Пре пар година сам имала

дубокопрожимајуће духовно искуство

на Ратном острву.

Тамо се губи осећај за време…

а мени је довољно и да само помислим на то острво…

и већ сам у стању тиииховања

ван времена и простора,

изван опсене

и обмане овог света…♥

 

Ма шта људи мислили,

Љубав све побеђује.

Љубав је већа од света.

Љубав је јача од смрти.

Онамо где ништа не помаже –

помаже Љубав;

онамо где нико не успева – успева Љубав;

онамо где сви бивају поражени –

непоражена бива Љубав!

Свако Добро!

СОКОЛОВ КОМЕНТАР

НА „ДУХ ДРЕВНЕ ВИНЧЕ“

Још у детињству сам у моме завичају с времена на време и о неким благданима, слушао помињање Вила од старијих мештана. Сва сазнања о томе увек су ми била на неки начин тајинствена и тајновита и никада их нисам одбацивао као празнословље због утицаја овога назови савременог учења и науке. Имам осећај да у неком делу моје подсвести има место у којем се чувају спознаје и праве истине о Вилама и о многим другим скривеним тајнама.

Од када сам упознао нашег драгог песника који непрестано помиње присуство Вила и Вилана, још више сам се заинтересовао за све ово, па када бих год наишао на погодну особу из мога роднога краја, ја бих је у погодном тренутку упитао да ли зна или је чула нешто о Вилама. Тако сам недавно сусрео једног познаника и након краћег разговора о нашем завичају упитао га, да ли је некада нешто чуо од старијих људи о овим појавама, а он ми потврдно одговори:

„Па био је у мом селу један ђед Стеван, који је причао да је на пљескуљама (разуђено место са доста шљунка и плитка вода где се један поток улива у реку Уну) виђао неке цуре у белим хаљинама које су се ту окупљале и понекад боравиле. Све се то догађало у раним јутарњим сатима летњега доба, када би ђед Стеван подранио, идући на сајам низводно у суседно село. И када би га приметиле све би тако нечујно побегле у шуму која се уздизала изнад ове речице“. И још додаде да је то било негде после другог светског рата , око 50., 51., или 52., године.“ Још сам га упитао да ли је ђед Стеван знао ко су те цуре?
„Он је говорио да су то биле БУЛЕ (из једног муслиманског насеља које је око дванаест километаара низводно од овога), које су ту долазиле да се купају и очисте од греха јер је то било као свето место“.

Затим смо заједно поразговарали о свему овоме. Зашто би буле тако голишаве пешачиле тако далеко поред србских кућа до тога места, када је таквих и сличних места било на претек од њиховог насеља па до пљескуља. Од када је ђед Стеван напустио овај свет, више нико није помињао да је имао такве призоре. Заиста је занимљиво ко су биле те цуре, али засигурно нису биле БУЛЕ!

 

Замишљена у сновима својим,

Машта она рајски призор,

Сена чари; зари лице,

Пламен у очима, мути слику приче.

 .

Не зна она о времену стварноме,

Она снева снове лепе,

Да јој дознам мисли сањиве,

Било би велико изненађење.

 .

Тако срце пита ваздух,

О пролазним мислима мојим,

И девојци сањива лица,

Што би само пустолов; мисли својих.

 

ВИЛЕЊАКОВИ ЛИРСКИ ЗАПИСИ

О ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА ПЕЛОВИЋА

 

Поезија је потрага за оностраном, тајинственом и скривеном лепотом унутар бића и суштаства језика, у сазвежђима и пространствима заумног језика који је иза и с ону страну сваког мисленог и појмљивог језика.

Језик поезије јесте језик вила и вилењака, језик богова и богиња, језик тишине и шутње, језик немуштог и неизрецивог.

Песник открива и казује оно што нико други не чује, не види, не осећа, не разуме.

Дужност песника је да у реч, да у стих, да у песму преточи тишину и шутњу срца и душе, звезда и сунаца, звезданих јата и невидљивих светова.

Драган Пеловић је рођени и посвећени песник,  песник сневач и јасновиделац, песник вилењак са звезданом лиром који кроз сневање и певање узраста у духовној и божанској стварности, у стварности с ону страну свих омаја, привида, илузија и опсена.

Он је пробуђени путник путујући, путник који вечно и упоредо путује како кроз властито тако и кроз туђе срце у потрази за самим суштаством божанске љубави, љубави која превазилази и надилази свако појимање пролазне љубави у простору и времену материјалних светова и васељена.

У згуснутим, слојевитим и вишезначним лирским песмама Драгана Пеловића провејава љубав која није од овога света, саморођена и самобитна љубав према човечици, љубав према срцу и души човечице, према срцу и души човечице-виле и човечице-богиње.

Између песника-вилењака, на једној, и човечице-виле те човечице-богиње, на другој страни, рађа се тајинствена, из етра звезданог суштаства избризгала а речима неизрецива, тајновита, мистична и флуидна љубав, љубав већа од света и јача од смрти.

Песник, рођени и посвећени песник, осећа се и препознаје по првој песми, а негда већ и по првом стиху, по једном једином стиху.

После толико година живљења и дисања поезије, сваког песника могу да осетим и препознам у трену, могу да знам да ли јесте или није песник, да ли, уистини, дише и живи поезију или, пак, само умишља да је богомдани песник.

Да је Драган Пеловић рођени, самосвојни и самобитни песник, да је расни и посвећени песник лирског пева и поја, да је песник по усуду и позвању – у то сам се већ код првих стихова уверио.

Шта бих још могао рећи о песнику Драгану Пеловићу?

То је песник којега ствара и обликује поезија, ствара и обликује само песничко биће.

Обични, свагдањи и мали песници пишу и стварају поезију, док велике и посвећене песнике ствара и обликује дух поезије.

Живела је на врху планине мала Снежана, краљица зиме. На ножицама је имала ципеле од сребра, била је огрнута белим пластом попрсканим снежним звездама, на глави је носила ледену круну која се пресијавала у безброј боја кад сунчев зрак на њу падне. Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан пахуљицама, возила се на језеру на некој црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило. Падале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле исувише мале да би могле малој краљици зиме служити уместо чамчића.

Често је Снежана мислила зашто је црна птица тужна, зашто увек обори главу, и једном је упита:

– Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?

– Како, мала краљице, знаш да сам тужан? Тихо певушим пловећи језером; кад те на обали угледам, увек ти радосно махнем крилом – одговори птица околишећи.

– Тужан си, тужан, чамчићу, увек суморно обараш главу и гледаш у воду. Реци ми шта те то мори, можда ћу ти помоћи – рече Снежана опет.

Али птица не одговори ништа, само још више погну главу и заплови брже. Снежана тога дана није више хтела да наваљује питањима, али се чврсто у себи одлучи да дозна тајну црне птице. Стално је кришом посматрала из свог снежног гнезда да види шта ради кад је сама. Тако после неколико дана опази да је птица још више погла главу, као да се загледала у своју слику у води, и плови лагано, лагано, рекао би човек не миче се. Само кад неколико тренутака Снежана окрене поглед на другу страну и опет га врати на језеро, опази да се птица мало одмакла са места где је била. Брзо се из свог гнезда спусти до језера, па поново упита:

– Чамчићу мој црни, реци ми што си тужан. Ја сам краљица све ове белине, краљица сам зиме и снежних пахуљица. Зар не верујеш у моју моћ? Хајде, провозај ме језером, па ћеш ми онда рећи своју тајну.

Птица тихо доплови глатком површином воде не дижући на њој ниједног таласића, пружи своје крило, и кад Снежана седе на њега, отисну се полако средини језера. Около је све било бело: белеле се гране и стабла дрвећа, белели се облаци на небу, белеле се веверице што су каткад скочиле с гране на грану, блистала се од белине Снежана краљица зиме.

– Мала краљице, одвећ сам узбуђена и не могу ти рећи све шта ме тишти – прозбори најзад птица – али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.

Целог дана је Снежана била немирна и једва чекала да падне ноћ. Кад се смркло, отишла је на обалу језера, где је црна птица већ чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме:

– Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице; само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.

Чувши то, Снежана радосно рече:

– Кад ти је то једина невоља, чамчићу , не брини! Учинићу да постанеш и ти бео; заплови ноћас на средину језера и чекај.

После овог краљица је отишла до ледене куле, међу стење, где је живела Сребрна Звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је и заповедити, али Сребрна Звезда је била веома, веома стара, па је Снежана због тога умиљато замоли:

– Добра, Снежна Звездо, ти што си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и њима заувек покриј њено црно перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мог престола.

Тако је молила Снежана, а црна птица уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан птицу савлада, она положи главу на крило и остаде непомична. А истог часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.

Ујутро Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету, други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по том истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.

Десанка Максимовић; ПРИЧЕ и БАЈКЕ |

https://veseleklupe.wordpress.com/2012/10/07/десанка-максимовић-приче-и-бајке/

 

На моме сутонском небу ти си попут облака,

и твоја боја и облик су онакви какве желим.

Моја, моја си, жено усана сласних,

моји бескрајни снови у теби живе.

.

Светиљка душе моје руменилом ти боји ноге.

Моје опоро вино најслађе је на уснама твојим,

ох, жетелице моје сутонске песме,

како те ови самотни снови осећају мојом.

,

Моја си, моја, и ја кличем у поподневном

поветарцу, а ветар проноси мој удовички глас.

У дубини очију мојих ти ловиш, твој ноћни

поглед се зауставља попут воде твог отимања.

.

Заточеница си у мрежи моје музике, љубави моја,

а мреже музике моје као небо су широке.

На обали твојих тужних очију душа ми се рађа.

У твојим тужним очима почетак је земље снова.

ПЕСМЕ ИЗ КЊИГЕ „СНОВИ БЕЛОГ ЧАРОБЊАКА“

ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА

 

Јесилитита,

што ноћу фењер са свицима носи,

и песмом својом

милостивом звезде буди?

Јесилитита,

која кроз олујне ноћи

Светлост души мојој носи?

 

Јесилитита,

што поје нежно, најнежније

не би ли звездана чеда успавала?

Јесилитита,

која кроз живот ходаше,

у хаљинама разним,

не би ли душу моју загрлила?

Јесилитита,

која у себи тајну знадеш

ииспружене руке срцу моме пружаш?

Јесилитита,

коју сам у молитвама

ноћима, годинама, вековима дозивао?

Јесилитита,

која ме је у себи пронашла

и која у срцу своме мени пева?

Јесилитита…

У ЛУЦИ ОД ЖАДА

У луци од жада

окупаној мирисом

кристалног срца Гаје – чекам.

Сам, стојим  на мосту од паучине,

тетовиран маштом

унутрашњег сећања.

Улуциоджада са пртљагом сећања,

завежљајем жудње, и

флашицом сете очекујем лађу.

Океаном димензија и

временских циклуса саздана

лађа Господња са Сиријуса стиже.

Нек ноге што ово тло газише

не поклекну 

и нек сузе што капају

кристално чисте буду!

Улазница је светло срце пробуђених

и душа која Господа љуби,

те се са Њим стопи.

У луци од жада

остављам маску, мисли жудње и санкаре,

одлажем хаљину телом звану

и чистом душом

ка Плавој звезди хитам.

У луци од жада …

ИСПРУЖИ РУКЕ МИЛА

Испружируке мила,

Желим ти невидљивим мастилом

животе наше исписати.

Испружируке мила,

својим би топлим дахом

да грејем душу твоју нежну.

Испружируке мила,

да срце своје ставим у њих,

да ти себе дам до целовите Празнине …

Испружируке мила,

да читаво једно еонско путовање

сећања на Извор окончамо.

Испружируке мила,

да ти звездана јата галактичког Стварања подарим…

 

Испружируке мила,

допусти да душа моја росом пробуђеног 

умије душу твоју,

и да огањ ватре моје

са твојом уједињен гори.

Испружируке мила, чуј стих душе моје.

Ти знаш да на крају Трагалац и Тражено

Једно буду.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ