Category: All

Драган Симовић: Има тренутака кад ме запљусну и преплаве најдубља осећања љубави…


Све се убрзано мења и, већ се увелико променило.

Ништа више није онако како је бивало пре двадесет година, пре годину дана, па ни како јуче бејаше.

Променио се ваздух, променила се вода, променила се ватра, променила се земља, променили се људи, животиње, птице, дрвета и биљке.

Пределе које сам виђао у детињству и младости нису више они предели.

Јесу исти, а, ипак, нису исти!

Не посматрам ништа више онако како сам некад посматрао.

Сад имам једно посве другачије виђење свега: животиња, птица, људи, воде, дрвећа, предела и градова.

Моје садашње виђење јесте виђење изнутра, из бића и суштаства.

Као да је све преконоћ постало прозирно и прозрачно, као да је од кристала или стакла саздано.

Док посматрам људе имам осећај да видим све њихове унутрашње органе, мисли, осећања, науме и намере.

Кад се сретним с неким, имам осећање да већ све унапред знам, да знам цео ток разговора од прве до последње речи, да знам његове бриге, стрепње и слутње, његове тегобе и патње.

Тако видим све у овоме свету: животиње, птице, биљке, дрвеће, шуме и пределе.

Кад сретнем животињу, у очима могу све њене страхове, намере, осећаје и емоције у трену да прочитам.

У овом времену, и животиње нас посматрају из свог унутарњег, виде нас као богове и богиње.

Нешто од нас очекују, нешто значајно и важно.

Неко чуђење кроза све провејава: кроз бића, суштаства, твари и природу.

Има тренутака када ме запљусну и преплаве најдубља осећања љубави, љубави која није од овога света нити од иних материјалних светова, већ једне божанске и божанствене љубави што исијава из Језгра Звезданог Јата, са Самог Извора Љубави.

Тада су ми сва бића мила и драга, тада сте ми сви ви мили и драги и, тада љубим све вас, све и свја, и, чини ми се да се расплињујем и растапам у водеану љубави која све обујима и прожима у Васељени и у Вечности.

У таквим стањима молитвеног тихова, спомињем све вас, сва ваша имена, све оне које сам било када и било где сусретао и, с којима сам лепоту, доброту, осећања, зебљу, саосећајност и самилост делио.

Све вас, и све нас, сабране и окупљене око Србског журнала доживљавам и видим као један Род, као једно Јато, као једну Породицу, иако се с многима од вас никада нисам сусрео нити ћу се, пак, икада сусрести у овоме свету привида, омаја и опсена.

Кад изиђем на Истер, док сневам и тухујем, тада видим и осећам све вас, а често с вама и разговарам.

Не знам како, али ми се чини да већ све о вама знам: ваше бриге, страхове, немире, патње, радости, боли и љубави.

Љубим вас све и благосиљам љубављу и благословом наших звезданих и светих Предака, наших Богова и Богиња!

(На левој обали Истера, у јутро Сунцем обасјано, док се у ваздуху осећа дах раног пролећа – прамалећа, 7527. године.)

 

 

Соко са Велебита: Увек БУДНИ!


 

СОКОЛОВ КОМЕНТАР НА ЛИРСКЕ ЗАПИСЕ

“ БИВШИ СРБИ – ОМАЈЕ И ОПСЕНЕ“

Све је савршено тачно и ЈАСНО као СУНЦЕ које нас греје.

Увек БУДНИ, и обазриви,

а када спавамо,

још Буднији,

него када су нам очи отворене.

Руси и Бели Срби, немају никога на овој Кугли

на кога се могу ослонити,

сем једни на друге!

Све ине расе, руље,

крда и стада око нас,

ма како год 

да се они звали,

плету своје мреже,

јавно или тајно

вековима

и чекају погодан тренутак

да нас у њих уплету!

 

Драган Симовић: РАДУЈ СЕ, ДУШО МОЈА!


Радуј се, Душо моја!

Живот је Песма!

Живот је Радост!

Тамо где нема Радости, ни Живота нема!

Живети, значи радовати се!

Радуј се, Душо моја!

Твој Отац жели радосну да Те види!

Твоја Мајка жели радосну да Те гледа!

Радуј се, Душо моја!

Људи су Ти убили Радост!

Свет Ти је убио Радост!

А Ти венеш,

сахнеш, чилиш и нестајеш,

зато што више нема

Радости у Теби,

што више нема

Љубави у Теби!

Радуј се, радуј, Душо моја!

И никада немој

престати да се радујеш!

Загледај се у звездано небо,

и радуј се!

Погледј плаветан цвет у пољу,

и радуј се!

Загледај се у облаке вечерње румене,

и радуј се!

Послушај пев тица,

и радуј се!

Загледај се у лица пролазника,

и радуј се!

Све што видиш, чујеш и осећаш, гле,

све је то Радост једна непојамна,

и непоновљива!

Радуј се, радуј, Душо моја!

Ослободи се страхова!

Ослободи се брига!

Ослободи се морања!

Ослободи се кривице!

Створитељ распршује све страхове!

Отац развејава све бриге!

Мајка распршује сва морања!

Дух развејава све кривице!

Радуј се, радуј, Душо моја!

И никада немој престати

да се радујеш!

Драган Симовић: БИВШИ СРБИ – ОМАЈЕ И ОПСЕНЕ


ВИЛЕЊАКОВА ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Не постоје никакви Бивши Срби, већ само Садашњи Срби, Бели Срби.

Чувајте се, највише се чувајте Бивших Срба, јер су они највећи мрзитељи и злотвори Белога Србства!

Ближи су ми, и дражи, Јапанци и Тибетанци од свих тих тобожњих Бивших Срба: по Далмацији, Лици, Дубровнику, Херцеговини и Босни.

У двадесетом столећу највише смо страдали од Бивших Срба, и, управо су нас они, гле! биолошки, културно и духовно осакатили за сва времена, минула и будућа.

Не својатајте и не призивајте Бивше Србе, већ их вазда на оку држите!

У њиховом присуству навек будни, сабрани и присебни будите, јер никад не знате шта им је на уму, шта вам смерају и спремају у потаји – лукаво, потуљено и подмукло.

Не постоје никакви ни Бивши, као ни Будући Срби, већ само Срби, Бели Срби, у Овоме Тренутку Вечности.

Маните се омаја и опсена о Бившим Србима, јер они никада и не бејаху Срби.

Јер, да негда и негде бејаху Срби, они би Србима и остали.

Све што је Бивше, то и не постоји!

Драган Симовић: ЈЕЗГРО СВЕТЛОСТИ ЗВЕЗДАНОГ РОДА


ВИЛЕЊАКОВИ ЛИРСКИ ЗАПИСИ ИЗ АКАШЕ

Ништа више не можемо појмити, схватити и разумети са материјалистичког и позитивистичког становишта.

Све позитивистичке и материјалисте науке и духовности припадају Старом добу, Ноћи Сварога, када људи сужене свести ништа нису могли да виде, појме, осете и схвате што је изван и с ону страну видљивог и опипљивог, материјалног и вештаственог.

У последњих неколико година догодиле су велике промене, не само на Мидгарду, већ и у Васељени.

Отворило се ново звездано пространство, отворила се нова онострана и тајинствена димензија, како у личној тако и у колективној Свести и Свесности.

Дан Сварога јесте Ново доба Нове Стварности, Ново доба Звездане и Оностране Стварности.

У Дану Сварога све се збија и згушњава до Простоте и Једноставности.

Сложеност и компликованост јесте одлика Ноћи Сварога, када наша Свест и Свесност још није била кадра и спремна да разуме Просто и Једноставно.

У Ноћи Сварога најсложеније и најкомпликованије бејаху природне науке: математика, физика, хемија, биологија…

Толико те науке бејаху сложене и компликоване да их је ретко ко, уз велике умне и духовне напоре, могао да разуме и схвати.

У Дану Сварога све ће бити Просто и Једноставно.

Сада ћемо математику, физику, хемију, билогију, као и све ине науке, без много труда и напора лако схватати и разумевати.

Зато што са материјалистичког поља учења и разумевања прелазимо, посредством Света Богова, на Поље Чисте Духовности, илити на Поље Чисте Свести и Свесности.

Упамтите: све што је сложено и компликовано, све што је тешко за учење, разумевање и схватање, све што је нејасно, мутно и магливито, то припада Старом добу, то су репови паразитских програма и учења из Ноћи Сварога.

Математика Новог доба, у растућем Дану Сварога, јесте чиста поезија: једноставна, течна, као вода питка, а лепа и лепршава попут љубавне песме.

Бело Србство у Новоме добу, у Дану Сварога, није оно Бело Србство из Ноћи Сварога када се, најчешће, без сврхе и смисла, гинуло на бојноме пољу.

Бело Србство у Новоме добу, у узрастајућем Дану Сварога, биће узнето у највиша овострана и онострана пространства Духа и Свести, а то значи: уткано у само Језгро Светлости Звезданог Рода.

 

Агрон Шеле – МОЈА МУЗА


Музо моја!

У којој лепоти сутона се кријеш?

 У каквом гају сном ми растеш?

Чијим песмама шеташ дубоким усецима?

 Каквом ме светлошћу обасјаш у мрклој ноћи?

.

Музо моја!

Стојим на литици тишине,

Сад разумем тишину свемира,

Крај мене давни заласци сунца плове

И рађају се неке нове зоре.

–

Музо моја!

Године ми сребро косом просуле,

Као кад на снежне врхове

Падну магле јесење.

 А дух води моје танано перо,

Што дрхтећи губи се негде у даљини.

.

Музо моја!

Сав се чудесима дајем, водиш ли ме?

Или се играш, окрећеш од мене главу,

Док гледам загонетне очи девојчице

И сузе од смарагда

.

Музо моја!

Буди се света душа и заборавља,

Да јутром она постаје песник,

Па скитница дан потроши,

Из нашег живота или привиђења.

.

С руског превео Анђелко Заблаћански

Извор-Поезија суштине-

 

Верица Стојиљковић – Носим цвет и на њему црвеног лептира


Носим цвет – у души процветао!
На цвету лептира – из срца излетео!

Носим плетеницу дугом уплетену
И поглед уцртан у белом камену!

Вилин поклон води носим
Сваку кап душом љубим!

ВЕтар зове са њим да полетим
Месецу да се насмешим
Звезде да посетим
Зореницу да замолим
Дан да буди, Сунце да засја
Руменилом да заруди!

Носим цвет – у души процветао
На цвету лептира – из срца излетео
Сунцу за љубав – да поклоним!

 

 

 

Тагоре – Из дана у дан – Градинар 20.


Из дана у дан он долази и одлази.

Иди, драга, и дај му један цвет из моје косе.

Ако те упита ко те је послао,

преклињем те, не кажи му име моје –

јер он само долази и одлази.

Ено где седи под дрветом у прашини.

Направи му тамо, драга, седиште од цвећа и лишћа.

Очи су му тужне и уносе тугу у срце моје.

Не каже шта мисли;

Само долази и одлази.

Душица Милосављевић – Вилин двор


 

 

Погледај унутрашњост душе своје

види шта све тамо има што је твоје,

то задржи!

А чишћења се одмах лати

Творцу душу сад поврати!

Није касно!

И погледај вилин дворе

што у теби боравише

суза пере све прозоре

прљавштине нема више!

Врата затвори!

И уживај ту чистоту

племенитост, част и звање

собом познај сву једноту

душе своје!

На спавање

 

Десанка Максимовић – Кћи вилиног коњица


Пођите кроза шуму стазом право, онда скрените десно, па код јаруге лево заобиђите шумареву кућу, и опет крените десно, па кад најзад ударите још једном улево, у правцу старе букве, тамо је пањ где живи кћи вилиног коњица.

Она је мала, мала девојчица, весела и прозрачна као вилин коњиц. Сви до последњег створа у њеној околини воле је и мазе. Бубе, пауци, комарци, свици, мрави и патуљци радо се с њом играју. Кад пође далеко у шуму, патуљци је чувају да се не уплаши вука или медведа. Кад падне мрак, свици долете да јој светле. Кад задрема, комарци и пчеле зује, да је што пре успавају. Ако јој се воза, мрави од чашица жира направе колица па се по њих двадесет упрегне, да би могли јурити као стрела. Ако зажели да се љуља, пауци начине зачас љуљашке, обесе их о какву гранчицу, и мала кћи вилиног коњица се њише на њој по читав дан.

Али се једног јутра мала несташница искраде од својих другова и сама побеже на реку. Хтело јој се да се мало по води провоза. Седне на лист букве што је стајао у води крај обале и отисне се на њему као на чамчићу низ таласе. Пловила је тако она, пловила, и била много весела, посматрајући крајеве кроз које је текла река. Зечеви са обале су је задивљено гледали, никад нису видели тако мале девојчице. Патке што их је сретала дубоко су јој се клањале, а птице летеле крај ње обалом.

Све је било не може бити лепше, али несрећа се увек изненада догоди. Наишавши на некакву матицу, чамац јој се преврне и она упадне у реку те се удави. А после неког времена таласи избаце на обалу тело мале кћери вилиног коњица. Туда случајно наиђе врабац, њен сусед, па кад види да је сирота мала девојчица умрла, прхну одмах да јави њеним пријатељима. Тако се глас о њеној смрти рашири брзо по шуми, и патуљци брзо отрче да однесу глас њеном оцу, вилином коњицу. Трчали су што су игда могли и нађу га крај неког потока. Чим чу шта се догодило његовој девојчици, вилин коњиц појури на ливаду где је лежало њено тело, али се патуљцима чинило да не лети довољно брзо.

– Вилин коњиц је немилосрдан рече први патуљак гласно плачући – он не жали своју кћер.

– Он сада размишља о начину како ће је оживети – примети други.

Чим су стигли на ливаду крај реке и чим је вилин коњиц ослушнуо срце мале утопљенице, замолио је патуљке да одмах пронађу источни ветар и доведу га на ливаду, јер ако га пре вечери не нађу и девојчица заноћи обамрла, нико јој више не може помоћи.

Чувши ово, појуре патуљци и сви њени други пријатељи да траже источни ветар, али, као за пакост, од њега ни трага ни гласа, јер је већ било превалило подне. Једва у зло доба, кад се сунце стало клонити заласку, нађу га у јарузи, завукао се и ћути.

– Мала кћи вилиног коњица је умрла, хајде брзо до ње, јер ће скоро ноћ – довикну му патуљци.

И ветар је много волео љубимицу патуљака и буба, па се одмах дигне из јаруге и брзо, за трен ока, нађе се на ливади. Угледавши га, вилин коњиц га загрли преклињући:

– Оживи моју малу кћер, молим ти се, оживи што пре, јер ће за који час заћи сунце и биће касно. Оживи ми је, ти једини то можеш учинити.

А источни ветар стаде прво тихо, тихо, па онда све јаче дувати у криоца обамрле девојчице, не би ли их покренуо. Зањиха се од његова даха околна трава, потом шумица око ливаде, а крила мале девојчице још лежаху непомична. Њени другари, мислећи да је ни ветар не може оживети, стану плакати неутешно. Уто он још једном из све снаге дуну, а њена крилца се лагано покрену, очи јој се зачуђено отворе као код деце пробуђене из дубоког сна.

– Оживела је, оживела! – повичу радосно њени пријатељи патуљци, а вилин коњиц је узе у наручје и обасу је пољупцима.

Кад се источни ветар опет вратио у јаругу, посаде мрави своју љубимицу у колица начињена од жирове чашице и повезу је њеној кући. Крај кола пођу свици са својим свећицама, јер је већ падао мрак, бубе удесе најлепшу свирку, а вилин коњиц се врати на поток крај кога је обично ноћивао.

Десанка Максимовић; ПРИЧЕ и БАЈКЕ |

https://veseleklupe.wordpress.com/2012/10/07/десанка-максимовић-приче-и-бајке/

Create your own website, free on WordPress.com.Create your own website.
Start free