе врабац, њен сусед, па кад види да је сирота мала девојчица умрла, прхну одмах да јави њеним пријатељима. Тако се глас о њеној смрти рашири брзо по шуми, и патуљци брзо отрче да однесу глас њеном оцу, вилином коњицу. Трчали су што су игда могли и нађу га крај неког потока. Чим чу шта се догодило његовој девојчици, вилин коњиц појури на ливаду где је лежало њено тело, али се патуљцима чинило да не лети довољно брзо.
– Вилин коњиц је немилосрдан рече први патуљак гласно плачући – он не жали своју кћер.
– Он сада размишља о начину како ће је оживети – примети други.
Чим су стигли на ливаду крај реке и чим је вилин коњиц ослушнуо срце мале утопљенице, замолио је патуљке да одмах пронађу источни ветар и доведу га на ливаду, јер ако га пре вечери не нађу и девојчица заноћи обамрла, нико јој више не може помоћи.
Чувши ово, појуре патуљци и сви њени други пријатељи да траже источни ветар, али, као за пакост, од њега ни трага ни гласа, јер је већ било превалило подне. Једва у зло доба, кад се сунце стало клонити заласку, нађу га у јарузи, завукао се и ћути.
– Мала кћи вилиног коњица је умрла, хајде брзо до ње, јер ће скоро ноћ – довикну му патуљци.
И ветар је много волео љубимицу патуљака и буба, па се одмах дигне из јаруге и брзо, за трен ока, нађе се на ливади. Угледавши га, вилин коњиц га загрли преклињући:
– Оживи моју малу кћер, молим ти се, оживи што пре, јер ће за који час заћи сунце и биће касно. Оживи ми је, ти једини то можеш учинити.
А источни ветар стаде прво тихо, тихо, па онда све јаче дувати у криоца обамрле девојчице, не би ли их покренуо. Зањиха се од његова даха околна трава, потом шумица око ливаде, а крила мале девојчице још лежаху непомична. Њени другари, мислећи да је ни ветар не може оживети, стану плакати неутешно. Уто он још једном из све снаге дуну, а њена крилца се лагано покрену, очи јој се зачуђено отворе као код деце пробуђене из дубоког сна.
– Оживела је, оживела! – повичу радосно њени пријатељи патуљци, а вилин коњиц је узе у наручје и обасу је пољупцима.
Кад се источни ветар опет вратио у јаругу, посаде мрави своју љубимицу у колица начињена од жирове чашице и повезу је њеној кући. Крај кола пођу свици са својим свећицама, јер је већ падао мрак, бубе удесе најлепшу свирку, а вилин коњиц се врати на поток крај кога је обично ноћивао.
Десанка Максимовић; ПРИЧЕ и БАЈКЕ |
https://veseleklupe.wordpress.com/2012/10/07/десанка-максимовић-приче-и-бајке/
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Соколе са Велебита, баш ми је мило што си написао овај запис, а још ми је милије да сам се тек пре неколико сати распитивала о вилама код жене која живи близу Обедске баре.
Тамо имају столетне шуме које су идеалне за виле и вилењаке…. тако ми је својевремено речено кад сам службовала у том крају…
Људи памте да су коњима виле уплетале гриве у плетенице… а о томе сам и у детињству слушала у Рађевини код бабе (западна Србија), као и то да се у селу тачно знало где су места на којима ноћу виле играју коло.
Пре две године ми је једна млада жена из тог краја спасла повређено колено… каже да је прошла кроз вилино коло једне ноћи у дворишту своје куће и од тада су оживеле у њој исцелитељске моћи…
А недавно, пре пар месеци, позваше ме да будем поред једне Пљевљанке Смиље тешко оболеле, болне…ја се тад присетих да је приупитам је ли било вила у Пљевљима, а она ми на самрти исприча да су њу и другу децу једне зиме при повратку из школе виле спасле од чопора вукова.
Рекох јој тад да позове виле да јој боли олакшају, и недуго потом она је и напустила овај свет. Ево, и мене је један Драганов запис о вилама и Србима довео овде на странице Србског журнала где се препознах са својим родом.
Поздрављам те, роде мили, Благословен да си!