За почетак мало одговарајуће музике.

Пре извесног времена урадио сам нешто у шта се не разумем баш најбоље; измислио сам и написао причу која је требала да буде бајка за децу и био сам чак и задовољан исходом. Да сам имао могућности, то бих радио чешће и идеално би било да сам то радио уместо бављења музиком – ово друго само радим јер се једино у то разумем и очигледно је то моја сврха.

Прича о којој је реч се звала „Perþ“, и добила је име по знаку руне. Превод имена је „путовање“, углавном духовне врсте, где човек иде тамо-вамо између царства  смртника и духова. Не сећам се тачно кад сам то написао, али мора да је било или средином или крајем 90-их година, писао сам на Норвешком. Затим је преведено од стране Видара Ермесјоа и објављено на burzum.org, мислим, 2003. или 2004. Господин Ермесјо је добро обавио превод, но ја сам поново прелистао текст, побољшао га и поправио грешке, и желим да са вама поделим ову кратку бајку. Надам се да ако икада остарим, да ћу имати могућности да седнем у студио, у миру и тишини да створим сличне бајке. Много уживам у њима и верујем да су вредне.

За сада је ово све што имам. Кратка бајка под именом „Perþ“. Слушајте пажљиво….

 

Део I

Некада давно, у једном другом свету и на другом месту тамо негде у свемиру…

Био сам млад и радознао, тражећи одговоре на најневероватнија питања. Одрастао сам у племенитој породици и образован сам да постанем витез. Далеко сам путовао тражећи част и славу – као што сви витезови раде. Нашао сам једно и друго, али никад нисам пронашао срећу. Ту је било превише неправде и окрутности за мене да бих могао бити срећан. Једино су будале срећне. Славан и частан какав сам био, сматрао сам да ми је обавеза да доведем крају све неправде света. Знао сам да су богови криви за то, и због тога сам решио да их пронађем и да захтевам сазнање, зашто су били толико окрутни и непоштени. Зашто су дозволили младим момцима да буду посечени на бојном пољу; зашто су допустили да деца гину од болести у креветцу; зашто су допустили кугама и болестима да убијају; зашто су допустили некима да живе попут слуга целог живота, само да би умрли прљави и стари у својим креветима? Зашто су били толико окрутни?

Са мојим великим тврдоглавим егом сам зато једног јутра срео најмудријег човека у мом родном граду. Дрско сам лупао на врата са гвозденом рукавицом и најавио гласно и јасно да желим његову услугу.

„Где су богови?“

Он је (обучен у спаваћици) био запањен, не само са мојим поступком, већ и са мојим питањем.

„Где су богови?“

Поновио је моје питање самом себи. Показивао је ка небу и рекао:

„Тамо!“

„Али ја желим са њима разговарати. Имам питања за њих. Зар никада нису овде на земљи?“

„Давно је од када су богови лутали међу нама.“

Позвао ме је унутра и његов слуга (који се такође пробудио због гунгуле) нас је послужио храном и пићем.

„Некада давно су сами богови лутали земљом. Спуштали су се са небеса у својим сјајним колима и изменили све што је постојало. Човечанство је уништавало цео свет. Спаљивали су или посекли све шуме, попецали су све рибе у мору, побили су све постојуће животиње и тло где су садили зрна је постало пусто. Било је превише људи и сви су постали лопови. Дим из димњака је загадио кишу и учинио је опасну за пити. Мора, језера и реке су умрла. Растиње и биљке, птице и животиње које још нису мртве због људи, су такође умрле. Чак су и људи имали проблема да удишу ваздух, јер је због ломача постао загушљив и тежак.

Богови су се зато спустили да би повратили ред. Да врате живот нашој планети. Спаљивали су градове и поклали су на десетине хиљада људи. Муње и пламенови су падали на бежеће масе. Море се подигло на земља и повукло је људе натраг у дубину. Ветар их је однео и згњечио у земљу. Планине су пропале, неке преко градова. Цео свет је био у рушевинама. Пепео, блато и камење, море и сјајућа лава је све прекрило. Само трагови старог света су преостали.

Богови су затим створили нови свет и допустили неке људе из старог света да бораве у њему, али да би спречили људе да поново униште земљу, поставили су Заштитнике међу њих. Затим су се богови вратили у небеса. Од тада их нико више није видео.“

„Али ја морам разговарати са боговима. Морам их срести!“

„Онда мораш разговарати са једним Заштитником. Пронађи Заштитника. Можда ти он може помоћи?“

„Где се налазе ти Заштитници? Како могу ступити у контакт са њима?“

„То не знам. Они су невидљиви. Они једино виде, не могу се видети.“

Поново сам кренуо на пут у свет, не да стекнем част и славу, него да се суочим са боговима и њиховим неправдама. Намеравао сам да марширам у саму Валхалу (/Иријске вртове) и оптужујући показивати на Одина (/Сварога) док представљам своје наводе, питања и критике. „Зашто сте толико непоштени и окрути? Зашто!?“ Врло задовољан са својим циљем, кренуо сам у потрагу за једним Заштитником. Тражио сам високо и ниско, у старим рушевинама из старог света, у кулама и дубоким пећинама, у тамним шумама и преко дивљих мора. Није било Заштитника за пронаћи. Нико није знао где се налазе богови. Нема путева који се пењу у небеса.

Путовао сам много година. Моји пратиоци су попадали један по један. Неки су убијени у борби против дивова, патуљака и лопова, други су пали као камење са високих планина и зидова, неки су били жртве куге и болести, други су једноставно умрли. Више се чак ни не сећам како и зашто су сви умрли. Било их је тако пуно на крају. Моја љутња се само увећала. Моја агресија према боговима је само снажно расла. Није их било брига чак и да ми дају одговор!

На крају сам сам лежао ту на земљи, рањен и умирући. Исцрпљен и уморан, утучен и у очају. Све је било безначајно. Без решења. Без одговора. Без сврхе. Све би се завршило у блату где сам лежао. Крвав и савладан. Сам међу мртвим људима којима бих се ускоро придружио у смрти.

Онда сам је видео; бледолико биће на белом коњу. Насмејана, скоро смејући се, лагано је дојахала до мене. Виђао сам дупло, коњ је имао осам ногу. Смејала ми се:

„Држи се ако можеш.“

Нисам разумео шта се догађа, све је било тако нестварно. Али сам се некако подигао на ноге, и одједном сам седео ту иза ње на коњу. Коњ је загалопирао чим сам се стиснуо око ње. У мом стању и није било лако схватити све шта се десило, али деловало је као да смо јахали нагоре. Горе у небеса. Стиснуо сам се да се придржим. Ишла је тек брзо. После кратког времена, висио сам у вертикалној позицији наспрам коња. Руке су биле стиснуте око струка ведре жене, али сам губио свој захват. Вриштао сам. У очају, али и у нади да ће ми помоћи. Али ми није помогла.

„Држи се ако можеш.“

Умало да ми се поново накези, провоцирајући ме. Није било никаквог саосећања, никакве помоћи. Ништа. Вриштао сам и вриштао. Изгубио сам захват око њеног струка и полако клизао уназад са својим прстимапреко леђа до задњице коња. На крају сам висио држећи се за реп коња. Одмах иза њега у својој дивљој трци преко небеског свода.

Затим је било тишина. Није било другог звука сем мојих врисака и женског провоцирања. „Држи се ако можеш“ које је одзвоњавало у мојој глави. Није било хладно ни топло. Моје тело се више није осећало тешко, али се није осећало ни лако. Некако се време зауставило. Само смо јахали ка светлу тамо горе. Тихо. Не знам колико је дуго то све трајало. Након неког времена нас је светло потпуно обухватило и коњ је поново променио правац надоле. Али нисам могао да издржим више, остао сам без снаге. Више нисам могао да висим и попустио сам. Не! Не! Не!

Али одједном сам био ту. Попуштао сам како смо слетали. Лежао сам на земљи. Коњ је ту стајао. Жена – и даље смејући се и провоцирајући. Још више ведрих људи се окупило. Толико су били бледолики и ведри да су чак сијали. Не бледолики, као ми, него још блеђи.

„Доведите га овде“ чуо сам како један од њих каже.

 

Део II

„Где се налазим?“ чуо сам самог себе како кажем. Био сам у процесу дасе пробудим. Неко је био ту.

„Стигао си“ рече неки глас.

Отворио сам очи и видех да се налазим у великој просторији. Зидови, плафон, под и намештаји су били чисто бели. Мекани и бели. Угодно бели. Листови су такође били бели. Фантастично лепа жена је била присутна са оштроумним  осмехом. „Јавићу да си будан“ рече она и напусти просторију.

Моја верижњача, секира, шлем, штит и рукавице, панталоне и све остало што сам понео, је било поред кревета на белој столици. Опрано и очишћено, поправљено и у добром стању. Проверио сам своје тело и схватио да је и оно опорављено. Ране су излечене. Није био чак ни ожиљак да се види, и такође без икаквих завоја.

Врата су се опет отворила и нека жена је провирила унутра. „Слободно уђи“ ракао сам јој. „Обуци се и пођи.“ Хтео сам је питати колико сам дуго спавао, али је била пребрза и затворила је врата. Обукао сам се и сетио се зашто сам овде.

Иза врата ме је ходник довео до великих врата. Жена која ме је водила рече: „Сад си ту“. Као да је знала зашто сам овде. Дубоко сам прогутао и охрабрио самог себе да куцам на врата. Насмешила ми се како сам је махинално погледао. „Напред“ звучало је. Шта сам друго могао да урадим?

Огромна сала се пред мном отворила. Одмах напред је био велики престол, где је сам Один (/Сварог) седео. Око њега су седеаи и стајали много други богови, у полукругу ка мени. Сви су били бледолики и предивни, високи и здрави. Били су безгрешни. Ниједне видљиве мане. Неки су имали озбиљне изразе на лицу, други су ми се насмејали. Чак ми се и Один (/Сварог) насмејао. „Дакле, шта овај млади човек жели?“ рекао је са строгим неприродним гласом. И даље се смејао. Осећао сам се поприлично малим, тамо где сам стајао. Мој велики его више није био тако велики. Моје велико самопоуздање, такође више није било тако велико.

„Па…“ умало да излети из мене.

„Како ја разумем, ти долазиш са неким оптужбама“, рече Один (/Сварог)и демонстративно прелистава неке папире. Деловао је надражен, али чак и такав ми је ипак дао осећај сигурности и поуздања. Није ништа могло искрснути овде. Није било ничега да се бојим. Био сам на сигурном.

И тако је кренуло, оптужба. У детаље. Рекао сам како је живот непоштен према неким људима, како је окрутан према другима, како незаслужно одређени појединци пронађу срећу и како незаслужно други не пронађу. Изнео сам једну оптужбу за другом пред стрпљивом скупу богова и своје гоњење завршио са

„Зашто!?“. Один (/Сварог) није био узнемирен. Ни остали богови такође нису деловали узнемирени.

„Постављаш нам тешка питања. Да би им одговорио, морам знати шта већ знаш о земљи и животу на земљи. На пример, да ли знаш одакле људи потичу?“

„Да, знам. Ми смо ваша деца. Ми смо деца богова.“

„И одакле мислиш да су водени духови, или виле и змајеви, дивови ипатуљци“?

„Не знам.“

„Дозволи да ти испричам једну причу“ рече Один (/Сварог). „Једну дугу причу коју можа нећеш разумети.“

„Искушај ме.“ Повратио сам своје самопоуздање.

„Било је време кад ни дивови ни патуљци, змајеви ни виле нису постојали. Само људи и животиње, само биљке и планине, мора и небо. Човечанство је имало своја кола, укротили су огромне птице које су летеле около по свету. Имали су патуљке да им створе храну, и зато им нису требала поља и њиве. Подизали су куле која су умало достигла небо, и копали толико дубоке пећине да су пламени из дна земље изашли у спалили их. Пепео и дим је избијао напоље и захватило јеградове. Животиње су се погубиле у тами овог древног света. Рибе у мору су се удавиле. Птице су као киша падале са неба, кошчате и безживотне – неке које су људи тог трена јахали. Биљке су иструлиле и земља више није била плодна. Човечанство је заборавило све о боговима.“

„Тад сте се ви спустили и уништили стари свет?“ прекинуо сам.

„Јесте, тад смо се морали спустити и уништити људски свет. Јер су заборавили зашто су били на земљи и зашто су људи. Заборавили су шта су требали да постану и чија су деца били. Венчавали су се са животињама и имали су децу са њима. На крају скоро више није било људи; сви се се измешали са дивљим зверима. Само су неки појединци остали, али су чак и они живели као животиње. Било је само питање времена када ће наша деца скроз нестати. Морали смо се умешати.“

„Али са толико окрутности? Зар сте морали допустити планине да пропадају на градове? Зар сте морали допустити мору да прогутајутолике људе? Зар сте морали допустити да пламенови спале оне који су остали? Ја сам видео куле из најранијег времена, како искачу из земље као шиљак. И даље су црне са чађом изнутра. Колико их је требало изгинути?“

„Често је тако, да неко мора умрети, како би други могли живети. Земља је створена за нашу децу, за људе, и за сва друга бића, животиње и биљке, рибе и животиње, све смо ми створили за људе. Да би човек могао да живи и да расте. Ми смо створили ову земљу, ми смо је поставили ту где јесте, између топлоте сунца и хладне огромне спољашњости. Ми, са својим створењима, радимо шта желимо. Шта смо створили наше је право да уништимо како нам одговара.“

„Али шта је са људима? Шта са вашом властитом децом? Зар вас није брига за њих, без саосећања или добре жеље?“

„Деца су непослушна. Често раде шта желе, а не шта њихови родитељи од њих траже. Оно што смо ми урадили је да спасимо своју последњу преживелу децу од изумирања, форсирајући их да живе другачије. Форсирајући да живе како требају. Форсирајући их на путу који иденапред. Форсирајући их на исправни пут. Узели смо неколико животиња и од њих створили нове врсте и расе. Створили смо дива, великог, снажног и глупог, форсирајући људе да се боје шуме. Створили смопатуљке да им дамо нешто против чега сами себе могу тестирати.Патуљци су неугодни кад пију, зато воле борбе, јер тад не морају да размишљају. Мрзе људе јер су и сами били људи. Ружни су и мали, тамни и гадни, насилни и опасни, глупи и без душе. Али имају сврху, као змајеви и друга бића, они форсирају људе на племенита дела. Ми смо стари и болесни свет заменили за свет који људима даје шансу да постану нешто више.“

„То не објашњава зашто сте допустили да млади момци умру пре него што осете укус љубави! Зашто сте допустили да деца у креветцу умру од болести, зашто сте…“

„Да, да“ прекинуо ме је. „Да, објашњава и све то такође. Човечанство мора бити снажно, да би се суочило са будућим препрекама, мора бити снажно. Зар је онда толико лоше пустити да слаби гину како би остали имали шансу да преживе будућност? Када би сви живели, онда би сви и умрли. Сад само слаби гину, да би јаки живели. И да нису ти племенити млади људи јуришали и гинули на бојном пољу пре него што уопште укусе љубав, зар би преостали свет онда икад знао колико је добре крви њихова породица имала, а да ови момци то нису доказали својим племенитим чином? Зар би њихове мајке икад имале прилику даоплемењују своју свест без овог губитка свога сина? Зар добар човек није човек онај који је самог себе научио да савлада бол и да буде у стању да замисли друге? Женске сузе су као црвено злато; њена бол оплемењује њену савест.

Сва бол и патња, сву муку кроз коју смо вас водили, јесте за ваше добро. Без тога бисте поново постали нижа раса, без овога бисте опет допустили да глуп и слаб предводи свет. Без рата је немогуће смакнути кукавице, и због тога, ако нема ратова, кукавице добијају право да кажу једнако колико и храбри. Човек постаје кукавица, меша се са животињама и заборавља на богове и њихову веру. Шта онда да радимо са људима, ми смо их ипак створили ради неке сврхе? Створили смо их да би постали бољи, не да би постали животиње.

Погледај около, погледај нас. Ми смо твоји родитељи. Ми смо те створили. Ми, као и други родитељи, желимо да постанеш као ми. Једнако леп, једнако мудар, једнако јак, једнако добар, једнако искрен, једнако висок, једнако бледолик, једнако креативан, једнако храбар. Можеш постати исто што и ја, али зато мораш да радиш шта ти кажем. Мораш разумети потребу теста који ти постављамо. Ниједна лепота се не ствара без бола. Ниједна снага не долази без напора. Ништа племенито се не рађа без муке.“

„Али зашто нам то нисте рекли? Како сам ја могао знати да све шта се дешава, колико год деловало ужасно и непоштено, има дубљи значај?“

„Онда нема сврхе. То морате сами да схватите. То је део нашег циља са вама, да научите да сами размишљате својом главом. Морате то сами разумети без да вам ми говоримо шта је добро и шта лоше. Имате нашу крв; слушајте глас те крви, слушајте своју интуицију. Ви који то схватате ћете учити друге, реците им шта је добро и шта лоше, и побрините се да се човек побољша.“

„Јесу ли то твоји Заштитници? Али где су? Где су ти Заштитници? Тражио сам их годинама али ниједног нисам нашао!“

„Јеси ли сигуран у то? Сво време си тражио нешто што си имао са собом од почетка, у властитом пртљагу. Мораш разумети да си ти сам Заштитник. Заштитник живота, Заштитник деце богова. Заштитник обичаја. Заштитник си јер реагујеш на оно што је непоштено и језиво, Заштитник си јер се усуђујеш да достигнеш скроз до горе, потпуно сам, чак до богова и да им постављаш питања о нашем третману премачовечанству. Ми можемо да будемо мирни знајући да ће се за људе побринути такви као ти. Ти ћеш пазити на њих. Ти желиш најбоље, не за самог себе, него за цело човечанство. Борићеш се за људе који би те рађе видели мртвог. Борићеш се за неког ко би се борио да стигне пре тебе на ред да буде каменован и обешен. Борићеш се за неког ко чак није достојан да ти лижећи очисти стопала. Али ипак ћеш се за њих борити. Борићеш се јер ти твоја сопствена душа каже; „опрости им, не знају шта раде“. Нису они криви што су такви, али ти знаш да је твоја одговорност да њихова деца постану нешто боље – и затим се мораш борити и за њих. Не може неко мрзети биљку зато што није расла у сувом песку, али им се може узети семе и посадити их у плодно тло.”

Женске Заштнице су превише поносне да оскрнаве саме себе, мушки су превише поносни да страшћу за оскрнављење жене или туђе супруге. Сви Заштиници су племенити и увек постају племенитији како им живот протиче. Неки чак жуде за реакцијом богова кад виде патњу човека. И неки добију одговор. Као што си ти данас добио. Најбољи одњих и сами постају богови, буде им дозвољено да уђу у наше дворане (вртове) и да живе једнако са нама.“

Део III

 

Ово је оно чега се сећам. После тога сам отпраћен натраг у своју собу. Постао сам поспан и легао да спавам. Поново сам био у блату, и даље изубијан и на самрти. Али млада девојка је чула мој зов и њени родитељи су дошли да ме спасу. Тако сам преживео. Допуштено ми је било да живим.

Често размишљам да ли је то све само био сан, заблуде умирућег човека, али ме очигледно погађа то како су били у праву. Богови су ми једино рекли шта је право. Имам потпуно нови поглед на свет, и надам се да ће и други такође научити од онога што сам рекао. Не може сеосетити шта сам ја осетио када сам био тамо, нити се може знати какво је било моје путовање у небеса – али се може замислити.

Овако сам на крају пронашао Заштитника, који ми је могао показати пут до богова и објаснити ми зашто је свет такав какав јесте. Зашто је стари свет морао доћи крају и бити замењен новим и бољим светом. Како сте ви у вашем свету дошли до моје приче, ја то не знам, нити знам како ваш свет изгледа, али се надам да вам моја прича може помоћи у томе шта да радите са својим светом, како би могао напредовати, расти и бити у складу са природом и законом богова.

 

Извор: http://vargvikernes14.blogspot.rs/2014/11/blog-post_21.html

Идем својим бићем расвијетлити мрак

то мој је пут и сврха живота

више не требам ни један знак

да је моја душа Творчева љепота

 

Најстарији траг српском имену уопште налази се у Плинија и Птоломеја, и то у сасвим чистом облику: Серби, Сербои, Сербви – иначе латинско име, по Тациту, за њих је било Венети, од тога су Њемци за Лужичке Србе извели Венден, Сорбен, Сорбенвенден, Лаузервенден. А сва српска племена, како на југу тако и на сјеверу, себе су одувијек називала једним општим именом „Срби“ или „Сораби“. „Раб“ значи човјек, „Сораби“ значи „Субраћа“, „Сољуди“. Име „Словени“ пак дошло је отуд, што су могли међу собом „словити“ (говорити), а Германе, с којима се нијесу разумијевали, називали су „Нијемцима“, јер су за њих били нијеми или мутави. И по Шафарику сви су се Словени називали Србима, а то, по Добровском, потврђује и чињеница, да се два најудаљенија словенска народа тим истим именом зову.

Лужички Срби су посљедњи остатак Полапских Словена, који некада насељаваху већи дио данашње Њемачке, и то: западну Пруску, Померанију, Бранибор, Саксонску, Анхалт, источну половину Хановера, Мекленбург–Шверин, Мекленбург – Стерлиц и јужни дио Шлезвиг–Холштајна, затим острва Фебрани, Рујан (Руген), Узнојмо и Волин у Источном (Балтичком) мору. Седиште Полапских Словена, дакле, било је између Чешке и Балтичког мора. На истоку били су им сусједи Пруси и Литванци, а на западу Саксонци и Тиринжани. Они су се дијелили на три огранка: Бодрићи који су живјели у земљама данашњег Мекленбурга и Холштајна, Љутићи у данашњем Бранибору и Поморју, и Срби у данашњој Лужици и Саској од ријеке Бобре до ријеке Сале.

Назад хиљаду година у овим крајевима није било, дакле, никаквих Њемаца, него су свуда живјели само Словени и то је била чисто словенска земља. Латински географ Секвестор, половином шестог вијека, пише да „Лаба дијели Нијемце од Срба“… То свједоче многобројна имена њихових мјеста, села, планина, поља, ријека и потока, која су све до данас чисто словенска, као: Дубрава, Горица, Јасен, Јаворник, Ломница, Лаба, Бранибор, Камјеница, Нова Лука, Добри Луг, Пореч, Равно, Чорна Вода, Микра итд. Пошто су Нијемци звали Словене: Венети, Венди или Винди, то многа топографска имена у Њемачкој са тим коријеном подсјећају да су некада тамо Словени живјели, на примјер: Vindenhasen, Vindischgretz, Vinddorf, Vendeburg, Vindschthal, Vindesbrg, Vindeburg итд. Берлин је био њихов „брлог“, гдје су држали и хранили стоку, а Липиска или Лајпциг био им је олтар гдје су под гранатом липом славили бога Перуна, који небом управља, онда када су Њемци још обожавали жабу, и гдје су Словени долазили на сабор обучени у платнено одијело, већ напредни земљорадници, докле су се Њемци, као ловци, још одијевали кожом.

У историји Берлина (из 1888) стоји да су до XIV вијека његови становници били Срби. Чланови мјесног одбора говорили су на сједницама српским језиком, а званична употреба њемачког језика уведена је тек при концу XIV вијека. Зна се да је престоница Њемачке постала од двају српских села: Берлина и Колина.

Лајпциг је некад био центар Лужичких Срба. Још у XVIII вијеку суђено је у тамошњим судовима на лужичкосрпском језику. Зато су у току XVIII и XIX вијека у Лајпциг радо ишли на студије наши људи, међу многима Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић – Сарајлија, па и сам Вук Караџић. „Крв није вода“ и она их је вукла тамо. Ишли су код своје браће, од које су увијек били својски и братски примљени.

Словенски карактер Лужице очитује и словенско поријекло многих тамошњих знаменитих Њемаца. Тако, на примјер, Лајбниц се у Торгави (1713) обратио на руског цара Петра Великога као Словен на Словена, са ријечима: „Наше је поријекло исто – оба смо Словени“, Лесинг је био Србин из Лужице, за Бизмарка су сами Њемци говорили: „Тај словенски дипломата“, за Катарину II, која је рођена у Штетину у породици Сербст, руски историчари су доказивали да није Њемица, већ Српкиња итд. А најбоље се то види из приложене карте, која показује географски положај Полапских Словена и њихову подјелу на многобројна племена. Многи тамошњи становник већ сада и не слути да у његовим жилама тече чиста и племенита словенска крв.

Од XI вијека Полапски Словени бију неравни бој са Њемцима, који су насилно колонизирали њихову отаџбину. Под изговором да шире хришћанство међу многобожачким Словенима њемачки завојевачи ишли су за тим да их покоре и поњемче. Са крстом у једној и мачем у другој руци долазили су ти перфидни мисионари код Словена, који су се дуго и упорно, али узалудно опирали. Међу покрштена словенска племена Њемци су упућивали своје свештенике, те су тако и на све могуће начине натурали поред нове вјере и свој језик и своју културу. Мало помало нестаде старих словенских обичаја и редом свих других народних особина.

На цијелом источном и средњем дијелу данашње Њемачке, гдје је некада текао бујан словенски живот, гдје се орила словенска ријеч и пјесма и гдје су словенске руке крчиле пут продирању истинске културе, данас ондје живи само успомена на прошлост Полапских Словена, и малени број Лужичких Срба остао је као живи споменик и рјечито свједочанство словенског обиљежја ових крајева.

Све до Карла Великог Полапски Словени су успјешно водили борбу за своју слободу, а овај је искористио њихову поцијепаност и неслогу те их је био све редом покорио. Послије Карлове смрти они су се опет за неко вријеме успјешно одупирали поробљавању, али су Њемци онда као и послије били подмукли непријатељи. Једном приликом је погранични гроф Геро приредио велику гозбу, и на њу позвао тридесет најглавнијих словенских кнезова, којима се правио добрим пријатељем. Ови, не слутећи ништа зло, сви дођу. А вјероломни Геро усред гозбе дадне знак, те оружани стражари навале на голоруке кнезове и све их мучки побију. У последњој борби коју су водили Бодрићи пао је њихов кнез Никлот, чији су поњемчени потомци (Никлотовићи) владали у Мекленбургу све до Првог свјетског рата. То обезглављење народа, издајство кнеза Тугомира и недостатак слоге и јединства довело је најпослије Полапске Словене, с малим изузетком, до коначне пропасти.

Тако су Лужички Срби и остали Полапски Словени, кроз дуги низ вјекова, били словенска предстража на западу и тврди бедем својој браћи на истоку, Пољацима и Русима, против силне њемачке навале. На обалама Сале и Лабе, Спреве и Одре текла је столећима њихова племенита крв. Поља Лужице и Бранибора, Прусије и Помераније засута су и пресута њиховим јуначким костима. Из многобројних ратова са Њемцима помињу се као истакнути борци за слободу и војсковође: Звјездодраг, Бјелосав, Дерван, и „поносити“ кнез српски“ Миливој, који је славно пао на бојном пољу; као и посљедњи њихов владар кнез Прибислав, о коме је Јан Чесла написао (1862) епопеју „Кнез Прибислав“. Он већ скоро хиљаду година, по народном вјеровању, живи скривен у подземним ходницима, негдје код Боркова, и бди над Србима, да се једном појави и ослободи Лужицу испод њемачког ига.

Од великог броја Полапских Словена остало је до данашњег дана неистријебљено и непоњемчено свега око четири стотине хиљада Лужичких Срба. А што је управо томе главни узрок? Заклети непријатељ Словена – Њемац и стари словенски гријех – поцијепаност и неслога. Мјесто да су се сва та једнокрвна племена сложила и ујединила у једну јаку државу, свако је од њих хтјело да живи само за себе, а било је још и непријатељ своме сусједу. Прогањали су једни друге и још позивали Њемце у помоћ против своје браће. Тако се најпослије и ту потврдила и остварила стара народна пословица, која опомиње: „Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара“ И то је најбоља поука свима садашњим словенским народима, да им је спас и будућност једино у братској слози и чврстом јединству.

За Лужичке Србе писао је њемачки лист „Leipziger Tagblett“ око 1880. г. овако:

„Српство, које негда тако јако бјеше раширено у Њемачкој, личи на каквог доброг старца на самртној постељи његовој, који већ затвара очи да умре… Око њега се претворило све у њемачко, сама поља и ријеке, вароши и села носиће још драга му имена, што им је вриједан народ његов давао… Корак по корак земље освајали су Германи (Њемци) од њих. И са смрћу посљедњег вендског (српског) владара Прибислава 1134, који је хришћанство био примио, угаси се и посљедњи бранилац овог несрећног народа… Сиједи старац је у посљедњим тренуцима свога мученичког живота… Један вриједан, радан и добар народ, који нам је хиљаду и по година гост био, сахраниће се“.

Али се, срећом, пророчанство злурадог Швабе није потпуно испунило. Лужички Срби су се ипак одржали, као што су се завјетовали девизом на своме „Сербском дому“ у Будишину, гдје гордо стоји златан натпис:

„Српство мора истрајати“

и као што поносно и пркосно пјевају у својој химни:

„Српску славу, српски језик сила неће уништити“2

И Лужички Срби су одиста сачували свој језик, своје обичаје, пјесму и вјеру у велику будућност Словенства. Овај честити народ, племе нашег племена, крв наше крви, био је највише изложен германском продирању ка истоку. Они су били са свих страна ограђени њемачким зидом, без директне везе са другим народима, као неко мало острво у неситом германском мору, али су упркос томе истрајали.

Што су се Лужички Срби све до данас сачували од потпуног уништења и германизације, мимо осталих племена Полапских Словена, имају доста да захвале територијалној блискости своје словенске браће Чеха и Пољака, на које су се наслањали и понекад били у саставу њихових држава. Тако су за владе Болеслава Храброг живјели у заједници са Пољацима, а у два маха били су уједињени са Чесима, и то први пут под кнезом Самом, а други пут их је прикључио Чесима Карло IV, и у тој заједници остали су више од три стољећа (1316–1635), уживајући скоро пуну унутрашњу самосталност. А затим су потпали под Саксонце и Прусе.

Највећи лужичкосрпски пјесник Јакоб Барт–Ћишински пише:

„Да су Лужичани, као мали остатак, посред великог полапског гробља, очували своје националне особине тумачи се тиме, што је овај народ како психички, тако и физички необично снажан. Велика издржљивост овог народа објашњава се на првом мјесту неизмјерном љубављу према матерњем језику и оданим чувањем рођене груде земље“. Ово потврђује други њихов пјесник Јан Холан, који је пред своју смрт наредио да на његовом гробу посаде словенску липу, симбол вјере у бољу будућност, и да на гробу напишу „Србин – вјечно Србин“.

Један лужичкосрпски свештеник из краја XIX вијека каже: „Нас већ одавно не би било као народности, да матере још и данас, и на самртном часу не заклињу своју дјецу, да чувају свој језик и своје обичаје“. А један Лужички Србин из Америке са оваквом носталгијом пише: „Љетос ће бити 14 година како сам се одселио у нови свијет. Али ја мислим често на драгу српску Лужицу, гдје је моја колијевка стајала, гдје сам у школу ходио и у милој српској ријечи мој „Оче наш“ пјевао. Можда се опет врате ти сретњи часови када ћу имати родну груду под ногама“. Ни у најгорем духовном мраку и материјалној биједи Лужички Срби нијесу губили вјеру у повратак своје слободе.

Поред наслона на своју сусједну браћу Чехе и Пољаке, високе националне свијести и жарког родољубља, Лужички Срби за свој опстанак под тако тешким околностима имају да захвале и својој одличној организацији. Код њих су постојала ова друштва, листови и установе: Српска матица, Српски музеј, Српска библиотека, Српска књижара и штампарија, Српски соко, Српски савез Домовина, Српска читаоница, политички дневник, „Сербске новине“ итд. Све су то Њемци били варварски уништили, али се опет обнавља и подиже.

Језик Лужичких Срба дијели се на два дијалекта, који су оба постала књижевним језицима. Горњо-Лужичани или, како сами кажу, Горњо-Срби приближавају се по језику Чесима, а Доњо-Лужичани или Доњо-Срби Пољацима. Али по многим језичким особинама стоје ближе нама него Чесима или Пољацима.

Народни обичаји код Лужичких Срба у великој мјери су очувани, упркос томе, што су германизатори и црквом и школом и свим другим средствима вјековима радили да их уклоне. Они схватају да су им баш ти њихови обичаји најмоћније оруђе за одбрану и за одржање своје народности у мору туђинштине. Најчистије су се сачували од германског утицаја Срби у Доњој Лужици око Хоћебужа, нарочито на ријеци Спреви, у Спревалду, како га зову Њемци или Блоту како га зову Срби. Блот је због своје природне љепоте врло омиљено излетиште за Берлинце. Потпуно српски карактер овога краја најбоље се види пијачних дана у Хоћебужу када улице поплави живописна доњолужичка народна ношња.

Грб Горње Лужице је: златни градски бедем на плавом пољу. Доње Лужице: црвени бик на белом штиту. Лужичко-српска застава: плаво-црвено-бело (водоравно). Химна: „О Лужица, лијепа моја“ (Зејлер).

Народну књижевност пробудила је Реформација. Најстарији рад на том пољу је превод Библије 1548. Прва њихова штампана књига, Лутеров Катихизис, датира из 1574. г. Стварни књижевни почетци запажају се у току XVII и XVIII вијека, и то све на црквеној и вјерској основи.

И тек почетком XIX вијека прелази се на свјетовни правац писања. Године 1809. Јан Дејка, сељачки син и дрводјеља по занату, покренуо је рукописне новине, у којима је корио свој народ за нехат и будио му народну свијест причама о великој словенској породици.

Омладина, која је била главни носилац националне свијести и препорода код свих словенских народа, и овдје је играла главну улогу. Први се појавио млади пјесник Андрија Зејлер, који је био образован под утицајем чешког историчара Палацког, Србина Сима Милутиновића – Сарајлије и Пољака Андрије Кухарског, те је у својој пјесми позивао: „Устај, Србине, и имај своју душу“. Да охрабри своје земљаке, показивао им је као и Дејка величину Словенства, узвикујући: „Од Лабе до Дунава, од Леденог мора и Балтика до Камчатке, све је то наша српска велика Отаџбина“.

Оно што је Србима Доситеј Обрадовић, Хрватима Људевит Гај и Словенцима Валентин Водник, то је Лужичким Србима Јан Ернест Смолер: њихов препородитељ и први истински духовни и политички вођа.

Поред Смолера истакнути су као пјесници и књижевници уопште: Бохувјер Пфул, Михал Хорник, Хандриј Дучман, Радисрб Вјела, Михал Циж, Михал Домашка, Херта Витезић, Јан Холан, Михал Чок, Мина Виткојц, Јан Скала, који у својој пјесми „Југословенима“ изражава братску љубав и приврженост Лужичких Срба према нашим народима, и моли их да помогну његов поробљени народ у тешкој борби за опстанак, ослобођење и бољи живот.

Почетак те пјесме гласи:

„Браћо на југу! Нема ли у вас
срца и душе која би гледала на Сјевер,
Тамо гдје се у њемачком мору
Бори мали народ Лужичких Срба“

Скала је погинуо у рату, а у њега је полагана велика нада. А највећи и први модерни пјесник међу свима био је Јакуб Барт Ћишински. Он је творац лужичкосрпског језика, као Вук Караџић код нас и Прешерн код Словенаца. То је њихов Гете. Од њега има 14 књига пјесама, које све одају племениту и велику душу, а из сваког редка одише неизмјерна љубав спрам сиротне Лужице и њеног убогог народа, који вјековима пати под туђином. Његова књига сонета је савршенство лужичкосрпске поезије и једно од најљепших дјела свјетске поезије уопште. Као прави народни апостол он га тјеши, бодри и напаја му душу вјером у народни васкрс и ослобођење.

Од женских је као пјесник најславнија Мина Виткојц. Она у првој пјесми своје збирке, која има наслов Српски народ, овако дирљиво пјева:

„Тебе су убили,
метнули су те у гроб,
смртну су пјесму теби испјевали,
али ти си ипак још жив.

Већ. давно осуђен си на смрт,
али ти нећеш да пропаднеш,
ти си раскомадан и разбијен,
али ти још увијек дишеш“.

Даље, моли сунце да се смилује на своја стварања која иду погнута и пропадају. Моли вјетар да запјева о овом народу пјесму ускрса и слободе. Моли бога да не пропадне тај народ који спава дубоким сном, док туђински дух ко вампир улази у његове светиње… и завршава!

„Заори нам се поново наша српска пјесмо,
Која од прадавно дремаш у пећинама,
Створи, о боже, велико чудо,
Пробуди живот код нас Срба“.

Од научника су најпознатији: слависта Петар Јордан и, нарочито, филолог Арношт Мука, величина светскога гласа, био је члан обију наших Академија и Матица и носилац српских и црногорских ордена. Он је лужичкосрпски Вук Караџић.

У музичкој уметности су најзнаменитији Кравц, Коцор и Пилк, а у сликарској Вјела, који је био омиљен на двору руског цара Александра I.

Као драмски писац истакао се Јозеф Новак. Он је превео Прерадовићеву пјесму „Зора пуца, биће дана“, итд… Имају велики број културних радника

Лужичкосрпско становништво се бави углавном земљорадњом и шумском индустријом. На завидној су висини сточарство, пчеларство и рибарство. Имају неисцрпне руднике угља, који извозе. Код њих је највећа фабрика алуминијума у цијелој Њемачкој. А индустрија стакла је на високом степену.

Код њих је јако развијен осјећај солидарности, готово сви Лужички Срби су социјално осигурани.

Лужичкосрпски народ много воли да прича и да пјева. Он има своје приче и бајке, народне пословице и загонетке, баладе, љубавне и шаљиве попјевке, романсе, плесне, сватовске и побожне пјесме итд. Имају и неку врсту постаријих епских народних пјесама.

Веома воле музику и игру. Најомиљенији су им инструменти гајде и гусле, и нешто између то двоје, што они зову сербска пишћел, затим кларинет и др. Пјевају и уз гусле (В. Новак). У народу се играју кола исто као код нас.

Скоро свако село има своје пјевачко друштво.

Практикују се стари словенски обичаји као на примјер потапање смрти у прољеће, жетва, Божић, Ускрс са шарањем јаја, свадбе, процесије (ово двоје последње нарочито).

Питање лужичкосрпско постоји уствари од како су Полапски Словени поробљени од њемачких завојевача. Али је први пут постављено пред међународни форум на мировној конференцији послије Првог свјетског рата.

Онда је лужичкосрпски народни одбор упутио на мировну конференцију једно изасланство, које је предводио народни посланик Арношт Барт, да тражи право самоопредјељења за Лужичке Србе, и да им се мировним уговором осигура народни опстанак и аутономија.

У европској јавности била је поведена жива пропаганда за Лужичке Србе и њихове оправдане захтјеве, али ипак у версаљском уговору није додирнуто лужичкосрпско питање. Барт са друговима вратио се разочаран у Лужицу, и још је био осуђен на неколико година затвора у тврђаву Голнов, зато што се усудио да јавно брани свето право свога народа. Пуштен је на слободу тек на посредовање предсједника Масарика.

Тако су Лужички Срби опет били остављени под својим вјековним непријатељима Њемцима, те су, нарочито по доласку на власт фамозног Хитлера, били прва жртва бјесомучног прогањања, германизације и нацистичке расне мржње. Баш на њима су испробани злогласни њемачки концентрациони логори.

По паду хитлеризма Лужички Срби су се с правом надали да ће бар овога пута успјети да добију слободу и независност било посебно, било у федерацији са Чехословачком. За то су слали меморандуме свима савезницима тражећи своје право.

Нарочиту наду су полагали на братску Југославију. Јуриј Рјенч, који је свршио студије у старој Југославији, долазио је у Београд. Он је био лијепо примљен и обећана му је свесрдна помоћ А на Свесловенском конгресу у Београду је у прогласу речено:

„Ми ћемо да подржавамо једни друге на политичком, економском и културном пољу и стараћемо се да не пропадне ни најмањи словенски народ, да и најмањи наш човјек сачува свој национални опстанак, своју националну културу и обезбиједи свој национални развитак“.

Али су, нажалост, и овог пута Лужички Срби остављени на милост и немилост Њемцима. Они на папиру имају мањинска права. 1948. године донешен је „Закон о заштити права српског становништва“, који садржи равноправност језика у крајевима насељеним поред Њемаца и Лужичким Србима, у школама и уредима, двојезични написи на фирмама итд.

И уз извјесну подршку Совјетског Савеза и то би била добит и заштита да се сачувају потпуне германизације. Али се у Лужицу доселио велики број Њемаца из Судетских области и из Пољске, те сада нема скоро ни једног компактног српског села, (вароши су одавно са већином немачког становништва, а тако ни једне чисто српске школе.

На тај начин, послије хиљадугодишње упорне борбе, Српска Лужица, тај словенски Хелголанд у германском мору, тај спасоносни Арарат, на коме су преживјели посљедњи остаци једног великог народа – Полапских Словена – кога је халапљиви њемачки молох прогутао, налази се у агонији.

Напомињем да су Чеси и Пољаци одувијек, па и сада помажу Лужичке Србе морално и материјално. Они имају читаву литературу о њима, отварају за њих школе, примају њихове студенте на своје универзитете, који имају лектора за лужички језик итд. Међутим, ми, који смо им по крви и језику најближи, мало се за њих интересујемо!

Зато завршавам ово саопштење с апелом на овај високи дом – Академију наука – да се та аномалија исправи. То јест: да се нашој браћи Лужичким Србима посвети дужна пажња, испита њихово садашње стање и сходним путем и начином помогне, да са свим не утону у несито њемачко море.
***

1 Предавање одржано 8. фебруара 1963. у Етнографском институту у Београду.

2 О, Лужице красна моја,
предака ми српски крају
и блажених снова рају,
света су ми поља твоја.

 

https://www.rastko.rs/rastko-lu/istorija/sorovic-luzicani.html