СРЕЋА

 

Птичице лете и певају.

Лептири лете и смеју се.

Трава расте, а ја скакућем.

 

 

.

 

ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН

 

Диван пролећни дан.

Дрвеће се љуљушка.

Птичице певају.

Лабуди плове,

по Дунаву,

 а ја и мој деда

и моја баба

 гледамо их,

и срећни смо.

 

 

 

.

СРЕБРНИ И ЗЛАТНИ ДУНАВ

 

Лабуд плови по

сребрном и златном

Дунаву,

а ја га гледам.

 

 

Ленка Симовић има седам година

и ученица је првог разреда Основне школе

„Дринка Павловић“ у Београду.

 

-слике Диме Дмитрова-

Посвећење Ероса

На свету ништа ново сем чудеса,
велим ти, Анђеле.
И после измишљених векова
рука сам прва која те слика,
бдење сам радосно у земаљском невиду.
Кажем, ти си опсенар, моја узајамност,
онај си што још ваја Афродиту
за неки нерођени храм.

.

Ако тако видим,
овај тренутак је вечан, Анђеле,
јер ништа није прошло ни будуће.
Орфејева чудесна свирка
прошла је кроз јесењу шуму,
лишће је плакало сјајно.
Кажем, ја сам лишће, дрхтај,
и Ад сам који потреса божански звук.
У сну сам јава порушеног града.
и демон, и Јелена Тројанска,
а на јави сан, прва сам тамна вода
у коју слази светлост одељеног неба.

.

Верујеш ли, Анђеле,
у некој паганској шуми жудња сам.
а Ти близина, обличје и лепо божанство
од чијег додира умрем. И будим се,
будим се на суморној киши,
свеједно где, можда у Атлантиди.
Свеједно што не кажем:
блискост је недокучива даљина.
Већ видим, тако ме уписује неко
у кишном јутру
на другој тачки времена.
И писмо се по знацима ишчитава,
можда као љубавни говор,
или мит о Еуридици.

.

Велим ти, Анђеле,
од свега извесна су само чудеса,
митови су сушта историја, душино дело.
Безименог именујем те тако.

.

(Из збирке ЗВОНО)

Аутори чак и текстова овог типа који су добронамерни са покушајем да скрену пажњу на неки духовни значајни пут људи и њихових душа, вероватно случајно, или из незнања, шаљу неке негативне поруке.

Човекова душа је најнижи облик њеног постојања. Нетачно! Постоји много облика у развитку духа, кроз које он прође како би постао људска душа. Конкретно,да сазри довољно да постане душа човекова! Дакле исконска срж појединца је дух. Душа је нешто комплексније што се формира кроз вишеетапни развитак духа!
Но, ако би смо рекли да сви ти пређашњи облици духа и живота напредују, а човек не, онда је тачно да је човек тренутно најнижи. Јер, ради против своје природе, не напредује духовно. Зато је више људи на планети, нове душе долазе, а старе не одлазе. Ова духовна ситуација се рефлектује на физички свет у виду повећања популације.

Духовни пут неће покренути бол, никако(евентуално ће га осветити да га тражи)! Духовни пут је испуњење, дакле све оно добро у човеку, јер тежи светлости, добру и тако трансформише душу. То је алхемија душе. Код старих је ово значење било везано за душу, а не за метал и његово преварање у злато. Душа је састављена од многих боја, нијанси различитих фреквенција светлости. Како се духовно напредује, оне се стапају у златну, боју Сунца, живота, чисте светлости.

Тада појединац се „ослобађа“ (нирвана-мокша…)овог еволуционог нивоа душе и постоје нешто узвишеније! Тако су нам древни преци и предочили реинкарнацију. Реинкарнирају се док не узнапредују довољно и не постану равни својим небеским праоцима.

И последње, Богови су увек продужетак, манифестација Једног. Онај Један, којег зваше некада давно Род, а данас Бог није небески судија. Он је недокучив нама још увек, јер је он творац, сведржитељ, извор од којег све потиче. Велики архитекта стварности и њених космичких закона, али никако судија.

Поздрав свом роду!