Category: All
ЗЛО ВРЕМЕ – Владимир Шибалић
ИКОНОПИСАЦ – ЧУДОТВОРАЦ
Прича о Григорију Журављеву, иконописцу рођеном без руку и ногу
Данас цео свет познаје име Ника Вујичића – проповедника, који се родио без руку и ногу. Али мало ко зна да је у 19. веку у Русији живео Григорије Журављев, који се такође родио без руку и ногу, али га то није спречило да постане – иконописац. Следи прича о његовом чудесном животу.
Његово име постало је шире познато у Русији и шире када је 1963. године професор Здравко Кајмакановић, док је радио попис живописа Српске православне цркве у Босни, открио у једном селу код Тузле икону на којој је на руском писало: ,,Ова икона живописана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утовској сеоској општини и селу истога имена, зубима сељака Григорија Журављева, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра”. Државни архив Русије касније је потврдио да је натпис на пронађеној икони – аутентичан.
Григорије се родио 1858. као тежак инвалид. ”Заборављен од Бога”, такав суд су донели сељани кад су видели тек рођено дете. У почетку, породица Журављев делила је такво мишљење. По причама, мати Григоријева је горко плакала, и од велике жалости је хтела да изврши самоубиство, да се баци у реку заједно са својом бебом, али је деда – Петар Васиљевич Траикин – прекинуо такве помисли своје ћерке, додавши да ће Гришу подизати он сам.
НАДАРЕН, НЕ ЗАБОРАВЉЕН
После неког времена дечак богаљ није изазивао само сажаљење, колико дивљење: пузао је по дворишту, узимао прутић у зубе и дуго по прашини цртао људе, куће или животиње. Показало се да Гриша није ”заборављен од Бога”, већ да му је дарован посебан таленат.
Тако се једном десило да су сеоска деца отишла на реку заједно са дечаком богаљем. Сви су пошли на купање, а Гришу су оставили на брдашцету поред реке. Тада се на њега сручио орао. На очиглед престрашене деце, птичурина је однела обрубљено тело пут неба. Срцепарајући дечји крик, чини се, уплашио је орла који је испустио свој плен. ”Анђели су подметнули сламу” расуђивали су у селу, када су подигли Гришу неповређеног са земље.
Када је Гриша мало порастао, деда га је носио у школу. Зими на санкама, лети на колицима. После дедине смрти, ваљало је заборавити на школу, али је са паметним дететом рад наставио сеоски учитељ Троицки. Дечак је учио да чита и пише, са пером у зубима. По причама, имао је прелеп рукопис.
У дом Григорија Журављева почели су да навраћају сељаци са молбом да се напише писмо рођенима, или нека молба чиновнику. У учењу му је помагао Бог, а у свакодневном животу старији брат Афанасије. После мајчине смрти, баш он је постао његова дадиља, тачније његове руке и ноге: носио га је, хранио и прао.
Григорије је волео да посећује храм, када га је на литургију носио брат. Ноге су му биле закржљале, али је свеједно могао да се некако креће на коленима. Везивао би ремен од рамена до ногу да причврсти кожне назувке, и на тај начин се, да не оптерећује никога, испотиха кретао по цркви.
Године 1885. у часопису ”Самарске губернијске новости” објављено је: ”Журављев је замислио да би било добро научити сликати уљаним бојама – праве слике. И ето, са 15 година Гриша, који никада до тада није изашао ван граница свог села, одлази у велики губернијски град и обраћа се живописцу Травкину са молбом да му овај покаже како се слика.
Сликар је примио необичног ученика, сместио га у свој стан на неколико дана, где му је показао основне технике сликања. То је за Журављева било довољно. Купио је у Самари боје, четкице и остали материјал и вратио се у родну Утевку. Тамо је направио специјалан сто, и почео да усавршава своје сликање”.
Након пет година труда, млади иконописац решио је да поклони неколико својих икона виђенијим људима из Самаре. На његове ,,живе” иконе одмах су обратили пажњу, и кренуле су прве поруџбине. И ускоро је Губернијска скупштина, примивши к знању лоше материјално стање Журављевих, доделила породици пензију од 60 рубаља годишње.
У раду је Григорију помагала цела породица. Брат Афанасије спремао је даске за иконе и припремао боје, бака је пазила на четкице, док је отац разносио иконе до Самаре. Касније је Журављев добио и ученике – Михајла Хмељева и Василија Попова.
Григорије је обожавао да учи, много је читао, кућна библиотека била је велико благо. Већ одрастао, он је заједно са братом Афанасијем завршио Самарску Мушку гимназију. Самостално је изучавао цртање и анатомију. Године 1884. Журављев се обратио Самарском губернатору, који је увек био део живота живописца-богаља, са молбом да пошаље икону Николаја Чудотворца царевићу Николају, будућем императору Николају Другом.
ПИСМО ЦАРЕВИЋУ
У личном архиву генерала губернатора А. Д. Свербејева сачувано је писмо адресирано од Журављева царевићу: ”…Ваше Императорско Височанство, покорно и усрдно… желим да Вам представим икону Светитеља и Чудотворца Николаја, коју сам живописао устима, а не рукама, из разлога што због своје природе немам силе у рукама и ногама. Живописао сам ову икону по промисли Свемогућег Бога, који ми је допустио да дођем под капу небеску. И даровао ми је дар. Затим се открила покретност мојих уста, са којима управљам својим радом по вољи Божијој”.
Царевић је икону милостиво примио. Ускоро је Император Александар III позвао Журављева у петроградски дворац. Тамо је сељак иконописац насликао портрет породице Романових. Постоји легенда, да је на повратку из Петрограда, против своје воље, доспео у путујући циркус. Пола године су водали Григорија свуда, и показивали га публици као наказу. Великим трудом посрећило му се да се врати на родну груду.
Цар је тада одлучио да му додели месечну пензију у износу од 25 златних рубаља, док је самарском губернатору било наложено да ”пода Журављеву коњски превоз за лето и зиму”. По сачуваним сећањима становника Утевке, Григорије је био веселе нарави, волео је да се шали. Често је да би забавио децу, узимао бич у зубе пуцао њиме.
Утевска камена црква подигнута у част Свете Тројице прављена је по цртежима и под непосредним руководством Григорија Журављева. По његовим скицама осликане су све фреске у цркви.
— За храм Журављев није радио само иконе, већ и огромне фреске, прича настојатељ храма свештеник Анатолиј Копач. – Када је он осликавао цркву, нарочито куполу, кожни ремени којима се опасавао да би могао да лебди испод свода усецали би се у његово тело, ломили би му се зуби. То је био подвиг…
На куполи су осликани Света Тројица и седам Арханђела. На фрескама су апостоли Јован Богослов и Андреј Првозвани, московски митрополити Петар и Алексиј. Сасвим недавно почео је да се појављује лик Светог Симеона Верхотурског. Самарска епархија заједно са властима губерније много ради на томе да се не заборави чудесни иконописац. У епархијском црквено-историјском музеју и у Самарском обласном историјском музеју већ неколико година изложене су његове нерукотворене иконе.
— Слава Богу што се у наше време васпоставља историјска правда и одаје дужно поштовање таквим талентима, као што је био живописац Григорије Журављев, рекао је архиепископ Самарски и Сизрански Сергеј. – Рођен са болешћу, али имавши дубоку веру и силу духа, он је стварао у име Божије и људско. Његове иконе зраче светлом Божанским, помажу људима.
Григорије Журављев се упокојио 1916. године. По благослову архијереја сахранили су га у порти сеоског храма. Све се то догађало у XIX веку, када су технологија и медицина биле неразвијене. И због тога подвиг Григорија Журављева дира ум и срце.
Приредио ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ
Извор: НОВИ СТАНДАРД
Драган Симовић: ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Када појаве и ствари
посматрамо са становишта једне духовне науке,
тада запажамо да се човечанствао не креће узлазном,
већ низлазном путањом;
да људи не бивају бољи,
но гори;
да племенити, узвишени, даровити и храбри изумиру,
док се ништи, слабићи и кукавице,
те сви они што стоје насупрот ових узвишених врлина,
убрзано размножавају;
да је дарвинистичка еволутивна теорија,
у бити,
једна изокренута пројекција космичке и стваралачке стварности,
јер је истинити поступак
посве опречан и супротан
поступку који заговара ова несувисла теорија:
вечно стварање и престварање не одвија се од нижег ка вишем и највишем,
но од највишег и вишег
ка све нижем и нижем,
све до самопоништења и,
поновног васпосатвљања.
Душица Милосављевић – Ртањ
( прилог песми „Ртањ“ су песнички коментари Гаја Оскоруше, Милорада Максимовића и Верице Стојиљковић)
У времена стара када не би људи
јерарси су поставили светилишта древна
духом их повезали да заспале буди
да армија делује када буде спремна!
..
Конац сребрн изаткали до корена света
златном нити завезали поруке у етру
Ртањ центром учинили изнад сваког центра
Барјак на врх поставили што је видљив свету!
..
Елементи непознати самој Мидгард земљи
расту подно белих брда Артањ свете горе
гранају се испод језгра вулкана и мора
у атоме растворе се и опет се створе!
..
Оку људском видљив јесте цвет што расте туда
И орао што с гавраном на барјаке слеће
а срцима видљив беше сваки камен, руда
што се вечно с Родним духом световима креће!
*
*
лирски коментар – Гај Оскоруша – Ртњу у походе
.
Ртњу у походе ходим вековима,
Чекајући вас виле и вилењаке,
Свет нестали да се
врати изнова.
.
Да зашуме брезе
на светилишту подно
Светог амфитеатра
Да кликћу малци
гавранови на Андским висовима
Свете древне пирамиде…
.
Црвени извор живота
чува успавани маг
тек пробуђен у
зори Свароговој.
.
Прича са драгим својим
ученицима и сабраћом
О Плану Расе велике
који сада ступа….
–
Ходе заједно по облацима
изнад центра Хелма,
чекајући пробуђење
одабраних душа.
.
Вечно сами …
А заједно с бескрајем…*
*
*
лирски коментар – Милорад Максимовић – Артанија земља света…
.
Артанија земља света…
Подно врха од кристала што пламеном белим сија.
Иза магли и омаја, прича и илузија.
.
Она јесте онима што јесу.
.
Чувари су постављени
миром светим управљени.
Гором ходе сушти свете!
Тон живота живе песме
певуше у сутон, у јутро, у подне, у дан.
.
Снива се и снео се вечни сан!
.
Рт добре наде на Мидгарду јесте.
Океаном небескога светла, плове лађе сваког света…
.
И котве се подно неба у луци од белог светла,
док животом боји кристал свети…
.
И тако зими…и тако лети…
.
Артанија снива и плете потку безсмртну.
Ртањ чува сваку душу…
која жив-пламеном вагри.
.
Која се радосно купа у светој ватри.
*
*
лирски коментар – Верица Стојиљковић – Светилиште Роду древном
.
Светилиште Роду древном
Алком светла
Душу земље с небом спаја
и
Кад срце отвори се
Пред олтаром Артања
Васиона Права угледа се
Александар Сергејевич Пушкин: Посланица у Сибир
У рудницима, у Сибиру
Стрпљење ваше нек’ не клоне,
Јер ваша дела не умиру,
Ни узвишене тежње оне.
.
Нада, та верна сестра зала
У подземље ће мрачно сићи
Да би вам бодрост одржала
И жељено ће време стићи.
..
Другарство, љубав ће вам доћи
Кроз браве што над вама стоје
К’о што до вас кроз мемлу ноћи
Слободне речи стижу моје.
..
И пашће тешке негве ваше,
Слобода ће вас дочекати,
Све тамнице ће да се спраше
И мач ће вама браћа дати.
Ведски записи
„Нека твоја прва реч буде добра
нека твоја друга реч буде истина
нека твоја трећа реч буде праведна
нека твоја четврта реч буде великодушна
нека твоја пета реч буде храбра
нека твоја шеста реч буде блага
нека твоја седма реч буде утешна
нека твоја осма реч буде добродошлица
нека твоја девета реч буде од поштовања
нека твоја десета реч буде мудра…
Затим, ако немаш речи да кажеш,лепше од ћутања,ћути „
Избор Љиљана Митрић
БЕЛИ КОЊ СВЕТОВИДА
Код западних „Словена“, на азијском полуострву, које се данас зове Европа, постојао је свети бели коњ – коњ Световида – Бога Белог светла, врховног Бога западно-словенског пантеона, Бога-јахача, који се борио са Тамом.
Његов бели коњ је држан у штали у главном храму у Аркони на острву Риген.
Веровало се да се на том коњу Световид борио са непријатељима.
Када су Рујани одлазили у рат, коњ је коришћен за гатање да ли ће бити успешан поход. Да би се то урадило, пред њега су ређали три реда копаља, у сваком реду по два су била укрштена.
Коња би извели из штале, пуштали међу копља, и ако би три пута прекорачио преко укрштених копља десном ногом, сматрало се за добар знак.
Извор- фејсбук страница Душана Ми-
Милица Тасић – КРВАВА ПРАЗНИНА
Челичне гране секу зенице
на пола,
а ватра се разлива
по лицу твоме.
.
Пробушеним очима
празнину видиш
док је жена с очима
пустињског песка љуби.
.
Округле јој очи
гледају кроз твоје пужеве
уши демона што звера.
.
Стопала ти вире
док пробијаш шарену чежњу.
.
Две камиле на црвеном небу
жедне се смеју
док вечераш на белом облаку
последњу визију жене.
Драган Симовић: Нека свет иде камо год жели
(Ленки и Дрини,
унукама својим,
да вазда и навек
корачају
једино својим путем!)
Нека свет иде камо год жели,
а ја идем својим путем.
Идем својим путем,
према боговима и богињама
који су давно пре мене
били на овоме путу.
Сви путеви овога света
јесу путеви већине,
док ја корачам и путујем
путем мањине,
путем веома ретких
загледаних у Извор Светлости,
у Извор Живота,
с ону страну свих обмана,
омаја и опсена.
(Београд – Истар, месеца 16. сечка/фебруара, 7527/2018.)
СТАРИ НАПИЦИ
Боза
За 5 л бозе је потребно: 500 гр кукурузног брашна, 5 л млаке воде, 20 гр квасца, 500 гр шећера.
Кукурузно брашно изручити у већи лонац или посуду, налити са 5 дцл млаке воде и оставити да преноћи. Сутрадан ујутру ставити на ватру, кувати истиха два сата мешајући повремено и измаћи са ватре. У подне умешати квасац размућен са 2 дцл млаке воде и оставити да кисне до сутрадан. Другог дана процедити течност кроз густо сито или газу и додати шећер. Готову бозу расхладити и по могућности служити са ледом.
Или:
У 10 л воде ставити килограм пројиног брашна. Сутрадан ставити масу да ври један сат. У току врења стално мешати. Потом пустити да одстоји један дан. Размутити 20 грама квасца па када ускисне сипати у масу и оставити да преноћи. Сутрадан масу процедити кроз газу, засладити по укусу. Чувати на хладном месту.
Вареник – кувано вино на руски начин
У старије време ово вино се справљало у крчагу и загревало на тај начин што се у крчаг стављао усијан гвоздени ватраљ.
Данас се “вареник“ у ресторанима припрема за столом, на стоном апарату за кување, а за 12 чаша тако куваног вина потребно је: 1 литар обичног вина, танко ољуштена кора од 1 поморанџе и 1 лимуна, 5-6 цм коре од цимета, 1 цео здробљен морски орашчић и 1 кашика шећера.
Усути у лонац вино, додати све остале састојке и кувати истиха 5-10 минута. Процедити вино и служити топло.
Водњика
Опрати 4 килограма зрелих и здравих крушака, па их ређати у сасвим чист суд од 10 литара. Када поређате половину крушака, ставите шаку клеке /вење/ и поређајте остатак крушака. Потом их налити хладном водом, ставити чисту крпу одозго и притиснути каменом, да крушке огрезну у фоди. Затворити суд и после месец дана водњика је готова за пиће. Водњика је пријатног укуса. Крушке из ње су укусне за јело.
Врућа ракија “Шумадијски чај“
За 5 особа: 6 кашика шећера, 5 дцл меке ракије /шљивовице/.
Ставити у лонац кашику шећера и загревати га на тихој ватри док се не растопи и пожути. Усути ракију, додати преостали шећер, поклопити и пустити да проври. Скувану ракију разлити у чаше и одмах служити.
Неретко се приликом кувања долива и одређена количина воде, ако се жели да ‘Шумадијски чај’ буде нешто блажи.
Домаћа вишњевача
За 1,5 л вишњеваче је потребно: 1,5 кг вишања очишћених од петељки, 250 гр шећера, 1 л комовице.
Теглу од 2 литра напунити вишњама до три четвртине њене висине. Додати шећер и налити добром комовицом. Везати теглу пергаментом и држати на сунцу три недеље. По истеку тог времена, процедити ракију, разлити је у беце и запушити. Најбоље је да вишњевача још неко време одстоји пре употребе.
Ласа
Потребно: 1/4 л кефира или јогурта /или 0,5 л сурутке/, литар воде и мед. Састојке добро мешати све док се мед не сједини са течношћу. Охладити пре употребе. Одлично за летње дане.
Медовина
Потребно: 1,5 кг меда, 6 л воде, 1 беланце, по укусу – цимет или каранфилић.
Шест литара воде и 1,5 кг меда кувати на доброј ватри три сата. Пену скидати кашиком, све дотле док се течност не смањи за 1-1,25 литар. За време кувања дода се цимет или каранфилић, или рузмарин. Кад се течност охлади, дода се пена од 1 беланца, поклопи се и остави у топлији подрум 2-3 дана да одстоји. Потом се филтрира, прелије у флаше и добро запуши. Пре употребе треба да одстоји 5-6 месеци!
Медовина /2/
Потребно је: 1 кг меда, 4 л воде, мало хмеља, једна кашика квасца.
Ставити мед у воду да проври и лагано скидати пену. Онда када мед постане прозиран, преручити га у велику стаклену посуду и оставити да се охлади. У охлађену текућину дода се квасац и хмељ. У новије време, и цимета по укусу. Сутрадан се поново скине пена, процеди и сипа у добро стерилисане флаше. У сваку флашу дода се по једна кашичица шећера. Флаше морају стајати усправно, а што дуже стоје, то је пиће укусније.
Медовина са хмељом
Потребно је: 4 л воде, 500 гр меда и 150 гр хмеља.
Додати мед у воду и кувати око 2 сата уз стално скидање пене. Истовремено, док се мед кува, убацити хмељ /најбоље у ланеној врећици/, тако да би из њега изашле у раствор све ароматске супстанце. Када се маса охлади излити је у чисто буре и додати мало пивског квасца. Пошто се врење заврши, процедити кроз газу и напунити флаше и добро их затворити. По укусу ово вино од меда доста подсећа на пиво. Може да стоји на тамном и хладном месту до 3 месеца.
Нана са медом
Узети 30 грама сувог листа од нане и 100 грама меда, ставити у одговарајући суд и прелити са пола литра кључале воде, поклопити и оставити на топлом штедњаку да одстоји један сат. Потом процедити, добро расхладити у хладњаку па служити по жељи.
Сељачка врућа ракија
На селу се ова ракија кува у казанчету на огњишту.
Ракију сипати у казанче, засладити шећером или медом по укусу и пустити да проври. За то време ставити машице у жар и загрејати их до усијања. Кад ракија проври, узети машицама коцку шећера и држати над казанчетом тако да отопљен карамелисан шећер капље у ракију. Поновити ово још који пут док су машице још вреле.
Сок од коприва
Потребно: 120 опраних врхова младе коприве, 0,5 кг слада или меда, 10 литара воде и још нешто воде за преливање. Према савременом начину спремања овог сока додаје се и 700 гр добро опраног лимуна. Ставити коприве у стаклени суд и притиснути их керамичким тањиром, прелити водом да огрезну, поклопити и оставити да стоје 24 сата. Процедити коприве. У процеђену воду додати мед и /изрендани лимун са кором/ 10 литара воде. Мешати док се мед или слад не растопе. Сок се може процедити, а може се пити и непроцеђен. Чувати на хладном.
Старословенска медовина
Потребно: 1 кг ливадског меда и 25 гр квасца.
У воденици за месо самлети мед у саћу са цветним прахом, сипати у лонац и додати 4 л воде, па загрејати на 35 степени уз стално мешање. Скинути са ватре и одмах додати квасац размућен у меду. Добро измешати и оставити да преноћи.
Други дан процедити кроз густо сито или газу и сипати у флаше које не треба затварати јер медовина још превире. Држи се при собној температури неки дан, па се флаше стављају у полумрачну просторију отворене, само прекривене салветом или газом.
Медовина проправља крвну слику, крепи, отвара апетит и успорава старење.
Сурица
Састојци: 4,5 кг меда, 18 литара чисте изворске воде, 400 гр гљива, 2 л крављег млека, зеље и корење /конкретно према упутствима чаробника, нпр. љута трава тј. купалница/.
Хлебни квас
Два килограма киселог црног хлеба исећи на комаде и добро исушити у рерни да порумени. У већу посуду ставити двопек и залити га са 12 литара вреле воде и оставити да одстоји 10-12 сати, а затим процедити. Одвојено узети 50 грама квасца и 2 супене кашике пшеничног брашна и замешати са мало воде; сјединити са течношћу и мешајући додавати шећер. Кад је све добро измешано, покрити салветом и оставити на топло место, док се не појави густа редовна пена коју треба редовно скупљати како квас не би преврео.
Течност обавезно процедити кроз сито /или газу/ и покрити чистим белим платном док квас не сазри довољно. Потом квас налити у чисте флаше, али не до врха. Флаше добро затворити и оставити на хладно место. После 12 сати квас се може пити.
Превод: Александар О.
Шљивовица
Наша земља је позната као воћарска, а по броју стабала шљива прва је у свету. Развитак нашег шљиварства заснива се на изванредно повољним климатским и земљишним условима. Ако се од овако квалитетне сировине производи шљивовица по новом и оригиналном технолошком поступку – без штетног састојка метил алкохола – који су разрадили наши стручњаци, може се сматрати да су обезбеђени услови за добијање шљивовице одличног квалитета.
Главни шљиварски рејони протежу се кроз источну Републику Српску и западну Србију. То су истовремено и главни производни рејони нашег најмасовнијег жестоког пића, шљивовице.
Најбоља шљивовица добија се од наше најмасовније воћке и најплеменитије сорте шљива, пожегаче /мађарке/, из околине Ужица, Чачка и Ваљева. Добра шљивовица производи се и од црвене ранке и метлаша. Ракије од церовачког пискавца, трношљиве, моравке, сариђе и џенарике нешто су слабијег квалитета. Добијени дестилат /нова шљивовица/ треба да одлежи у храстовим бачвама три до пет година да би ракија добила златножуту боју, јаку специфичну арому и пријатан укус. У промету се шљивовица појављује у разним јачинама, а најчешће од 25 до 45 вол % алкохола. Шљивовица јача од 38% зове се препеченица.
Ракија се код нас производи и од других воћки: од кајсија и бресака /кајсијевача и брасковача/, од вишања /вишњевача/ и од трешања /трешњевача/. Од јабука се производи јабуковача, а од дестилације преврелог кљука /измуљаног грожђа/ добија се лозовача која је безбојна па се зато држи у стакленим судовима. Лозовача са 40 до 45 % алкохола највише се производи и троши у Црној Гори и на Косову и Метохији.
Коришћена литература:
Савремени кувар. Просвета. Београд, 1972.
Вегетаријански кувар – исхраном до здравља: Анита и Слађан Станковић. Београд, 2001.
Мед и мед: Марија Х. Ружановић. Нови Сад, 1990.
Храна – извор здравља: Јованка Оцокољић. Врело. Нови Сад, 1995.
На 303 начина – воће и поврће: Милутин Р. Југовић. РО ГИД Нови пут. Светозарево /Јагодина/, 1986.
Українські страви. Світовид, Харків – Таст-М, Київ, 2002.
Именослов – В. Казаков
СРБСКИ ЖУРНАЛ 