Category: All

Милорад Максимовић – Звездани код у роду


Преузето са http://www.zvezdarod.com

 

Све најсветије никада не умире.

Васељена постоји и нема јој мере у годинама ни миленијумима. Изнад свих закона што постоје, делује закон или Кон живота. У свих галаксијама у целом Све-Миру. Иако се он не види голим оком, све је на основи његовој изграђено. Свака Звезда има свој пут и заКОНитост деловања. Ништа не делује само од себе тако ето произвољно.

Велики закон живота се најпре чува у највишим сферама битисања искри живота или свете ватре, која је затим у свем стварству распоређена. Човек је један од носиоца свете ватре али она је њему иако покретач – недоступна. Не постоји начин изоловања ове покретачке енергије и искоришћавања њених неизмерних потенцијала. То није спречило мрачну силу од почетка ратовања за ову моћ – да је покуша узети за себе.

Многе цивилизације су уништене мрачним силама у покушају и прастаром рату за запоседање овог извора живота. Он је ту испред нас али недоховатан.

Због своје неуништиве природе ова света ватра је вечита жеља мрачних сила да би их она учинила непобедивим. Иако је не могу добити како се они надају, то их не спречава да ратују за запоседање свете ватре.

Човек као носилац незамисливог потенцијала или могућности је главна мета већ небројено векова. Идеја је мрачних да ако не могу отети свету ватру за себе онда ће променити ум и суштину човека да би тај човек био њихов вечни роб са својим невероватним могућностима.

Иако је то тако одавно, ни светле силе а ни сам Човек не седе скрштених руку.

Предузете су мере да се сачува света ватра у нама, где год да живели сред Васељене. Свети пламен увек нађе начин. Живот увек нађе начин и шта год мрачне силе предузеле, увек се ватра и живот прилагоде и пробуде нови ниво могућности да би се развој наставио.

Наше порекло и моћ су сачувани кроз крв.

То није мистика или илузија.

То је у ствари сачувана информација у ДНК, компресована и сабијена и кодирана – закључана.

Она се преноси са нараштаја на нараштај.

Некада спава и 10 генерација или нараштаја да би се у једном пробудила онолико колико треба да би та особа квалитативно допунила информацију или свесно знање те је пренела следећој генерацији или нараштају.

Зато онолики геноциди против Рода од почетка борбе са тамним силама.

Покушај да се физички спречи пренос тајног кода Звезданог рода.

То је жива реч-звук уписан језиком виших разина у спирале и овојнице зване ДНК –

Дезоксирибонуклеинска киселина.

Она је органски хардвер како би се модерно рекло или још боље – живи чувар знања из виших димензија.

Како и када и у коме се Звездани код буди није до појединца. Виши ниво живота то одређује.

Не може се силом пробудити нити се може отети из крви. Највећа штета која се може нанети особи која се буди је да она вољно одлучи да пробуђени код усмери ка тамним силама. Чак и тада то није страшно јер се један делић Звезданог кода свесно жртвује док се већина затвори до ко зна које генерације у будућности.

Такође је опасно заносити се мишљу да је неко одједном посебан ако је осетио бар мало буђења Звезданог кода неизмерних инфомација и могућности. Не може нико бити посебан и издвојен јер у коме год се буди код, они су већ посебни и издвојени и нема шта да се даље издвајају, даље цео живот је свет и нема шта један део живота да се хвалише другом делу, наизглед дихотомија… Овде лежи уметност схватања живота и свете ватре. Никакве себичности не пролазе иако је неко осетио буђење. Сваки свесни покушај злоупотребе кода га затвара трајно. И особа ма какве моћи до тада имала и поседовала – почиње да деградира. Некада јако брзо.

Ко успе да сачува себе и мир када им се буди Звездани код Рода- они су на ПРАВ путу.

Непостоји протекција или себична заштита. И највећи мудраци су падали кроз прошлост уколико су своје мисли окренули тами. Нема ту Божије казне или чега већ. Света Ватра чува Звездани код Рода.

Живот увек нађе начин. Света Ватра сјатки безсмртно!

Искра живота сјакти безсмртно

Зрак Љубави дође од Творца

У дубине душа на Мидгарду

Мир донесе и спознање

Истрајно градећи везе знања

Творац све прославља

Енергија живота мрачне плави

Љубав конце преузима

Милица Тасић – БЕЛИ САН


Такнем сан твој лако
Бели сан утопљен
.
Седиш на болу а
вечно младим ногама
допипаваш страх живота
док бројиш у себи туђе кораке као сопствена сећања
.
У ушима крвави уздаси
другова млађаних
што гину из очију твојих
.
Бели сан утопљен
.
Такнем ти сан лако
само да нико не повреди те више
и шапућем биће боље
плачући,
тихо, најтише…

-слика Диме Дмитрева

Саша МИЋКОВИЋ – ЗЕМАЉСКИ ОБРУЧ


 

 

Аз, буки, вједи… до вечности тако,

Кроз безвремена, хаосе и битке,

Рађање боли – умрети је лако,

Од Речи, Слова, или Мисли бритке!

.

У сваком гласу, мелодији, крику,

Или сонету, књизи, лексикону…

Угледам своју резбарену слику,

Сломљену, крту… Али васиону,

.

Још увек сањам, тихо прижељкујем,

Ко кад сам био дечак светлооки,

А из прошлости свакодневно чујем,

.

Сопствени вапај, вибрантно жестоки,

То запомажем: Земља души тесна,

Небо – тргни ме из земљиног несна!

Љубав је живот – Винчанска култура – део 1


Тамничари душе

Што смо ближи извору то је наша снага већа. Да би били извору ближи, морамо се вратити 7500 година уназад. То би требали да урадимо јер ту је наше скривено црвено дугме за ресет. Свакако није лако јер морамо да се ослободимо много наметнутих програма који почињу од нашег рођења. Програми су усмерени директно на нашу свест која је постала тамничар наше душе.

Свет око нас је илузија која нас омета да га видимо јасно, да препознајемо, да видимо Бога, Универзум и његову креацију. Илузија се ствара да би се одвојили од сврхе нашег постојања и како би постали сами своји тамничари, што себе, што душе, изгубивши при том љубав и радост. То се ради програмима, који нису наивни и којима смо свакодневно изложени од нашег рађања.

Наша душа је космичке величине и нема идентитет, ни религијски образац јер просто нисмо са тиме рођени. Ми смо скоро сви рођени са ДНК записом наших предака, који су постојали пре Срба, пре Хришћанства. Немам ништа против тога када је реч о културном наслеђу, али имам ако то само замагљује перцепцију и ширу слику Космоса одакле душа потиче. Када смо растерећени од програма, само зажмуримо и осетимо вибрацију гласа, осетимо самог Бога. Тада не чујемо ни текст, ни речи, тада је наша душа директно повезана са нечим вишим кроз вибрацију и тако заобилазимо сва своја убеђења и програме.

Неко би стекао утисак да сам против Цркве, против српства, против овога или онога. Ја сам само против програмирања свести која гради илузију посебности на основу религијског, националног или било каквог идентитета. Ми смо рођени као искра, која је кроз душу васкрсла наше тело. Када је наша душа васкрсла нашим рођењем није имала никакав идентитет. Није знала ни које је вере, ни одакле потиче, а за децу увек кажемо да су најчистије душе. Па како онда то прихватање идентитета није је учинило бољом? Није ни могло, јер су родитељи и друштво наметнули вакцинацију, место рођења идентитет припадности, школа образовање. .. А душа као душа, једна космичка ствар коју програми претварају и заробљавају у капсулу, пре него што и буде свесна света око себе.

Тренутно тело које имамо је привремени омотач наше душе до неког следећег нивоа. Душа заробљена у телу човека је најнижи облик њеног постојања. Истовремено та иста душа живи на неколико нивоа тежећи да се креће ка светлу. На вишем нивоу душе, постоји Наддуша која нема тело, која је пуна љубави, радости и знања. Када успемо да се повежемо са њом, ми на земљи живимо принцип Наддуше, много смо радоснији, много више љубави носимо, гледамо свет другим очима. То је заправо смисао онога што зовемо духовни пут. Ослободити душу земаљског живота, решити је патњи још за живота, да би доживели тај осећај, идентификовали се са својом Наддушом, подизањем на виши ниво. Некада нашу душу подигне на виши ниво неко тешко животно искуство, што и јесте најчешћи окидач. Сва тешка искуства која имамо у животу су последица неразумевања потребе ваше душе која је зрела да оде на виши ниво. Људи у таквим ситуацијама инстиктивно се окрећу религији, молитвама, да бол олакшају. Неки пут Бог ту не помогне, у чему га подржавам. Настављају се лоша искуства, да више човек не зна колико  још може да издржи. Не бринимо, увек има терета онолико колико може човек да понесе. У тим тренуцима постоји неколико сценарија..

Први је да се постане огорчен јер се мисли да су свет и Бог неправедни, други је да се отупи на бол, да се живи у неком анестеризаном стању. Трећи је да се буде захвалан на тешком искуству, јер га је одвело не виши ниво пун љубави, радости и другачијих погледа на живот. У прва два случаја, ништа се неће променити у животу, лоше ствари нестављају да се дешавају.

У трећем, када осети дубоку захвалност што је ипак све преживео, што је допринело да заволи живот, јер сад не гледајући само себе, види сунце, птице, живи најстарији запис ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ, помаже души да се ослободи и повеже се са Наддушом. Тај најстарији запис наших предака је есенција онога што треба да живимо.

Извор фејсбук страницаVinčanska kultura

Драган Симовић: ЈАСНОВИЂЕЊЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ


Пре много година,

негде у Пурпурним стенама,

 подно Небеске планине,

рече ми један тајинствени

путник путујући:

Иза тебе ће остати само оно,

 што никада твоје

 ни било није!

Оно што су теби,

још пре рођења твојега,

беле виле кроз сан

твоје мајке подариле,

низводећи се низ сребрни

Месечев зрак,

кроз широм отворен прозор

 у чардак где је твоја мајка,

у једно зелен-плаветно

 јесење вече,

на постељи чедно

снила.

Сневаћеш и певаћеш у свету,

и песме твоје будиће

 давно уснуле душе

 од рода и племена твојега –

 душе које су се скупа

 с душом твојом

низвеле из једног далеког

звезданог јата! –

 али, сета праискона

никада неће силазити

са твојега

 тајносаног лица!

Бићеш сетан и у радости;

и у песмама твојим

сетан звон ће звонити;

 и сетна ће бити душа твоја;

 јер ћеш свагда чезнути

за оним далеким

 непојамним световима,

иза пурпуног обзорја

тишине,

где у светлости, од снега бељој,

 титра и зрцали се

Дом Оца твојега.

Иза тебе ће остати само оно,

што никада твоје

 ни било није!

Доброта је … – Небојша Глоговац


27751613_10155821513841628_2234458564072106586_n

“Доброта је презрена, односно обезвређена. Све те узвишене и неопипљиве вредности људског духа – попут храбрости, поштења, верности, безусловног пријатељства и љубави – данас су исмејане и нису популарне.
Важно је само колико сте људи преварили. Ако сте преварили много људи и притом зарадили, онда сте намазани и много сте паметни. Тиме добијате поене и нико вас неће презрети. Или, ако довољно дуго то радите, чак и они који су вас презрели у почетку, пристаће на то да сте успели. Данас су тезе замењене и у данашњем систему вредности доброта се граничи са глупошћу. То је погубно, и зато ћемо платити данак, а тада ћемо морати да се вратимо правим вредностима јер су једино оне темељ људског постојања.”

Небојша Глоговац (1969 – 2018)

Нек ти је вечна слава соколе! Почивај у миру!

ХОРИЗОНТИ – Владимир Шибалић


25630609_578731335801325_1146575104_n
‚‚
Опијен даљинама,
Занесен висинама,
Ја гост сам само
На свету овом.
‚‚
Љубим, грлим,
Презирем и мрзим,
Иако то никоме
Не значи ништа.
‚‚
Ту сам да све дам,
Да осматрам, гледам.
Да певам и волим,
Али не и да молим.
‚‚
Ту сам да помогнем,
Да снаге смогнем.
Да ме вређају, пљују,
Да ме у звезде кују.
‚‚
Да Роду кличем,
Урлам и да вичем.
Да ме кроз моје риме
У Ириј Преци приме.
‚‚
Крај ће свему доћи,
Још не знам да л’ ћу моћи,
Али силно желим
Да се истински веселим.
‚‚
Отишла је,
Не кривим је.
Није своје срце дала
Човеку од идеала.

Драган Симовић: Песма последњих плавих вилењака


Наше сневајуће душе

 што лепршају

понад уснулих кедрових шума

под руменим

и зеленим снегом

у тишини бескрајне ноћи

обасјава светлост

 поларног круга.

Ми смо последњи плави вилењаци,

чувари божанских тајни

 и вилинских лира,

на звезданим капијама

између видљивих

и невидљивих светова.

Драган Симовић: Љубави моја најмилија…


Само ми Твоја Љубав,

Љубави моја најмилија,

даје снагу,

да се борим,

да живим,

стварам и љубим,

да вечно путујем

и да се селим из света у свет,

да вазда изнова долазим и одлазим

те поново се враћам,

увек са сврхом и смислом,

чак и онда када ми се чини,

да никаквог смисла

и никакве сврхе нема.

КРИК – Владимир Шибалић


trtn
(посвећено И. А.)
`
Уморан сам. Као на самрти
Ја чекам последњи час.
Истина је оно што ме уби,
А то је да више нема нас.
`
Нећеш се вратити, добро те знам.
Ветар си који се везати не да.
Још један без тебе мину дан,
Кажу да боем не сме да се преда.
`
А ја поклекох за столом оним
За којим те сретох након пет лета.
Са кобним мислима се борим,
Док ми срце разара сета.
`
Иди, путуј, не осврћи се,
Ти циљ имаш, хоризонт је твој.
А ја ћу за оним истим столом
Окончати бунтован живот свој.  
Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни